Kolaž eseja, poezije i sećanja
Od nemila do nedraga Milana Dedinca

Kada svet bude sveden na jednu jedinu crnu šumu za naša četiri začuđena oka, − na jedno žalo za dva verna deteta, -  na jednu muzičku kuću za našu vedru naklonost, − ja ću vas pronaći.
Artur Rembo

Lako je nekima da prekonoć prebole sve: poeziju, prijateljstvo, sav pređeni put kojim su došli do svesti, tj kojim nisu došli ni do čega.  Sve je kod njih površno, ne drži se ni za šta: tanka politura skorojevića u kulturi, - kulturi daha, kulturi želja.
Marko Ristić

Užasnut pitanjima s bezbrojno različitih odgovora, ja bežim, ja se sklanjam pod krov, ogorčen, lud, s nakazama o vratu, pa sumanut gacam, pa buncam u groznici i, sumnjičav, vrata za sobom zaključavam.
Milan Dedinac

           Zbirka Od nemila do nedraga je nastala konkretnim povodom: uredništvo izdavačke kuće Nolit je pozvalo Milana Dedinca da napravi izbor iz sopstvene poezije i nakon više od godinu dana pripreme, rukopis je štampan 1957. godine. Ova neobična knjiga je objavljena u periodu koji možemo da nazovemo godinama komentarisanja sudbine i dela i književno-istorijski je locirana u vremenu kada mnogi predratni pisci priređuju i objavljuju posleratne izbore iz svog stvaralaštva. Tokom ovih poetički prelomnih godina srpska književnost dobija Bagdalu Dušana Matića 1954, Od nemila do nedraga Milana Dedinca 1957, zbirku Itaka i komentari Miloša Crnjanskog 1959. i nešto kasnije 1962. drugo izdanje (anti)romana Bez mere Marka Ristića dopunjeno predgovorom, beleškama i izvodima iz kritika. Svi ovi izbori i naknadno pisani i objavljeni tekstovi uz njih, nastaju, kako sa povodom da se na ranije predratne poetike i stvaralaštvo podseti, tako i da se oni objasne i protumače iz potpuno drugačije poetičko-kontekstualne perspektive. Specifičnost pristupa i postupka sprovedenih u navedenim knjigama dovode do novina u recepciji nekadašnjih tekstova jer ovi priređeni tekstovi nikako nisu prosti reprinti, već nova književno-umetnička dela nastala kroz dijalog sadašnjeg i prošlog.   
          Od Nemila do nedraga je knjiga naizgled jednostavne strukture – na njenom početku se nalazi obiman dvodelni Predgovor iza koga sledi izbor iz poezije. Glavni deo knjige je izdeljen na uglavnom hronološki organizovana poglavlja: Zar zora već? – Zora! 1921–1922, Zorilo i noćilo pevaju 1923–1925, Javna ptica 1926, Plamen bez smisla¹, Jedan čovek na prozoru 1937, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 1941–1943, i Zraka i mraka prepune su žene 1939–1955². U svaku od ovih celina uvodi nas Uvodna reč, tj. mini esej koji naknadno komentariše poeziju koja iza njega sledi.  
          Kao priređivač sopstvenih tekstova Dedinac se nije susreo sa obimnom građom, o čemu i sam svedoči: „...otštampana slova moje nedovršene pesničke ispovesti, upravo nekoliko desetina pesama i proznih sastava i tri sveske svojih stihova i proze koje su dokotrljali dovde valovi prošlosti.“³ Milan Dedinac je poeziju objavljivao pre u okviru časopisa nego kao samostalna izdanja tako da je iza sebe ostavio svega tri zbirke poezije. Celokupno stvaralaštvo ovog pesnika koje prethodi poemi Javna ptica je objavljeno u časopisima Kritika, Putevi, Svedočanstva. Dve poeme Javna ptica i Jedan čovek na prozoru⁴ su objavljene kao samostalna izdanja, ali s obzirom na njihov obim ovde ne možemo da govorimo o pesničkim zbirkama. Naime, tek 1947. godine, nakon skoro trideset godina pisanja,⁵ Milan Dedinac objavljuje prvu publikaciju koju možemo nazvati zbirkom poezije Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. O Dedinčevom opusu, kao proizvodu specifične samocenzure, piše i Marko Ristić: „Nije dakle reč o jednom ,,životnom pozivu“, još manje o upražnjavanju pesništva, o rutini objavljivanja pesama i zbirki pesama, profesionalno jedne za drugom. Ne može biti o tome reč kad se govori o Milanu Dedincu, koji je za četrdeset godina objavio svega četiri knjige pesama, ‒ od svoje prve plakete do knjige u kojoj je sabrao ... sve ono što je smatrao da od čitavog svog dotadašnjeg poetskog dela treba i može da očuva – svakih deset godina po jednu: Javna Ptica  (16 strana) 1926, Jedan čovek na prozoru (16 strana) 1937, Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (60 strana) 1947, Od nemila do nedraga (320 strana) 1957.“⁶ Ovakva tendencija objavljivanja se nastavlja i nakon knjige Od nemila do nedraga, naime Dedinac ne objavljuje ništa narednih osam godina i oglašava se tek ponovnim izborom poezije Poziv na putovanje 1965. godine koji, takođe, sam priređuje.⁷ Upravo upoređivanjem ova dva (samo)izbora možemo da uočimo osobenosti knjige iz 1957. godine za koju je Dedinac, između ostalog, nakon objavljivanja dobio tada veoma uglednu Oktobarsku nagradu grada Beograda.   
          U knjizi Od nemila do nedraga tekst se ostvaruje na tri nivoa: motoi, objašnjenja (predgovor i uvodne reči) i poezija, koji čine jedinstvenu poetičku spiralu i međusobno se dopunjuju i tumače. Na sva tri nivoa teksta postoje značajne razlike među izborima. U Pozivu na putovanje prva dva sloja teksta (motoi i objašnjenja) su ostali u rudimentarnim oblicima⁸ i  ne mogu se posmatrati kao samostalni nivoi teksta. U knjizi Poziv na putovanje Uvodnih reči nema, a pisac predgovora je Marko Ristić, čime Dedinac kao priređivač pravi objektivni otklon od sopstvene poezije i pušta drugog da o njoj govori. Ovim postupkom svojevrsne  redukcije knjiga Poziv na putovanje postaje obična zbirka poezije, u kojoj su predgovor i poneki zadržani komentar uz pesme tehnički tekstovi u službi poezije, a ne ravnopravni sa njom.
          Pesme u obe knjige su organizovane u hronološke celine, ali je drugačiji njihov odabir.⁹ U Pozivu na putovanje su izostavljene u celini rane pesme i Plamen bez smisla¹⁰, a  poema Jedan čovek na prozoru nije u celini objavljena. Najveće promene u organizaciji u drugom izboru je pretrpeo ciklus pesama sa putovanja po Crnoj Gori, koji je i različito naslovljen i različito organizovan što je posledica činjenice da je ovo ciklus pesama koji još uvek nastaje u trenutku kada Dedinac piše knjigu Od nemila do nedraga i svoj konačan oblik dobija tek u poslednjem izboru. Poziv na putovanje kao potpunu novinu čitaocima donosi poemu-povest Malo vode na dlanu iz 1964. godine posvećenu Marku Ristiću.
          Poziv na putovanje  i Od nemila do nedraga se ne razlikuju samo po izboru pesama koji je izvršen, već se suštinska distinkcija ostvaruje u priređivačkom pristupu građi.¹¹ Proces priređivanja sopstvenih tekstova za zbirku Od nemila do nedraga postavio je Dedinca pred veliku stvaralačku dramu o kojoj svedoči Predgovor ovoj knjizi. Pesnik, sada kao priređivač i objektivni čitalac sopstvene poezije, treba da svoj tekst pročita kao tuđ. Ova unutrašnja drama nastaje kao posledica ukrštaja onog nekada i ovog sada, a problemi koji nastaju preplitanjem faktografije i emocionalnosti su posledica situacije u kojoj moj rad prestaje to da bude i postaje nečiji (pesnik se sreće sa tekstovima koji su njegovi jer tako piše na koricama, ali on te tekstove više ne doživljava u celosti kao svoje), a celokupan pesnički rad postaju trice i ostaci. Prilikom avanture priređivanja svojih tekstova, praćene zapitanošću nad sopstvenom kompetencijom, Dedinac će problematizovati pitanje pesničkog i čitalačkog rada, a takođe će preispitati i posao antologičara-redaktora.  
          Analizirajući evidentnu žanrovsku hibridnost i neuhvatljivost knjige Od nemila do nedraga, Sveta Lukić je određuje kao intelektualni roman. ,,Ako insistiramo na nekoj, makar i uslovnoj odredbi žanra, Od nemila do nedraga je hibrid: roman autobiografski, poetsko-dokumentarni; dokumentarno tačan i autentičan, lirski maksimalno subjetizovan – ali u takvoj verziji da prva komponenta ne protivreči drugoj. Iznad svega ova knjiga je intelektualni roman, u čijem središtu stoji ispovest modernog intelektualca.“¹² Ono što ovu knjigu čini intelektualnim romanom, autobiografijom, memoarima, ili pak dnevnikom, i što je odvaja kako od Poziva na putovanje tako i od ostalih pesničkih samoizbora poezije, jesu pitanja koja ona postavlja i posebno ton kojim se govori, a koji je pre svega vidljiv u autopoetičkim delovima teksta, Predgovoru i Uvodnim rečima. Rečenica kojom se saopštavaju ideje i misli u ovim, za ovu zbirku specifičnim delovima, jeste uzdrmana izrazitom neskrivenom subjektivnošću koja se izražava kroz ličan, uznemiren, uzbuđen i emfatičan ton. Intonacija ove rečenice svedoči o višestrukoj drami poezije i drami stvaralaštva kroz koju prolazi autor tokom rada na ovoj (ili bilo kojoj drugoj) knjizi. Rečenica pesnika-priređivača je na momente poetizovana do te mere da se objašnjenja i komentari prevode u nediskurzivan tekst. O ovom tonu i prirodi rečenice može da svedoči kraći odlomak u kome Milan Dedinac komentariše svoje prihvatanje ponude priređivanja: „I prihvatajući je,¹³ nisam li se obavezao – ja današnji, noćašnji, ja u crnilu noći koju košava kida i cepa i ne može da je razdere, pa zato i zore nema da mi svane – nisam li primio tešku obavezu da objavim ono što su drugi napisali,drugi koji su nekada bili JA (istakao M.D.), sada već davno utvare, napisali u žurbi i žestini – možda u nekim tmurnim, olovnim samoćama? – ali bez ikakve želje da to što odbacuju bude literatura, bez želje i nade u trajanje tih tekstova.“ Niz stilskih odlika karakterističnih za pesnički jezik (ponavljanja, epiteti, paralelizmi, ritmičnost, simboli, pesničke slike i sl.) približava rečenicu priređivača rečenici pesnika, tj. približava rečenicu Predgovora i Uvodnih reči rečenici poezije.¹⁴
          Knjiga Od nemila do nedraga se značenjski i tematsko-motivski ostvaruje u spiralnom međuodnosu tri nivoa teksta: 1) motoi, 2) Predgovor i Uvodne reči i 3) poezija, koji se dalje ukrštaju sa likovnim elementima prisutnim u knjizi kao što su crteži, ilustracije i fotografije.¹⁵ Početna tačka ove spirale bi bila sam naslov zbirke, a njena poslednja tačka najelementarnija pesnička slika koja na isti taj naslov upućuje, jer ukupnom organizacijom ove knjige Dedinac želi da ostvari kontinuitet od stiha od nemila do nedraga do naslova knjige Od nemila do nedraga ‒ po stenju sklupčan noćivam, al otvorenih očiju/ I bespućima putujem/ I bijem se i prebijam/ Od kamena do kamena/ Od nemila do nedraga. Naslov sa asocijacijom na ove čuvene stihove nam ukazuje na put Dedinca pesnika-priređivača, ali i na ulogu čitaoca njegove poezije koji postaju putnici kroz vreme i prostor, ali i putnici između naslova i stiha. U službi unutrašnjeg jedinstva knjige jeste i višestruka glosiranost prisutna u zbirci ‒ idejna glosa svakog poglavlja je moto, koji to poglavlje najavljuje i usmerava i u skladu sa ovim odabir rečenice ili rečenica koje će biti motoi je veoma promišljen i time višestruko značajan za tumačenje i razumevanje zbirke kao celovite i zaokružene strukture. Kao što motoi najavljuju prozne delove, Predgovor i Uvodne reči, ovi najavljuju poeziju i sličnošću ideja, motiva i stila upućuju na nju. Ovakvom premreženošću teksta kroz zbirku se ostvaruje višestruko glosiranje na taj način što svaki od nivoa proizvodi onaj naredni, a svaki naredni tumači prethodni izgrađujući pritom pomenutu tematsko-motivsku spiralu.  
          Pristupajući priređivanju sopstvene poezije Dedinac pokušava da se čitajući i analizirajući svoje tekstove seti nadahnuća koje ih je proizvelo i da ga rekonstruiše.¹⁶ Ovakvo nastojanje je proizvod kako (nadrealističke) težnje za otkrićem praizvora poezije tako i shvatanja da je upravo trenutak nadahnutosti umetničko i poetičko središte stvaralaštva: Uvek me je više privlačilo ono što prethodi umetničkoj tvorevini no krajnji rezultat. Poezija Dedinca pesnika se menja i on postaje čitalac, a ne pisac sopstvenih stihova. Ali, čitajući ih Dedinac ne prepoznaje sebe u njima jer kada poredi svoje sećanje na trenutke pisanja i ono što su ti trenuci proizveli i za sobom ostavili uviđa nesklad. Ovakva vrsta nesklada i neprepoznavanja nije novina, već gotovo konstanta poetike ovog pesnika o kojoj sam pisac svedoči: „Ali već sutra gorko uviđaju da od njihovog stvaralačkog haosa, koji je – činilo im se – obarao sve brane što su mogle da ometu oslobođeni duh da se protegli i razmane, uviđaju očajni da, na kraju krajeva, od svega onoga što im je izgledalo još sinoć, u polusnu, da drže čvrsto u rukama kao siguran plen, plen iz dosad još netaknutih šuma i prašuma i neispitanih mora duhovnog života, da od svega toga, na javi, u njihovom rukopisu nije ništa ostalo. Ništa.“ Ovakav razvoj situacije primorava pesnika na dalje traganje za pogodnom alhemijom reči što ga vodi u stalno savlađivanje forme, tema i motiva kroz koje će se razvijati poezija ovog (ali i svakog drugog) autora. Pokušavajući da odredi sopstvenu poeziju Dedinac problematizuje svoje Ja. Govoreći o prvom licu u romanu Žan Ruse u svom čuvenom ogledu Narcis romanopisac¹⁷ analizira važnost upotrebe prvog lica s obzirom na to da je od presudne važnosti za čitanje i razumevanje jedne knjige upravo lice koje nam se obraća i koje nam pripoveda jer se u odnosu na to menja i položaj čitaoca u odnosu saopšteno. U prvom delu Predgovora ovo Ja je umnoženo na nekolio različitih pesnika koji su pisali rane pesme, da bi se postepeno definisala glavna tendencija u određenju pesničkog JA putem drugih: ovo JA Milan Dedinac uvek određuje u odnosu na drugoga ili na druge. Ovom problematizacijom i njenim komentarisanjem Dedinac uvodi veliku temu moderne misli: odnos ja/drugi, tj. kako ja mislim na drugoga, kako o meni drugi misli i šta to govori o meni, a samo u ovakvim ja/drugi i drugi/ja relacijama je moguće doći do celovitije slike i konstruisati totalitet. Drugi je u ovom slučaju ili nekadašnji lik pesnika ili drugi ljudi (Matić, Ristić, Rembo...). Upravo su ovi drugi formirali portret pesnika u koji je on sada zatvoren¹⁸ i sa kojim mora da se poetički izbori. Preko drugih treba da dođe do buđenja i sinhronizacije sopstvenog ja: „buđenje vlastitog Ja drugim čovekom, vlastitog Ja Strancem, Došljakom, to jest bližnjim koji je samo bližnji. Buđenje koje nije ni razmišljanje o sebi, ni univerzalizacija, buđenje koje znači odgovornost za drugog koga treba nahraniti i odenuti, supstitucija kojom se Ja poistovećujem sa drugim, moje ispaštanje za patnju i bez sumnje, za pregrešenje drugog. Ispaštanje, meni dodeljeno bez mogućeg izbegavanja i u kome se uznosi, moja nezamenljiva, moja jedinstvenost vlastitog Ja.“¹⁹  
          Način na koji Milan Dedinac rešava problem prvog lica, tj. iskazivača u egzistencijalnoj vezi sa iskazivanjem, može se pratiti analizom mnogobrojnih odnosa drugog i JA, kao i analizom načina na koji se govor o sebi preko drugog razvija kroz zbirku.²⁰ U prvom delu Predgovora u veoma snažnom naletu vizija i sećanja, govoreći o sebi, Dedinac govori o Rembou, Bodleru, Lotreamonu, Apolineru, Disu, Crnjanskom i Rastku Petroviću²¹. U Uvodnoj reči za ciklus ranih pesama Dedinac govoreći o sebi govori o Milošu Crnjanskom, ali tako što navodi svoj tekst koji je pisao povodom Dnevnika o Čarnojeviću. Da bi dodatno ilustrovao trenutak nadahnuća upućuje na ideje Krleže i samog Crnjanskog kao na ideje koje govore i o njemu u tom vremenu. Sa ovim ranim pesmama Dedinac je u najvećem neskladu, unosi ih u izbor samo kao svedočanstvo jednog vremena koje je bilo važno za razvoj književnosti i formiranje nove grupe mladih ljudi: „A šta da kažem o prvim štampanim tekstovima pod kojima zatičem svoje ime? Nijednog ožiljka od njih ne primećujem dalje na sebi: možda ozleda nije ni bilo?“  U Uvodnoj reči koja prethodi drugom ciklusu napravljen je još veći zaokret. Dedinac piše o sebi tako što piše o Rastku Petroviću i to o Rastku koji sebe spoznaje preko drugog – preko stihova Branka Radičevića. Pred kraj ovog poglavlja tekst se dijalogizuje time što se Dedinac direktno obraća Marku Ristiću: „I odnosili smo sobom te misli i naše spise – sećaš li se još, Marko, ti koji ništa ne zaboravljaš, tog podrugljivog našeg izraza? – odnosili ih na naša letnja putovanja.“ U ovom delu teksta kolektivno mi postaje ja, ali ono i dalje nije samo sa sobom, već se ostvaruje u dijalogu sa drugim. Ovu Uvodnu reč možemo čitati kao pismo Marku Ristiću u kome se sopstveno Ja pesnika dvostruko određuje: u odnosu na odsutnog Rastka i u odnosu na (tekstom) prisutnog Marka Ristića. Govoreći o Javnoj ptici²² pored navoda iz svog dnevnika, odakle će se mnogi motivi aktuelizovati u poeziji, Dedinac navodi reči Dušana Matića i Marka Ristića iz njihovih tekstova povodom Javne ptice misleći da drugi bolje govore o njemu samom: „Možda su napisi koje su u ono vreme moji prijatelji Marko Ristić i Dušan Matić, objavili o Javnoj ptici mogli mnogo više o njoj da kažu no moja sećanja ili još gore, moja naknadna objašnjenja.“²³ U pokušaju da definiše svoju nadrealističku poemu Dedinac navodi deo iz teksta Morisa Blanšoa koji poeziju Elijara naziva nehotimičnom poezijom. Ovim postupkom ponovo je stvoren višestruki zaokret od sebe ka drugima – drugi govore o drugima, a to govori o meni. U tekstu koji objašnjava Plamen bez smisla Ja u potpunosti postaje neko drugi, tj. Ja je sobom neizrecivo jer kao objašnjenje ovog teksta, koji nastaje u vreme desetogodišnjeg ćutanja i koji nije po svedočenju pesnika prava veza između dve poeme, stoji  Moj intimni dnevnik koji su pisali drugi²⁴ – mene nema, ja ne govorim, ćutim, odsutan sam i puštam druge da govore o meni umesto mene jer ne verujem u sopstvenu moć samoizricanja. Jedan čovek na prozoru, poema o pesniku, jeste u potpunosti određena prvenstveno komentarima drugih iz vremena nastanka poeme, pre svega Dušana Matića i Koče Popovića, ali i esejom Milan Dedinca U traganju za izgubljenim detinjstvom, koji je nastao u vreme pisanja poeme povodom izložbe dečijih radova i bez koga se ova poema ne može celovito razumeti. Ovim postupkom – štampanjem delova sopstvenog teksta iz vremena nastanka poeme u vidu naknadnog objašnjenja – Dedinac se vraća na ideju s početka zbirke Od nemila do nedraga da je čitanje i pisanje stvar istog senzibiliteta i da je jedino idejnim prenošenjem u vreme nastanka teksta moguće isti pročitati do kraja.
          Preokret u shvatanju i tretiranju Ja donosi zarobljenička poezija: Ja konačno postaje prvo lice. Međutim, i ovde se zadržava težnja za objektivnošću i Dedinac se u Uvodnoj reči ovih pesama, pozivajući se na Dostojevskog, izvinjava što će u pesmama pisati u prvom licu, ali drugog načina nema jer nije progovorilo njegovo staro Ja koje je nastojalo da pokaže kako se razlikuje od drugih nego, upravo suprotno, Ja progovara da bi progovorilo za sve.²⁵ „To prvo lice to smo ti i ja druže, i svi drugovi naši iz ropskih logora Šleske. A redovi ovi, ove priproste pesme prestaju da budu moje, postaju naše. Ili ničije.“ Kao zalog objektivnosti stoji i naslov ciklusa koji je u potpunom kontrastu sa sadržajem pesama i njihovom nediskurzivnošću. U naslovu se preuzima logoraški način shvatanja ljudi − oni postaju brojevi. Veoma intimno, bolno, lično doživljeno se stavlja pod brutalno numerički i logorskim jezikom iskazan naslov. Pesme iz mog zarobljeništva postaju pesme zarobljenika broj 60211. Ovo lično, subjetkivizovano Ja je opet određeno u odnosu na druge, jer ono sada peva ispred drugih i za druge, i u skladu sa idejom logorologije, Ja je opet pluralno jer ono govori niz singularnih Ja. Ova grupa pesama u kojima se u Ja ulivaju drugi donosi potpuni zaokret u odnosu na ranije stvaralaštvo u kome se Ja rastače i multiplicira. Pevanje jednog za druge je karakteristika književnosti koja nastaje u uslovima utamničenja gde se javlja posebna vrsta unutrašnjeg imperativa i pevanje se doživljava kao jedino moguće i kao neophodnost. Kroz moje pevanje saopštava i onaj drugi koji je pored mene, jer je isti kao ja. „Pisanje vođeno spomenutom željom biva delo života protivstavljenog smrti, delo koje se – usled nepregledne pustinje ropstva, u prostorima najekstremnijeg izgona čoveka, prostranstvu kojim se teži da sve bude ustrojeno da čoveka smrvi – izdiže iznad smrti i nemogućnosti egzistencije.“²⁶ Pluralizacijom svoga Ja Dedinac pravi značajan tipološki pomak kojim svoju poeziju uključuje u važan dvadesetovekovni korpus zarobljeničke književnosti. 
          U poslednjoj Uvodnoj reči Ja konačno postaje Ja. Pesnik počinje da govori o sebi u trećem licu kao o pesniku koji se susreo sa morem i maslinom, ali neprimetno, bez objašnjenja to treće lice ubrzo postaje prvo i priređivač počinje da govori o sebi, sadašnjem i današnjem. Praizvori vizije i poezije u ovom komentaru postaju izvori vizije i poezije. Izvori su najzad tu, osećaju se kao svoji, prisni, prenose dramu sadašnjeg trenutka. Poslednji ciklus nije konačan i njegov trenutak traje u vremenu priređivanja izbora, to su teme i motivi za koje Dedinac piše da im se stalno vraća, da ih nije do kraja iscrpeo, saznao. „Donosim ih na kraju ovog izbora, jer putovanje po Crnoj Gori koje sam preduzeo jednog julskog dana 1939. još uvek traje. I ja ne verujem da ću se osloboditi njegove opsesije pre nego što je budem pesnički uobličio.“ Ova poslednja Uvodna reč zatvara promišljanje o poeziji, pesniku, inspiraciji i daje odgovore na određena pitanja koja su postavljena. Na njenom kraju Dedinac se vraća i na moto čitave zbirke²⁷ čime idejno zaokružuje izbor.
          U prvom delu Predgovora, u jednoj od fusnota Dedinac govori o kolažu kao tehnici koju su koristili kubisti, nadrealisti i dadaisti. „Za dadaiste i nadrealiste“, piše Dedinac, „kolaži nisu mogli, sasvim prirodno, da teže kakvom plastičnom cilju; naprotiv oni su bili jedna nova magija koja je nastojala da diskredituje Umetnost i njena plemenita sredstva pridajući pritom veliku ulogu slučaju, kao i najubogijim materijalima, pa čak i otpacima.“ Ova fusnota je komentar paralele koju Dedinac povlači između svog odnosa prema sopstvenim tekstovima i postupaka mnogih drugih stvaralaca u svetu koji koriste razne tralje svakodnevnog života i stavljaju ih na svoja platna. Ova fusnota je, takođe, tekst koji je nastao pre teksta koji komentariše i koji pripada drugoj većoj celini,²⁸ koji je likovna kritika. Dedinac ukršta dva polja sopstvenog delovanja: književnost i likovnu kritiku i pokazuje da se oni međusobno dopunjuju i objašnjavaju i predstavljaju svedočanstvo o istom duhovnom liku.²⁹ Međutim, da li je ovo prožimanje cilj samom sebi? Ovde kao čitaoci prvi put u knjizi prisustvujemo stvaranju svojevrsnog književnog kolaža, a možda i objašnjenju postupka nastanka knjige. Kolaž kao tehnika, medijski heterogena i ostvarena kao kombinacija verbalnog i slikovnog u saopštavanju poruke, može da se ostvaruje na nekoliko nivoa u umetničkom delu, čiji bi polovi bili forma i semantika. Od nemila do nedraga na grafičkom, formalnom nivou izgleda kao delo nastalo kolažiranjem: stalna smena proze i poezije, smena izgleda slova i njihove veličine, umetnute fotografije i ilustracije, posvete, motoi, imena.³⁰ Pod formalno ostvarenje kolažiranja možemo ili moramo svrstati i koncepciju Uvodnih reči u kojima se nalaze inkorporirani nekadašnji Dedinčevi tekstovi, ali i tekstovi drugih, pre svega Marka Ristića i Dušana Matića, privatni razgovori i sećanja, ponajviše vezani za Rastka Petrovića, stihovi i dnevnički zapisi, citati iz tuđih književnih tekstova. Međutim, mnogo je važnije uočiti sličnost kolaža i zbirke na semantičkom planu. Kolažiranje je rad sa fabrikovanim materijalom (u slučaju ove zbirke fabrikovani materijal bi bili svi tekstovi, sva sećanja, inetervjui i dr. koje Dedinac navodi)  koji, kada se unese u tekst, menja nekadašnje značenje, tj. prestaje da znači isto ono što i na mestu odakle je uzet. Sa druge strane, taj isti fabrikovani materijal postaje  i znak odsutne stvarnosti. 
          Kubistički kolaž³¹ nastaje kao proizvod sučeljavanja umetnosti koja je samorazvojem stigla do vrhunske apstrakcije i stvarnosti koje ostaje umetničko polazište, kolaž, dakle, nastaje kao rezultat problematizovanja zadate stvarnosti koja na slikama prelazi u apstrakciju i prestaje da bude stvarna. Dedinac kao zadatu stvarnost ima dve stvari: poeziju koja je u davnim vremenima nastajala i sećanja na ideje iz kojih je ta poezija proistekla. Udaljenost od vremena nastanka teksta je više nego otežavajuća okolnost koja utiče na gubitak realnosti, a ovaj gubitak je ono što Dedinac ne želi,³² naime on verno i izrazito dokumentarno želi da predstavi svoj pesnički rad. Poezija postaje svojevrsna apstrakcija u kojoj se predmeti, u ovom slučaju ideje, gube, a kao posledica nastaje rastakanje i same stvarnosti sećanja koja je u početku delovala istinitije. Ovde dolazi do ključnog sukoba iz koga nastaje nov tekst na ruševinama nekadašnjeg teksta. Ruši se poezija u susretu sa drugačijim pogledom na svet i u susretu sa drugačijim čitanjem. Da bi se ova destrukcija zaustavila i prevela u produktivnost, mora nastati nov tekst³³. Da bi se slika, u ovom slučaju tekst, opredmetio, jer opredmećenje pojačava njegovu konkretnost, neophodno je ubaciti kubističke konopce, novine i tapete,  u ovom slučaju sve dostupne i odgovarajuće tekstove koji doprinose preciznijoj slici duhovnosti, kako bi ta opredmećena stvarnost dovela do nove istine. Nova istina je novo čitanje koje ne može biti tačnije ili manje tačno od prethodnog, ali jeste prilagođenije trenutku i u tom smislu istinitije. Nekadašnje Dedinac prelama kroz sadašnje, prisutno i stvara novo. Pored tog novog koje je Uvodna reč, i sama poezija koja stoji iza nje dobija nova značenja i asocijacije, tj. poezija čije se reči ne menjaju postaje ipak druga poezija, osvetljena novim kontekstom. Dedinac piše u Uvodnoj belešci za poslednji ciklus: „I predosećam da ću, dok budem ispisivao poslednje redove ovog putopisa, menjati na taj način i prve njegove redove, davati im drugu emotivnu vrednost, možda unositi u njih nova značenja.“ Ovom rečenicom ukazuje na obaveznost konteksta i promišljenost čitanja.
          Knjiga Od nemila do nedraga je svojevrsni izuzetno uspeli književni poduhvat. Ona menja dotadašnju sliku o pesniku i od nekoliko običnih zbirki poezije stvara gotovo avanturistički roman. Kroz knjigu se smenjuju tri vremenske ravni, prolaze različiti junaci ostavljajući za sobom ideje, misli, događaje, a sve u cilju objašnjenja poetskog nadahnuća. Ona pokazuje na koji način i običan posao redaktora i priređivača može da postane uzbudljiv, pokazuje kako od već napisanog materijala može nastati potpuno novo, uspelo i vredno književno delo, i to ono koje možemo čitati iz različitih, čak međusobno suprotstavljenih, perspektiva. Danas možemo da govorimo o Dedincu kao nadrealisti koji je prevazišavši nadrealizam stvarao čistu lirsku poeziju na liniji Branko Radičević – Stevan Raičković. Možemo da govorimo o ovoj zbirci sa stanovišta nadrealizma i da posmatramo Javnu pticu kao njeno središte ili da govorimo o Jednom čoveku na prozoru kao središtu zbirke sa stanovišta društveno-poetičkog položaja pesnika. Međutim, knjigu Od nemila do nedraga je najpoželjnije čitati celu od prve do poslednje stranice kao što čitamo prozu sa svim njenim preokretima i uzbuđenjima. Tako pročitana knjiga postavlja mnoga pitanja i bavi se temama koje su bliske savremenoj misli. Ona ide u korak sa svojim, ali i našim vremenom i daje nam jedno svedočanstvo o drami pisanja i čitanja jer nastajući kao proizvod gubitka veze pesnika i njegovog dela pokazuje na koji način gubitak ove veze može da bude produktivan i da doprinese vrednosti pesničkog stvaralaštva.   

          Appendix: Predgovor i motoi

          Izbor iz poezije Od Nemila do nedraga otvara obiman Predgovor³⁴ koji se sastoji iz dva dela koji su u izrazitom dijalektičnom odnosu. Prvi deo Predgovora je najavljen trima motoima³⁵ i ove paratekstualne mikroceline zbirke skiciraju neke od osnovnih tema kojima će se dalji tekst baviti, kao i neke od mogućnosti žanrovskog određenje zbirke, ako ne u celini ono bar u smislu konstatovanja prisustva određenih elemenata žanra.³⁶ Prvi moto je preuzet iz Memoara Prote Matije Nenadovića: ...moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živio.³⁷ Navedene memoarske reči pozicioniraju ugao posmatranja koji zauzima pisac memoara, ali i pesnik-priređivač: on je okrenut ka prošlosti koja je suprotstavljena budućnosti kroz prizmu sadašnjeg trenutka. Upravo na osnovama ovog suočavanja prošlog i sadašnjeg se rađa memoarska literatura, a uzimanjem citata iz memoarskog dela koji skicira poziciju memoariste, Dedinac unekoliko određuje kako karakter teksta koji sledi, tako i svoju poziciju i način na koji pristupa sećanjima. U knjizi Od nemila do nedraga postoji niz memoarskih elemenata koji se tiču prelamanja slike vremena, portreta, ideja i zaključaka kroz ličnu vizuru autora jer Dedinac govori o ljudima sa kojima je sarađivao, o vladajućim idejama vremena u kojima su se neke pesme stvarale, navodi zaključke do kojih je dolazio, piše o mestima na kojima je sticao znanja i iskustva, o poslovima koje je radio pored pisanja poezije itd. Svi ovi elementi na koje citiranim motoom upućuje nagoveštavaju i postavljaju mogućnosti žanrovskog svrstavanja nekih delova knjige³⁸. Pored ovoga, polurečenica prote Matije Nenadovića uvodi i sve tri vremenske ravni kojim će se pisac baviti u daljem tekstu: tekst sagledava prošlost, njegova sadašnjost je sadašnjost pisanja i suočavanja, a budućnost postoji u svom nagoveštaju i odsustvu. U samom Predgovoru se veoma jasno vidi sukob sadašnjosti i prošlosti: prošlost je predmet komentarisanja i stalne upitanosti. S vremena na vreme se ostvaruje i komunikacija sa tek napisanim tekstom, pa tako Dedinac u Predgovoru skicira momenat pisanja, tj. pokazuje kako spoljašnje senzacije prekidaju razmišljanja i pisanje: Pogledam šta sam maločas napisao; Košava trese, ropće i na prozor mi nasrće; Obema rukama sklapam prozor; Podižem glavu sa rukopisa: napolju – crno svitanje; Odvajam se od stola i slični primeri.
          Drugim motoom, Disovim stihovima: Zar te nije žao?/ Kud gledaš dugo snom gde nema mis’o/ poteza svojih? Je l’ podnožjem pao/ sad blesak zore, pod kojom je dis’o/ u tami čovek...³⁹ Dedinac uvodi lik jednog od svojih učitelja o kome će i pisati u Predgovoru⁴⁰ i kao suprotnost memoarskom pogledu na literaturu i život uvodi se disovski intuitivni pogled snom i prostor u kome ne vlada racionalnost, čime se nagoveštava put kojim se može doći do neophodnih praizvora vizija, preko iracionalnog, emotivnog i nedokučivog. Ovim se problematizuju pitanja koja se tiču stvaranja poezije i položaja pesnika koji će Dedinac analizirati kroz postavljanje dileme: da li je pesnik remboovski rastrojenih čula ili je pesnik vrhovni naučnik i predani radnik, arhitekta. Međutim, Disovim stihovima se pozicionira na još jedan način položaj čoveka koji piše – on je čovek u tami kome nije sve do kraja jasno jer je izložen snazi iracionalnih i apokaliptičnih slika, kakva je ovde, pad bleska zore. Kontrast zore i noći u Disovim stihovima nagoveštava još jednu veliku opsesivnu temu Milana Dedinaca, temu zorila i noćila ‒ odnosa svetlosti i tame. Na ovom mestu želimo da pomenemo da Dis svakako nije jedini učitelj koga Dedinac izdvaja. Najveći deo prvog dela Predgovora jeste svojevrsno i za nadrealizam karakteristično traganje za precima koje još u prvom manifestu uspostavlja Breton sastavljajući listu predaka nadrealizma. „Sami nadrealisti bilu su u potpunosti svjesni svog porekla i rado su tragali za svojim precima. Tako su rehabilitovali mnoge nepriznate duhove, a osvjetlili na nov način druge.“⁴¹ Dedinac u Predgovoru pokušava da uspostavi upravo ovakvu listu predaka i uticaja ne samo sopstvenog stvaralaštva već čitave naše pesničke mladosti.      
          Treći moto, rečenica Pol Elijara: Ne treba videti stvarnost onakvom kakav sam ja, uvodi dodatni dualizam – odnos subjektivnog i objektivnog, pri čemu je subjektivizam taj koji se  problematizuje. Ovom rečenicom Dedinac postavlja pitanje vezano za način na koji treba formirati pogled na svet i razmatra da li je naše biće ta glavna referenca koja treba da je parametar ili je neophodno napraviti svojevrsni otklon od sebe, koji se može ostvariti okretanjem ka drugima i preuzimanjem njihovog gledišta ili umnožavanjem sebe na nekadašnjeg i današnjeg. Motoi uvode dijalektične odnose: svetlost−tama, prošlost−sadašnjost, sadašnjost−budućnost, subjektivno− objektivno, ključne za razumevanje ne samo ove zbirke, već i celokupne poezije Milana Dedinca. Čitava zbirka će biti obeležena ovim i sličnim dijalektičnim kretanjima, stalnim promenama i zazivanjima delova teksta.
          U dijalektičnom odnosu se nalaze i sami delovi Predgovora. Situacija je postavljena tako da čitalac stiče utisak da je prvi deo pisan noću, a drugi deo danju. Drugi deo se ostvaruje u polemici i komentaru prvog. Tokom ovog komentarisanja i ponovnog sagledavanja nedavno napisanog teksta prvi predgovor postaje Nokturno-predgovor: Noć se povukla. I sa njom vetar. A na mom stolu ... siromašne i razbacane reči romantičnog Nokturna, jedina dokumenta o javi moje neprospavane noći. Dedinac želi da ostavi utisak da su i prvi i drugi deo Predgovora napisani u jednom dahu sa razmakom od jedne noći, i takav utisak kao čitaoci i stičemo čitajući ih jedan za drugim. Međutim, oba dela predgovora su datirana i između njihovog nastanka postoji određeno vreme koje je duže od jedne noći ‒ prvi deo je datiran: kraj decembra 1956, a drugi: početak januara 1957. godine. Prvi deo Predgovora je nemiran, emfatičan, pun imena, a drugi je mirniji, stišan i osamljen. U prvom delu se postavljaju pitanja koja se analiziraju u drugom, a koja se tiču inspiracije i nadahnuća, problema pisanja, problema čitanja i posebno veoma važno pitanje (ne)moći reči. Svi ovi problemi se rađaju iz želje da se svet sagleda u celosti i da se što je moguće vernije prenese. Najveća sumnja koju Dedinac saopštava je sumnja u vernost reči⁴², iz čega će proisteći i njegov odnos prema sopstvenom Ja. Ova sumnja proizvodi i stalnu potragu za novim rečima i novim sadržajem. Koliko god u određenom trenutku reči delovale kao verni prenosioci doživljenog i željenog, one nakon nekog vremena postaju neverice-reči, govoreni jezik postaje nemušti jezik.⁴³ Jezik po Dedinčevom mišljenju⁴⁴ ne sadrži stvarnost, a realnost je u svom totalitetu neprevodiva. Dolazi do dekonstrukcije, raspada sveta i tada se javlja „govor koji priznaje svoju nemoć da sinhronizuje život stvari, igrajući igru označitelja bez označenih. Kao da se trajanje više ne uklapa u simultanost propozicija, kao da se platonovska anamneza koja održava jedinstvo predstave premeće u amneziju.“⁴⁵ 
          Kao što motoi nagoveštavaju teme, pristup, ideje teksta koji je iza ili ispod njih tako i Predgovor svojim poetizovanim jezikom nagoveštava poeziju koja sledi. Prozna rečenica Predgovora se često prekida da bi se kao ilustracija navele reči neke pesme, bilo svoje ili tuđe, i ovom svojom odlikom Predgovor formalno podseća na poeziju u kojoj se takođe poetska, stihovana rečenica smenjuje proznom. Treba napomenuti da je sličnost samo formalna, a razlika je suštinska – u Predgovoru rečenica postaje nediskurzivna i poetizovana, ali u poeziji rečenica ne ide ka proznom jeziku bez obzira što je formalno nerazlomljena. Predgovor najavljuje neke od dominantnih motiva poezije: kiša, vetrovi⁴⁶, zora i noć, prozor, soba-školjka, Sunce u kome su želja i nada, ptica, ruke i oči, šleska nebesa, logorske žice, trava valovita, mlada maslina. Sve su ovo motivi i prostori koji čine središte poezije Milana Dedinca. Zanimljivi su ostvareni spojevi motiva kao što su pljuskovi mraka ‒ u ovoj jednoj sintagmi Dedinac spaja kišu i mrak, dve destruktivne sile svoje poezije, u jednu. U Predgovoru se takođe pozicionira i položaj lirskog subjekta, a u ovom slučaju možemo reći i položaj pesnika – on je i ovde čovek na prozoru. Čovek koji je na granici i koji se pita da li je napolju ili unutra, tj. da li je njegova unutrašnjost ospoljena ili je spoljašnjost postala unutarnja. U tekstu Predgovora postoji i niz asocijacija na poeziju kao što je oksimoronski ledeni plamen koji podseća na Plamen bez smisla, upletenost u senke koja podseća na Baladu čoveka koji je usnio mreže i na čitav ciklus logorskih pesama, zatim noć Predgovora je najduža noć, noć bez svanuća, a jedna od čuvenih i najzastupljenijih Dedinčevih pesama je okovana vizija Noć duža od snova.⁴⁷
          Čitava zbirka je suštinski premrežena, paratekstualne mikroceline i delovi teksta upućuju jedni na druge, najavljuju se i zazivaju međusobno čime se ostvaruje željeno i pomenuto putovanje od stiha do naslova, ali i izrazito strukturalno jedinstvo zbirke. Premreženost teksta je omogućila uspostavljanje jedinstvene idejno-tematsko-motivske linije koja objedinjuje tekstove nastajale tokom četiri decenije čime je ostvarena mogućnost da ova izuzetno važna i u za srpsku književnost jedinstvena hibrid-zbirka postane čvrsto kostruisana celina kojom je Milan Dedinac uzglobio svoju poeziju u jedinstveni sistem, a koji je dodatno učvrstio u poslednjem izboru Poziv na putovanje. Zbirka Od nemila do nedraga, knjiga koja se može jedino cela preštampati, višestruko je drugačija, ona se ubedljivo odupire uobičajenim klasifikacijama, diktira pristup pesništvu Milana Dedinca i nameće pravac eventualnom odabiru Dedinčevih pesama⁴⁸, ali i pored svega ovoga ili baš zbog toga, njena vrednost i značaj nisu do kraja prepoznati, tako da ova teško dostupna knjiga nikada nije doživela neophodno drugo izdanje.