Ostati zbunjen penom radiotalasa
stvari bez istorije, 2
ne privlači sam ovaj zaliv ta
severna ivica krfa već autizam
predela iskorak mašte
svežinu prepoznam tek dugo
nakon pljuska prepoznam
propustljivost plave površine
i micanje sporih apolitičnih
tela gojaznost prisutnu i oznojanu
prepoznam kožu koja kao da
tvrdi leto je
ništavila nema
to sam sigurno negde
pročitao tu rečenicu ta
tela vidik koji mi se čini tuđim
to sve možda i postoji ali miris
sigurnosti slabi sa pružanjem
teksta ne dopire dovde
možda u stih dopišem čak i galeba
žunu ili neku sličnu
pticu možda ipak dopišem:
galeb brže od svakog značenja i
simbola možda ga jednostavno
prizemljim spustim na prvu granu
prisutnosti kliknuvši jednom
ili dvaput (ni sam ne znam) njegovim
glasom: leto je
ništavila nema
možda eho tih
reči osmisli i nas i vodu elipsu
prepune obale
1916.
popiši živote i stari orman od
hrastovine dole u oficirskoj
sobi popiši krevete požudu
nabreklu negom i ponovnom
cirkulacijom
krvotoka i kibli popiši
izvijanje nepoznatih
reči stabla pogrbljena nad
telima bačenim u more ali i
prisutnost nečeg novog možda
lišće ili grubo zavijene
cigare opiši mreškanje
tifusa dijareju možda i prave
talase popiši pisma
preživelih to očekivano prisustvo slanog
zapadnog vetra među ispisanim
listovima popiši štake natucanje
grčkog francuskog i italijanskog
popiši brodove i konzerviranu
hranu te glatke metalne
stvari u kojima su doneti ono
neodredivo i meko recimo život
i predprolećno plavetnilo
linija savezničke obale
***
doskočiti pruzi kruženju
fazana biti nepripremljen i
tek samo posut preko sveta kao
makadam biti raskršće pred
berbu hodajući sve bliže
suncu hipertrofiji
znoja ali ipak ostati jesen
oronula žuta kaca nabrekla
košavom koja zapljuskuje ostati
zbunjen penom radiotalasa
događanjem ego-m dok
iznova imenuje rekvirirajući
stvarnost za potrebe pesme
nečujno
šapatom nitratnog
đubriva ili tamnim
zamahom sekire
***
započeti pesmu
stihom dodirnuti smrad
sirćetanu napustiti još tople
ivice čaja istinu gradove i
već si tu divlje izgleda
guske u pogled ukotvljuju
nebo i na usnama ti je verovatno
jug mada horizonta nema ili
ti jednostavno ne znaš kuda
vetruške kruže svestan da se
dalje ne može brazde su
preduboke previše je trske
nanetog snega koji guta geometriju
guma i na tren uočene zečeve samo
otpaci ne pokušavaju
ništa ostaju levo pružajući se niz
mrtvilo i desno mrežom kanala
stabla su srušena ostaju bliska
zemlji stabla su
odlučna u preziranju reči
posustalih točkova i vetar
duva sve jače praveći
smetove pojmljive i ne-
pojmljive beline dok te od
sebe deli jedino močvara i
nešto unutra ne želi natrag
***
pogled se ne pruža
daleko
dopire tek do
puta do nečeg
neodređenog što na
trenutak blesne u
svesti traktorskih
vrata i onda produži
dalje
nejasan mu je smeh komšijske
dece veselost kojom
preskaču ogradu
stiha pritom se ne
obazirući puno na koncepciju
pesme povike roditelja
ne shvata suštinu glatkih
otvrdlih zrna
pasulja pomoću kojih april
izgovara klijanje
pogled ne traje
dugo
čim sazri
žuti i pada pod
plug treptaja postavši
tako novi sloj
sećanja zemlja
usložena plodnost njenog
besmisla
***
isekli smo grm divljeg
šipka gledajući tenis i
filmove čaka norisa postajući
sve više udaljeni čudni brat je
sedeo na balkonu izbegavajući
rečenice veran jedino mravima
koji su ga potišteno udisali uvek
uporni uvek u kolonama tajno ga
nazivajući bogom onda su trešnje
kupljene na pijaci potpuno
strulile dani postali drugačiji
tek svetlost koja proviruje iz
kupatila sparni brat je do tada već
bio nestao a za njim i mravi disanje
filmovi čaka norisa nebo
presvučeno u modro
plavi džins bez oblaka jer brat
je tih dana jednostavno
nestao nazivajući boga zametkom
žaba rovcem zgaženom
pticom i prekasno sam sebi
dopustio da se to tek metalni
šahtovi postavljeni duž
ulice zimi nikada ne lede
prekasno sam pomislio: možda
su tu sprani toplina i
ljubav ona neodređena bliskost
***
prvo smo na skele
podigli smeh i džakove
lepka u prahu potom
ubili skoro čitav sat
devojke su se tome smejale
električari završili sa
jelom i stvarno
najmlađeg su nazvali
saša mada imena pamtim
pamtim magacin i džakove
cementa oko kojih smo se
presvlačili ali to je
tako ljudi prepoznaju
stvari puše mirni su
sede za stolom to je
tako granit puca kruni se
na ivicama presijava
prsti to osete sreća
prođe i ostanu ti samo
bol pružena leđa sve
peče ako se previše
trudiš to je tako plastični
zavrtnji ne izdrže
puknu mada si na početku
govorio lako je poneću
dve sada znaš da samo treba
čekati do pet isključiti se i
nabrajati ulice niz koje se
vraćaš kući dah se
napolju ledi i videćeš
neko će reći zdravo i ti
ćeš biti tu ugledaćeš
poznate zgrade ulična
svetla svetleće obično kao
ulična svetla
pomislićeš kako to ranije
nisi primećivao
Bojan Vasić je rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Apsolvent je srpskog jezika i književnosti. Objavljivao je u časopisima Povelja, Zarez i Ulaznica. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Uređuje studentski književni časopis Znak.
