Milan Dedinac 

 Jedan čovek na prozoru

 

Radmili

 

          Užasnut pitanjima s bezbrojno različitih odgovora, ja bežim, ja se sklanjam pod krov, ogorčen, lud, s nakazama o vratu, pa sumanut gacam, pa buncam u groznici i, sumnjičav, vrata za sobom zaključavam.

          Ala me boli ta svetlost! Sva siva ...

          Hteo bih da se prostrem po postelji, da legnem, ali ne mogu. Ne mogu od svih tih tela što su u magli, u haosu, pijana, i sita, i zavitlana u mržnji, i u ljubavi sva rastvorena, koja su doskora po njoj plovila; ne mogu od tog grča; od tih raspojasanih tela što su se kovitlala, pa se tu, samnom, napuštena, lomila se podamnom.
          Preko pepela, bibera, preko tog njenog trbuha, koji je opet tu – i sada dok sâm još sam, i u snu – živ, uvek podrhtava, kroz ovu toliko rasturenu i napuštenu svetlost a bolnu, a jaku, rođenu suviše rano, što se rasipa i seje, mrtva, i lepi se na sva ta golcata tela, bezglava, rasipna, razdražena i trula, na njeno, i na silna druga – neke masne ruke, i golicava tkiva! – i na to moje telo razjedinjeno, moje – na postelji pusto, rastrgnuto, mrtvo na slami, u mulju – u koje treba ući.

          Onda stajem na prozor: razapeta sam koža se suši.

          Pitanja s različitim odgovorima više nema! Ne mogu da ih se setim, ni pitanja ni odgovora. Ostalo samo još nepoverenje, sram i ogorčenje u plazmi, u živoj ovoj rani koja se trzajima skuplja, i ubira, i mrkoj na prozoru, toliko izdvojenoj u sumornom prostoru pod mlakim poplavama Sunca...

          Sunčev je obruč, jutros, gledam, beo, a svetlost u rasipanju, i sva je crno-siva.

          Istrošio sam telo do poslednje ćelijice. Po kiši koja ga kvasi, kvasi, kvasi, kvasi ga, pa omekšava; u zavisti, u zloći, i pod Suncem, od Sunca slanog, gladnog – prokleti, o, o, gadni Sveti Stefan! – što sve proždere... na oplaknut pesak ostavlja samo kamen i kost.
          Ono, to telo šuplje od stalnih odlakšavanja creva, od beskrajnih davanja; iskidano od naglih buđenja s krikom, od Mesečevih libracija, od plača iz susedne sobe, od kosmičkih pomračenja, od nje što je kraj mene, od gmizave kose, od – uvek! – požara u snu, od trave ispod noći više od prašume, i od njenih ludih i groznih, od njenih užasno ravnomernih gravitacija.
          Ja sam pohabao meso i ćutljive kosti, i mozak i pamet, i kosu, veđe i čelo, i nos; i zube-škrboljke s plombama i natrule, i opaljen jezik; i usne, i čeljust, i gušu i grkljan od ujeda pića ranjave i od vrele hrane – bolne, neizlečive.
          Iznosio sam, izmorio sam ova ramena kišna, mišice meke, članke što škripe, šake koje su toliko puta u zdravljenju s mržnjom ujedale ta tela od samih ruku, te tuđe sunđer-ruke, mokre, masne, ruke neke zgrčene što ne znaju da daju, koje mile, koje u rukovanju izmile, što bogorade, što bogu rade namirisane, što izgladnele preklinju do zemlje i mole, te ruke-drolje.
          Iznurio sam – kako je ono bilo? –  te mišice koje vise, i laktove i zglavke, i članke, i šake, opake šake koje su zubima sekle ruke-krstove i ruke-kokarde.

          Ruke iznemogle, ruke stisnute u džepu da se ne bi zdravile...

          Ruke, velike ruke koje su se zdravile!

          Dao sam ruke drugovima u rukovanju.
          Izgubio sam ruke po njenom telu u milovanju,
          više ih nemam.
          Ja sam ih dao u davanju, ja sam ih odmahao u mahanju
          O, krv je iz njih u rukovanju u šake drugova istekla
          O, ja ih još imam samo u mržnji
                    i – gnusno! − u spavanju.

          Ruke koje milost nikada nisu tražile!

          Iznosio sam ruke što su toliko jele, jele, pile i pekle
          što su toliko zvučale
          i posle rukovanja kratko, i zadihano disale

          Ruke, ruke na hlebu, na trbuhu, žurne i jake,
          ruke na sisi, i opaljene
                    ruke ogromnih razmera!

          O ruke što su se u buni prvi put obnažile
          Ruke Majakovskog koje su, mesto kičicom i paletom,
                    ulicama i trgovima pisale

Ruke!

 

ČETVRT ČASA KASNIJE

          Ja sam ih iznosio, i ruke, i prste izoštrene, i nokte potavnele, grbinu, i krsta, grudi i mehove, i prozor-rebra, ova prozirna, ova rasklaćena, ova savita i jadna rebra. I srce što je oteklo.
          Izdisao sam pluća u iskidanom disanju, u šaputanju, u mokrom, u psovci, pa u beskonačnom nekom dugom i visokom dozivanju. Sagorela su, gore, od vazduha koji pritiska, što svuda nabira grdne, izrivene oblasti zalutale vode, i Jadransko More, od ljutih soli na stenju, od joda, od Sunčevih pega, od peska i fakula, i fosfora...
          Ne pomažu im više ni travke, ni nož, ni šume!

          Kad dune košava, svira kroz rebra i oblake nad glavom nosi, i lupa crne krpe u grudima i beo veš po dvorištima, kroz retke plotove, preko druma, lupa i dira ... Kako ih samo lupa!
          Ali taj vetar...
          Veša se o grane. Ja sam razapet pauk na prozoru, a meke kosti i koža skupljaju se lagano, pa se onda rastežu i stežu, i opet se stežu i rastežu, i na svetlosti se suše.
          Znam: vetar ovaj što je iz tame i blata s jednog gnjilog i ostavljenog plasta u Panoniji na put krenuo, pune tri nedelje, znam, neće da stane.
          Ah, vetar!

          Pluća ova, unesrećena, znaju svaki vetar kako duše. Znaju sevanja košave, njene ledene vatre, njene upaljene − o, uzbuđene − njene bolesne u groznici unezverene oči; znaju severac na Taš-Majdanu kada usta začepi, kada pritisne i dah mi stesni, pa zelen zacvili i sav vazduh u želudac potisne: onda se na pore, kroz nečisto odelo, grca, zacenjeno grca i užurbano diše!
          Ta strahovito bolna, ta vapijuća pluća i rascepana, ta upala pluća upaljena, i zapaljenje pluća, i zapaljena, znaju ona sve razdrešene vetrove na dnu, u tami, kad se zakrste bez ikoga svoga, na ušću Save u Dunav, pod Gradom − o č a j n o 
s a m i.

          U neprospavanoj noći gore od košave po sobama upaljena pluća i po varoši budni crveni prozori.

 

          Iznošena, istrošena, još samo vise ova pluća o ključne kosti, na prozoru, gde ih je − akvatično, sluzavo bilje − izbacilo na obalu spruda to uzburkano i raščupano nebo. Ona sad svetlost dišu i pred licem Sunca, koje je pravo pred njima, sporo se, koliko se sporo, lagano, ali se ipak suše...
          Pluća se na prozoru suše...

          A ja kažem: Znaju ona svakog vetra silinu. Svakome znaju nadimak i ime.
          Znaju kako vonja, kako se plodi i cvetove kad oplođava
          znaju mu ukus, miris, i vrelinu
          znaju gde se koji rađa, za kojim se zidom upne i propne,
          kojim sve vodama gazi dok dovde dođe
          kakvim to zvučnim eksplozijama, nad dalekim i samcatim postajama krv gubi
                                                                                             i dahće, i bunca, i kevće, i diše
          kroz koja sve izgubljena naselja, kroz kakva se ljudska trpljenja cepa, pa                                                                                                                    zamukne i  prolazi
          – između dva jasna i strahovita vriska iza zaspalog zabrana
          kroz večito budne kazamate gde se najbolje čuje –
          znaju pluća kuda je sve ovaj vetar prošao koji sad tako mahnito u njih  s                                                                                                                            naletom ulazi
          i kida
          pa na usta izlazi
          i dalje, sve dalje ide vetar

          Ode, u polja ode
          – cepa plakatu sa zida –
          vetar, ah vetar, vetar što stalno vetar odlazi

          Svi vetrovi na svetu produvali su kroz moja pluća: i maestral, i pasati, i vodene trube u ljubičastoj zori, i bljutavi jugo što budi mirise bolesne i lenje, od kojih se posle u mòri i u davljenju spava i tone; razvigor i široko; onaj bezimeni vetar koji se užurbano, kroz vekove, između dve Sunčeve pege sprema i praznu slamu mlati; i uprljane bonace; ćorave anđelije, uvek pijane, što se s mađijama na svakom raskršću ispreče; pa onda zapadni vetar u fosforu i soli; vetra koji visi i onaj s glomaznim pticama što se po celo veče nad zrelim žitima klati

          Vetar sa Okeana koji bolesnike skuplja i s rascepanim glasom u jarak pun                                                                                                 vode, kraj pruge, zadijan leže
          Vetar na obali Špreve
          Vetar na Pagu što podriva i ljulja zvonike
          Vetar od koga beže kameni sveci sa Karlovog mosta u Pragu
          Vetar na Seni
          Vetar koji je svakog čoveka triput obišao
          Vetar koji je sav vazduh potrošio
          Ah, vetar! Vetar!
          Vetar koji zna sva žita, sve žice, sve gradove i ljude, i obešeno rublje, i kose, i beskućnike, i tople biljke, i otvorene prozore, i ptice, i zidove leprozne, i sve tavane, i ulice, i jauke iz korena iščupane šume, i sve, sve trave što u vijoru vetrovite, preko mora, za njim, svud oko Zemlje lete.

          Ta riđa crta u daljini! Kud beži samo? Kud ode?
          To je on! On je to tamo!
          Ovaj vetar iza prozora jutros je ispod Ade Huje na obalu Dunava, sišao, crven i znojav, da se dobro napije vode.

 

POSLE POLA ČASA BESMISLENOG STOJANJA

           Ali, kakav je to, ma kakav je to dim što mi na usta bije? Gustina. Ne govori, ne govori više. Para me sumporna guši. Bljutavo. Ugalj taj! I znoj. Ta lukava krv, ljuta i crna, s mrljom sunčeva sjaja na mome licu, oko nozdrva, ta neumorna krv, nikla krv što se puši.
          Ooo!

          Iskidala se pluća ne od mog
          nego od tuđeg disanja

          O, zar je dah toga rudara toliko u mene urastao
          a ja sam s tim čovekom, juče, tek samo kratko govorio!
          Zašto je toliki ugalj u mojim grudima ostao?

          To nije moj dah u meni nego sve tuđa odisanja
          Ja ne znam kako je oganj ovaj u mojim plućima postao

          Odista,
          ja ne znam više!

          Istrošila se pluća od mutnih isparenja, od peska, od vetra i vatre
          od novorođenog mora posle kiše
          od šljunka posle kiše
          od ugašenih govora
          od lepljivog lišća što s proleća eksplozijama diše ispod ovog mog u suncu                                                                                                                                       prozora
          Od njenog oštrog daha, daha te žene, što sam ga svu noć iz nje udisao
          pa ga do buđenja, i više, lagano izdisao

          Ja se hranim tuđim dahom
          ja hranim lišće, i vodu i razrivene ljude i njive, i lica zatvorena, ja ih hranim truljenjem nesitim, nikada sitim, ovim mojim zvučnim, u vlazi uzbuđenim, ovim krvavim nedodisanim disanjem. I bolešću razlivenom, i čamom, i mržnjom, i bunom, pa usamljenim strahom.

          Tuđe su to poplave u meni. Ja ih tolike, pune žute vode, nadošle, ja ih odista nikada nisam video...

          Pa ta jara! Ta vatra! Otkud taj kiseli miris testa, i zadah beloga mesa, i znoja, o upaljenih u zoru i razbubnjalih pekara? Ja nijednu noć u njima nisam, nad testom i u brašnu, probdio! Čiji je to najdublji mrak koji kvasi, sav od blata i uglja, zastao tako u mojim grudima?
          Moj nije. Moj mrak se nadima, napinje se; on sada bije i rije, on truje i stenje, i spava u drugim ljudima.

          Njen tavni glas kad se rascepa odjednom! To je svitanje koje sam  s a m o
j a  v i d e o  u Bolu, na Braču, kako se krišom u nebo razređeno penje.

          O na njenome čelu modra masnica što je umara!
          Ona je dah ljudi u pomami koji satima samnom govore. To je bljutavi zadah mojih neprovetrenih soba i ljudi što probijaju neba, i zidove, i uzdignuta i sazrela mora, da mi se u lice unesu, da me svojim dahom obviju i ošinu, da mi disanje zatvore, i da govore, govore, pa onda da ulicama odu, kroz romore, kroz trske, kroz zasenjenost smetova, kroz krike i fosfore, i da minu niz ledine, do groba nekog, u gorenju mraka, koji ih tamo, ostavljen, čeka, ah čeka da već jedanput dođu.

          Kad je gola podamnom, presekla je preko lica i grudi, preko trbuha, usijana linija, koja peče, na dvoje
          To kroz nju probija neko rađanje Sunca, ne njeno nego tuđe i moje.
          Koje?

          Ako, neka kida pluća otrov te slatke pare
          Neka ih guši salo i nabrekla sipnja sitih
          Neka ih zaliva olovno odisanje olovnih i trulih slagača
          Gore! Gore ona, dok slušam, na brodu za Sibilu, ranjave ujede nekog ložača

          Je li to njegov dah?Ja ugalj i oganj dišem
          Ja ugljem i vatrom dišem
          ja skuvan vazduh udišem
          Ja tuđi dah izdišem

          Iznosio sam pluća, i jetru, i uši, i kosu, i bedra, i želudac pun crvi, pun kosmate trave i leševa nekih mekih i presnih, što luče žvalave sluzi na postelji i na vetrometini noći. To su zaspale ovce, ovce gole, bez vune, na propalom nekom polju od pepela i šljake. To je povrće i voće, što iz bolničkog kanala sisa jodoform i pije, i slepo, s tupim mumlanjem, u jalovo nebo mamutski niče. Ah, niče!
          Taj istrajali želudac, mek i bajat, nabrekao, koji visi, od gliba je, od mraka, od maltera, i od muljave dlake.
          Iznosio sam i njega, i tanka ova creva, i mehur i bubrege što plove, i noge, i krvotok − o njemu nisam ništa rekao − i kosti. I seks. I stopala ova koja su toliko stojala, pa su otekla, ona su tekla, ja sam na njima od Potopa čekao.

 

          Od vriska svoga rođenja ja sam samo sve dalje i dalje kružio, i bacao se i lomio, i na gorućim, neukroćenim stopalima stolećima i noćima išao, i svake večeri među neka nova, sva uglačana Sunca, usijana i ogromna, uzvitlana u prostoru, ja sam sišao, i ljutim senkama prolazio, i u krvavo sam blato ronio. I gledao razbuđen, ja sam gledao u besu, sa ivice vidika, sve ono što me tamo, dole, predamnom, od pamtiveka nedirnuto i skamenjeno čeka, čeka li čeka: dva šljunka, strm maslinjak i Mesec: ne uštap nego Mesečev srp u okupanome nebu, obasjan Suncem, ali i s onom stranom, u tami, tek jedva vidnom, okolo koje kruži tanana struna od srme; a znao sam, dobro sam znao da toj prozračnoj senci, u prstenu od srebra, mora i biljke sa Zemlje, i prostranstva pustinjskog peska, i zveri i snegovi, i Tihi Okean, i reke i putevi kojima ljudi hode, daju tu izgubljenu svetlost i avetinjski sjaj. I sve to, to mene čeka, to gde nisam još bio i gde u ovome času  i s t o  o v o  S u n c e, samo krotko i mlado, tek postalo, razdanjava, u isparenjima prvim, jedan predeo drugi, da ga rukama izmesim i disanjem probudim, kako bih već jednom, i ta silna i prispela žita i te zastale vode, i škriljac, i nedirnut pesak i muravu, stopalima ovim, bolnim, zgazio i pregazio.

          Dotrajala stopala! Ja sam svim putevima išao. Ja sam do svih bosanskih reka – modrozelene teku! – ja sam u uzbuđenju sišao i išibane tabane kvasio u virovima. O reke te što su samo voda, reke bez oblaka, bez senke šume, bez neba, brze, reke s dnom, reke što i bez mene, noću, šume i žubore, ja sam pred vama lagano poderanu obuću skidao, i sav protresen i naježen, u zle matice vaše brzo sam ulazio.

          Ja sam sve puteve, i sve mostove, i trgove i ulice prošao.

          Ja od dugog stojanja nemam više lučne tabane, i od ovih naslaga mesa, od sile visina, od jela jakih, od ovoga vazdušnog stuba nadamnom, od munja, od survavanja kiša i zvezda, od ognjene magme Sunca, od pritiska tih stalnih nad ovom stisnutom glavom...

          Ja sam iznosio tabane,
          iznosio sam cipele i stopala

          Ne, ne! Nijedne više staze
          od njih je još samo brazda na tabanima ostala.

          O kako bride! I peku
          Kako sevaju žive, te nabrekle, te utisnute staze

          O, što se svi ti naslagani putevi na tabanima mojim toliko razderani vide?

          Da ih zamočim u reku,
          unakažene,
          il’ da ih lečim, da ih vidam tek oniklom i mladom travom!

          ... Kakav je to bat? Ko to tako bolno drumovima mojim, pored Careve ćuprije, vuče se i jedva ide? Ko?...

 

MALO DOCNIJE, POSLE KAŠLJA

          Još sam razapet na prozoru. Vetar je opustošio nebo.

          Iz bunar-sunca koje je postalo crno i ogromno izraslo, usađeno u nebo, izviru krti zraci, odvojeni, ubilački i metalni, što se kosi i niski zabodu u reku, u zatrpano korenje, u šume, u zidove kuća debele i bele, i hrane se i nezajažljivo sokove u prostore vuku, vuku, vuku, i do nesvesti nas piju.
          A ispod iglica tog strašnog naduvenog Sunca, što se halapljivo hrani i neprestano se nadima i raste, beskrajne crne oranice, masne, pune belih žilica nežnih i mokrih, i presečenih glista; i prostrane legle kuvane močvari, i dalje, iza Fruške Gore, u tankom mlazu i groznici – to su najviše trave! – čamci neki koji vodama plove, i jezici ljubičasto-crvene šume – nad njima ptice – pa opet brdo novo i još jedno, mrko, i nekakve otrovne reke žute i zelene, ukopane u Zemlju
o k r u g l u, što se račvaju daleke u bezmernim perspektivama kroz naslagane glasne prostore i ustuknule daljine.

          O, kako ovo čelično Sunce bolnički siše! Svaki je zrak, izdvojen, pao, ostavljen, na izgladnela sela, na modru vetruštinu ovu što se nadvila nad gradom, nad musavim blatom, na košavu što nerve kida, izmučene, što se za periferiskim plotovima začasak pritaji, gde su snopovi Sunčevih zrakova usamljeni pali na razdražena vetrom i unezverena čela, na nepoznata, na prljava i iznošena odela, na asfalt, na sulude litije i ripide, na lažljive zborove i kulukom i knutom šibane provinciske povorke.

          Zrak suv i od metala, koji se zabo tamo, u stablo svako, u svaki list šume, u natrulo bilje, u svaki koren i travku.
          Zrak koji je pao na prugu
          zrak-igla što je ostao na kućnom pragu
          zrak koji se u dosadu, leden i krt, zario, u prizemnu i blatnu mehanu, u razlivenu baru, u železničke stražare i skretnice koje stalno zvone, utonule u neku mamurnu zoru, udaljene i puste stanice, užasno same.

 

          O Sunce crno! Ono je pauk. Ono je crni pauk što grdno jede i pije. Ono je bacilo igle… To nije oganj! Ono je glatko i crno, pa je razapelo mreže po zemlji i po moru.

          I ja, i ja sam pauk pod njim, dole, što se klatim, što se ljuljam rasanjen na tim visokim zracima od metala, na tim Sunčevim zracima, ranjav i krvav, i prazan, razapet ovde, 14 aprila, na ovom prozoru.

 

POST SCRIPTUM

          Sutradan listovi su pisali:
          „Zloglasna košava juče je napravila ogromnu štetu u Beogradu i okolini. Dok u varoši udarci vetra nisu bili toliko silni, iako je polomljen veliki broj firmi, prozora i iščupano preko pedeset mladih stabala, na Dunavu, a naročito u zemunskom pristaništu, košava je potopila nekoliko rečnih objekata, dovela u opasnost dvadeset života, čija je sudbina bila sve do sinoć neizvesna, i pričinila milionsku štetu.
          Već nekoliko dana u Beogradu je duvala košava, ali u toku pretprošle noći vetar je znatno ojačao, tako da je juče izjutra imao brzinu od dvadeset osam metara u sekundu...
          ... I periferija Beograda imala je juče težak dan. Sa malih kućica leteli su crepovi. Ali najveća nesreća dogodila se u Mirijevu.
          Pod stalnim udarima košave srušila se jedna nova zgrada na sprat na ciglani Čede Aćimovića.
          Ova kuća, izgleda, bila je namenjena za radničke stanove. Ona je bila duga oko sedamdeset metara, a visoka oko deset metara.

          ... Stari alasi pričaju da ne pamte da je ikada duvao tako jak vetar:
          − Punih četrdeset godina, veli jedan stari alas, živim pored Dunava, a ovako nešto nisam zapamtio. Istina, 1921 godine, košava je bila silna, ali onda voda nije bila ovoliko visoka. Najgore je što sada ne duva samo košava. Ovo je „avalac“. To su se dva vetra pomešala.
          ... Težak dan imali su i zemunski ribari. Oni se već trideset časova bore s Dunavom. Još od preksinoć, kada je košava na Dunavu počela da jača, ribari su pokušali da spasu svoje čamce i „tikvare“ pune ribe. U tome su neki do sinoć i uspeli, ali Stevi Kuzmanoviću Dunav je odvukao tikvaru s tovarom ribe koji vredi sedam hiljada dinara.
          I Milanu Krivačiću, preduzimaču, koji ima skelu kod Zemuna...“

(„Politika“, od četvrtka, 15 aprila 1937.)

          „Kod samog pančevačkog mosta pretprošle noći i u toku jučerašnjeg dana odigrala se ljudska tragedija u kojoj je moglo da izgubi živote četvoro dece i njihova majka.
          Porodica Jovana Bibića živi u baraci koja se nalazi na samoj dunavskoj obali. Skorašnja poplava zahvatila je i baraku. Međutim, pre nekoliko dana Bibić je vratio porodicu u baraku, verujući da ne preti više opasnost od vode.
          Kada se pretprošle noći s jednim detetom prevezao čamcem na obalu da nabavi hranu, nije mogao da se vrati ženi natrag usled velike oluje i strahovitih talasa. Voda je čamce odnela i njegova žena s četvoro male dece ostala je cele noći pod udarcima talasa i strahovite košave.
          Tek juče ujutru intervenisala je policija i tri odvažna radnika prešla su čamcem do barake i spasla promrzlu i skoro onesvešćenu decu Jovana Bibića i majku, koja je cele noći branila decu od vode.
          ... skrenuta je pažnja svima kapetanijama, da su se juče razbili neki splavovi kod Starih Banovaca, iznad Zemuna, zatim kod Ritopeka. Sličnih slučajeva bilo je i u Pančevu.“

(„Vreme“, od četvrtka, 15 aprila 1937.)