Milan Dedinac

Ja sam to oko koje gleda *

 

          Priređivanje izbora poezije je ozbiljan i veoma težak posao. Na koje sve probleme nailazi pesnik kada se sreće sa sopstvenim tekstovima koji su nastajali u periodu od nekoliko decenija?

          Izdavačko preduzeće Nolit izrazilo je želju da objavi izbor iz mog pesničkog rada i poverilo mi da taj izbor sam izvršim.
          Ali sada, kada je već došlo vreme da se suočim lice u lice sa onim koji sam nekada bio, s retkim tekstovima što sam ih ostavio za sobom, pa se zagledam kroz njih, kroz njihove crne rešetke i prazne beline, u vijugave tragove koje sam vukao, dovukao dovde, do ove decembarske noći u hiljadu devetstotina pedesetpetoj, i do sobe ove uznesene nad gradom – a košava je sa stotinu strana šiba, kovitla je i kao neku otkačenu ljuljašku baca, uzdiže je i spušta, podiže i vraća – meni tek sada, u ovim časovima noćnim i vetrovitim, dok pišem postaje jasno, skoro do bola, da sam suviše lako, bez razmišljanja, primio ponudu. I prihvatajući je nisam li se obavezao ja današnji, noćašnji, ja u crnilu noći koju košava kida i cepa i ne može da razdere, pa zato i zore nema da mi svane – nisam li primio tešku obavezu da obavim ono što su u stvari drugi napisali, drugi koji su nekada bili JA, sada već davno utvare, napisali u žurbi i žestini – možda u nekim tmurnim olovnim samoćama? – ali bez ikakve želje da to što odbacuju od sebe postane ikada literatura, bez želje i nade u trajanje tih tekstova. (A ukoliko su pristajali, u razdoblju između dva rata da neke od svojih nedoteranih rukopisa objave, uvek je to bilo sa namerom da time izazovu revolt sredine u kojoj su bili prinuđeni da žive, da nešto u njoj negiraju, da njene stoletne istine nagrizu; nikako da bilo u kom vidu potvrde u jednom društvu koje im je zagorčavalo život i činilo ga nepodnošljivim.)
          I nisam se obavezao samo na to da tu najintimniju njihovu ispovest ponovo objavim, no i da odaberem iz nje one redove koji bi još mogli da nađu žive odzive u meni, a, po mogućstvu, i kod izvesnog broja mojih savremenika.

          Kažete da Vi današnji posmatrate sebe nekadašnjeg. Kakav je odnos između Vaših Ja i šta je zajednička crta pesničkog zanosa koja ih održava kao celinu? Da li su to, možda,  poetička pitanja koja i danas ne možete da rešite?

          Hteo bih da se spasem despotije skepse da se predam dražima prve hipoteze, možda obmane: da poverujem, istinski, kako neki od tih mladića koji se pomaljaju iz magle, sablasno predamnom izrastaju i opet mutno iščezavaju, da neke od njih danas izjedaju moje negdašnje sumnje, neka od mojih pitanja, i da sad i oni ranjavi kao ja nekad, traže odgovore – a bez ikakvih odgovora dalje se ne da živeti! – na mnoge osnovne probleme što im se bezdušno nameću – o odnosu subjekta i objekta, o svesti i podsvesti, o životu i smrti – i da i oni sada, u magli, kao ja davno, prebiraju u vatri zanosa nekakve slučajne reči, nagoveštaje melodija, i hvataju slike nad najtavnijim, najtajnijim kladencima saznanja i emocije, pa ih beleže užurbano da im ništa ne bi promaklo. Ali već sutradan gorko uviđaju da od njihovog stvaralačkog haosa, koji je – činilo im se – obarao sve brane što su mogle da ometu oslobođeni duh da se protegli i razmane, uviđaju očajni da, na kraju krajeva, od svega onoga što im je izgledalo još sinoć, u polusnu, da drže čvrsto u rukama kao siguran plen, plen iz dosad još netaknutih šuma i prašuma i neispitanih mora duhovnog života, da od svega toga na javi, u njihovom rukopisu ništa nije ostalo. Ništa. I da zbog toga, ali ne samo zbog toga, moraju oni neumorno da tragaju i dalje svaki za svojom alhemijom reči, koja će im možda jedared ipak omogućiti da upišu na mapi čovekove psihičke i poetske istorije ne samo novootkrivene svetove, kontinente, nova mora i okeane, nova podneblja i nebeske prilike, već i jedan sasvim drugi život na kopnu, u moru i vazduhu, druga kretanja u nebesima i na zemlji međ bićima, zračenja dotad neviđenih boja, brujanja i melodije neslušanih harmonija.

          Da li možete da opišete nekog od tih mladića, kakvo je okruženje u kome stvara?

          Sav je upleten u senke. Iščekuje, nespokojan, najdužu noć. I stoji odvojen i sam, i kune sa tog primorskog trga ovaj naš nemušti jezik što ne sadrži stvarnost, proklinje neverice-reči kojim je prinuđen da se još uvek služi, a one ga izneveravaju stalno. Jer ,,materijalno istina nisu’’, jer ne mogu, prazne i nikada neće moći (Zašto je sunce – srednjeg, a Mesec – muškog roda? Što more nije – ženskog? Pita se on) jer nikada neće moći da izraze bujnost i slinu njegovih emocija, ni sve nove i nove košmare njegovog subjekta.

          Kakav je Vaš odnos prema Vašim najranijim radovima, onim koji su nastajali u doba nadrealističkog pokreta, u vreme Vaše mladosti  kada ste se borili za literaturu tako što ste bili protiv nje ?

          Mogu li da nazovem pesničkom našu mladost? Da li smem tako da nazovem tu mladost koja je trošila i istrošila najbolje svoje snage sa ubeđenjem da ih daruje anti-književnoj, anti-umetničkoj borbi? Kako da apostrofiram, da li imenom pesnika, one mlade ljude koji su zapisali nekada prve moje tekstove uvereni da ne stvaraju time literaturu, već daju samo prilog jednom širokom zanosnom pokretu koji treba iskreno da posluži ,,potpunom oslobađanju ljudskog duha’’? I smem li najzad da nazovem pesmama njihove prve rukopise, one zagonetne radove – ponekad bistre kao suza – koje su štampali u prvim našim časopisima? Ili Javnu pticu?
          Kojim izrazom da se poslužim, kakvo ime da dam tim marginalijama ispisanim na rubu njihovih života?...
          Pesme – nisu. Niti bi oni – onako oholi, samouvereni, ali i puni sumnje; onako prezrivi prema literaturi – ikada pristali da pod jedan tako opšti naziv pesme – kompromitovan, gotovo pogrdno-smešan – svrstaju njihovi tekstovi koje su oni ispisivali retko, vodeći stalno računa o rečima jednog njihovog velikog pesnika – prethodnika da ,,sve vode mora ne bi bile dovoljne da speru jednu mrlju intelektualne krvi’’.

          Vi ovde govorite o velikom problemu stvaranja, gde se proizvod, u Vašem slučaju pesma, odvaja od namere jer, ipak, danas se Vaše nekadašnje anti-književne tvorevine smatraju književnošću. Pod kojim ,,uslovima’’ biste ih i Vi smatrali literaturom, tj. šta je ono što ih čini artefaktom?

          Jedino ako bi se pojmovi pesnički, pesnik i pesma oslobodili drugih značenja i primili samo onaj smisao koji smo im mi nekad pridavali, ne bih se sigurno ustručavao da najzanosnije trenutke naše pogrebne mladosti nazovem pesničkim; one mladiće koji su takve trenutke izazivali u sebi i doživeli ih – pesnicima, a neke njihove tekstove, ma i krnje, nedorečene – pesmama. I ne samo što se ne bih usručavao, no strahujem da bi me, čim bi ih tako nazvao, počela da saletaju nova pitanja, da me more druge sumnje:
          Jesu li u stanju, hoće li moći da opstanu pri tako visokom kriterijumu, na tako oštrom osvetljenju, na skoro nedostupnim visinama duha, čak i oni najsmeliji i najnadahnutiji momenti moje prošlosti, i neće li, pod tim nemilosrdnim dijamantskim podnebljem, morati da ugine živi dah retkih memorablija koje sam ostavio za sobom?

          Priređujući sopstvenu poeziju našli ste se  u dvostrukoj ulozi, Vi ste pesnik i čitalac u isto vreme. Da li sa te pozicije možete da definišete idealnog čitaoca Vaše poezije i koliko je ona usmerena konkretnoj publici?

          Što pevam to je zato, to je i zbog toga da bi moj glas mogao do nekoga da dopre. Često mi se činilo da su pesme, moje pesme ustvari najčešće samo puka dozivanja. I da na kraju kada zastanu, zaćute, to je jedino zato da bi oslušnule eho. A onaj ko je u stanju da prihvati tuđu pesmu, i sam je po nečemu pesnik: ako ne pesnik svojih pesama, ono poslednji bezimeni neimar tuđih. On ih nehotice menja, približava sebi da bi ih što prisnije usvojio. Aktivni čitalac, on im daje boju svoje povesti, senke svojih snova i maštanja. Unosi u melodiju svog krvotoka: on ih pokreće ritmom svog disanja.

          A  položaj Vas - pesnika, Vi ste čovek na prozoru?

          Ja sam to oko koje gleda.
          Stojimo jedan prema drugom, ja i ovaj nepomični predeo predamnom. Ni ja njega da prisvojim, ni on mene da prigrli. Između nas jedino – prozorska okna koja je noćašnji mraz dodirnuo paučinom od leda.
          Ja sam to bezbojno oko pred kojim hladni bakrorez nepomičnog pejzaža satima stoji.

          Nadahnuće i priroda stvaralaštva su Vaša velika tema, ali i tema moderne misli. Koliki je udeo trenutka nadahnuća u Vašoj poetici?

          Uvek me je više privlačilo ono što prethodi jednoj umetničkoj tvorevini no krajnji rezultat. Bez nade da ću time išta postići, nisam li ja najveći deo svoga rada na poeziji  proveo u pokušaju da dokučim šta mi kazuju ti nadahnuti trenuci, tuđi ili moji, koji iznenada prisile pesnika da uzme pero u ruku kako bi što spontanije, što istinitije zapisao, i zar se, ustvari, već decenijama ne upinjem da koliko-toliko prozrem zamračene oblasti stvaralačkog procesa koji nastaje pod pritiskom takvih momenata i traje do onog časa kada se delo otkine od svog tvorca i počne da živi sopstvenim, nezavisnim životom? Uvek su me više zanimala pesnikova istraživanja na koji će način ,,da iskaže ono što jezika nema’’; više pisanje, stvaranje, manje sam plod. Koliko sam samo puta iznenađivao sebe pri takvim ispitivanjima, prilično zaludnim, a kako se opet zaticao sa štampanim delom u ruci, uvek tuđim, nikada svojim! I nije, čini mi se, nimalo slučajno – baš zbog tog skoro bezdušnog neinteresovanja za tekst koji se jednom odvojio od mene – nikad nisam znao napamet nijednu od svojih pesama i što mi se redovno dešavalo, kada bih javno čitao, da ih uvek tako neznalački sričem kao da se u tom času prvi put upoznajem sa tuđim, nepoznatim rečima.

          Poema Jedan čovek na prozoru je višestruko značajna u Vašem stvaralštvu. Ona nastaje u specifičnom istorijskom trenutku, u predosećanju novog ratnog sukoba. Do koje mere je ospoljenost lirskog subjekta ove poeme uslovljena istorijskim trenutkom, tj. da li je košava, koja je, takođe, činjenica vremena, simbol za mnogo veći vihor?

          U vremenu čiju je zloslutno-turobnu atmosferu svakoga dana razdirala izbezumljena i besomučna dreka jednog naduvenog, megalomanskog strašila koje je, giganskom armadom zaslepljenih kondotijera, već postrojenih u bojne redove, i basnoslovnih arsenalom svih vrsti oružja pretilo uništenjem čitavim narodima i zaricalo se da će istrebiti sa lica zemlje sve ono što ne bude htelo pred njim da se pospe pepelom, da se prikloni njegovoj moći, da se pokori njegovom carstvu mraka, sve one koji bi se još usuđivali da pretenduju na očuvanju integriteta, slobode svoje misli; u jednom takvom izopačenom, podivljalom vremenu i u jednoj zemlji, zemlji jugoslovenskoj, žalosno razvaljenoj, duhovno potlačenoj, materijalno upropašćenoj – gde svakome ko je iole oštroumnije rasuđivao moralo biti jasno da se svuda oko njega, oko njegove domovine, grozničavo i užurbano vrše poslednje pripreme za ratno klanje kakvo čovečanstvo, u svojoj ne mnogo vedroj povesti, nije do tada doživelo – ko, ko u jednom takvom vremenu i u takvoj jednoj zemlji nije bio prisiljen da se ozbiljno suoči sa likom svoje savesti, da izvrši reviziju mnogih svojih shvatanja, da proveri – ko zna po koji put – sve svoje mogućnosti, za dane koji ga očekuju? Koga ti dramatični dani na početku tragične panorame koja je svakoga časa morala da počne i koja je u Španiji već bila počela, koga u tome sutonu krvlju obojadisanu noći, koga ti događaji nisu zatekli u velikome obračunu, pre svega sa samim sobom? Zatekli su svakog, i čoveka za plugom, i ono što se i u tim danima još našao sa perom u ruci.
          Pa i pesnik onaj na bezdušnoj stihiji košave iz poeme Jedan čovek na prozoru bičevan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet pod metalnim, nezajažljivim suncem – čiji su zrakovi padali na njega i ,,na sulude litije i ripide, a lažljive zborove i kulukom i knutom šibane provincijske povorke’’, koje su se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada – pa i pesnik taj na prozoru koji je disao tuđim dahom, dahom drugih ljudi, a svojim hranio i lišće i trave, davao, dao svoje ruke ,,drugovima u rukovanju’’ i gubio ih, izgubio ,,po njenom telu u milovanju’’, i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj pesmi i na tom prozoru u jednom od takvih nepodnošljivih obračunavanja sa samim sobom, a njegova poema neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke prigušena revolta, vreli dah nagomilane mržnje, vapaj i težinu beznadežnih tužbalica.

          Sličan, snažan upliv spoljašnjih okolnosti postoji i u ciklusu logorskih pesama. Ove pesme su pisane u prvom licu i jednine i množine. Da li specifične okolnosti u kojima su nastajale diktiraju prvo lice i uopšte drugačiji ton ovog ciklusa?

          Iako znam s Dostojevskim da je ,,u prvom licu sve to strašna sramota ispričati’’, ne mogu, ne umem drukčije. Možda bi i bila sramota – ne možda, nego svakako bi bila – da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo samo moje JA, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po tome da bi plamsalo onim čime se razlikuje od drugih.
          Ali kakvo je danas moje ja, ovo prvo lice kojim govorim, kojim pevam i plačem, kojim mrzim i čeznem, kojim se bunim i kunem, kojim prkosim kroz reči što ih, u logoru, ovom sramnom, beležim? Da li se to moje ja bilo po čemu razlikuje od svih ovih drugih ja oko mene, tolikih drugih što zebu pod istim ovim tuđinskim nebom, ulovljenih u gvozdene mreže, tih drugih ja što zure u isplakane daljine, u zlu se ponište ili su do neba silni, i gladuju i prose, i mrze se i vole, i snivaju – o, kako puste, kako mahnite snove snivaju!
          (... )
          Ako li ko od drugova mojih pročita ikad stihove, ma koje moje pesme, pa red samo jedan ili reč jedna zacvili ili klikne u njemu, neka zna da je taj stih, da ta reč njegova bila i da sam je ja samo iščupao iz njegovih grudi, a sada mu je, eto, vraćam.
          Ako ih bude bilo u kojim će i da odjeknu ove pesme u srcu da ih čuju kao njihove da su, ni ja se zastideti neću, niti će me biti sramota što sam ih u prvom licu ispevao.
          To prvo lice, to sam i ti i ja, druže, i svi drugovi naši iz ropskih logora Šleske, a redovi ovi, ove priproste pesme, prestaju da budu moje, postaju naše. Ili ničije.

          Vi ste dosta putovali: Francuska, Jadransko primorje, crnomorska obala, Prag, Dalmacija. Zašto je Vaša ,,putopisna’’ lirika odjek samo putovanja po Crnoj Gori?

          Dugo, dugo, mi se ukazivala Crna Gora, pa i sada mi se javlja kao podstrek za beskrajna i veličanstvena oduševljenja, za stvaralačke tame i zračenja. A već samim svojim izgledom (toliko stvarnim i stvarno utvarnim ‒ ,,zemlja ova bez zemlje’; otuđenošću svoje neuporedive i gorke lepote koja je od svega dotad viđenog odvaja – pod mrtvim sjajem uštapa njena se mineralna pustoš, sa ugašenim kraterima u mesecu ogleda) pomerala je Crna Gora i samom svojom irealnom stvarnošću granice moje zbilje čak do pojava nekih za koje dotle ni naslućivao nisam da se ikad mogu objaviti posred jave: mišljah da im je boravak samo u snovima i mašti.

razgovor vodila Jelena Milinković