Putevi ugaženi
Kroz večnost i kroz bančenje
Noć tamna
zvezde
vraćam se kući
gore večnost
dole bančenje
kroz večnost i bančenje
bludi moj pogled
lahori
veselje
iza mene muzikanti
pokupljeni s koca i konopca
sa sahrana
sa slava i grobalja
za njima gomila
slika je dostojna
velikih holandskih majstora
na zemlji sneg
metafizika slike kao i uvek
ćuti.
Noć propada
zvezda Zornjača još na
nebu bleji
gore je večnost prava
dole bančenje traje
kroz večnost i bančenje
pred kućom stojim
sneg noćašnji padao je tiho
jeleni i kovčezi
tiskali se pred kapijom
pred kapljom radosti
i bede
iza muzikanti stoje
nemi
gomila sve manja
zimska jeza zasvirala tiho
metafizika slike kao i uvek
ćuti.
U večnostima stoji kuća i
banči
dole mrtvi
preko krsta groba nadneli se
jedan Bog proba
kroz večnost i bančenje
da skloni sa neba i zemlje
proviđenje.
Plazma svetlosti teče netom
ko oblaci nad klarinetom
metafizika slike kao i uvek
ćuti.
Innsbruck, 5. oktobra 2008.
„Nikad se više neću videti sa sobom“
Nikad se više neću videti
sa sobom
i stoga mi je draže milosrđe sumnje
nego priklanjanje nadi
egzotična blaženstva mučnine
bliža su neverici
no sanjarenju na đubrištu
o večnosti i
beskraju.
Nikad se više neću videti
sa sobom
i to mi neće kada tome
dođe vreme
biti toliko vredno žaljenja
koliko
bacanje konopca
da se još jednom uzverem njime
kojim tek što sam se bio spustio
kako bih gledao obećano
Ništa
koje se ne razlikuje mnogo od
Neobećanog
samo dvostruko više vonja
na veru bez kliktaja
i na drkotinu bez
života.
Ali to ne smeta
onome ko je
ceo život
pretežno
bio proboravio
na svetu
u miru
sa nožem
i sa
konopcem.
Innsbruck, 9. oktobra 2008.
Sve više i više znam da sam sve manje i manje živ
Sve manje postojim
isključeni su mi svi aparati
za svet
na koga sam bio
privremeno prikopčan.
Bilo je dosta
rekli su.
Svet je otišao
okružili su ga novi džukci
nove pičke
sveži šljam
nove osokoljenosti
putevi ugaženi
molitve zamoljene
liftovi vuku ka nebu
bageri kopaju
ista proleća
iste grobove
sličnosti se ne primećuju
i to je tragedija
lišća
i ljudi.
Nema sveta
oko ove
poderotine
nema me.
Bilo je tako i pre
svet nikada ne stari
postojane orgije i sigurne agonije
se ne umaraju
sve skače oko tebe
ti ne postojiš
ili jedva
da kažeš ovo
da ponoviš ono
još jedino vazduh te razume
i ravnodušnost
koja je postojala
mnogo ranije no što si ostario
i koja će nastaviti da putuje sa tobom
gledaćete zajedno iste predele
istih ljudi
istog sveta
istog zasluženog
upisanog
nepostojanja.
Sve više i više znam da sam
sve manje i manje živ
sve manje
da ponovo kažem ovo isto
bez podizanja glasa
bez zakeranja
bez prosipanja gorčine
na planove jednog
utešnog nonsensa
čijeg su lika
crkve pune
– baš kao i moga.
Innsbruck, 29. decembra 2008.
Sve me unižava
Sve me unižava
bolesno telo
koliko i jeza spasenja
pakleno bogati svet
mlade žene koje nikada
neće ostariti
večnost licemerne vere
arogantnost učenih ljudi
okeani ravnodušnosti
spram danas
i sutra
paklena nadmenost vođâ
snishodljivost sirotih
zlato i srebro bogomoljâ
blistavi hoteli
raskoš banaka
elitni univerziteti
primitivne svečanosti
loše zamišljeni praznici.
Smučilo mi se sve i svako
što se ne spušta ka Heraklitu
što ne uništava svoju taštinu
što zaboravlja belokost bića
prisutnost predmeta
opalnu suštost stvari
hleb na stolu
granu u prozoru
miris jabuka
zamršeno uvelo korovlje
trsku kraj ustajale vode
osvetljeno okno na
zabačenom putu
ugljevlje žarko u izbi
vejavicu i smetove u polju.
Sve me unižava
– ovo drugo će me spasti.
Verujem tome drugom
postojano
i u toj veri
želim da odem
tamo
ka čemu
staza vodi
gde jedno živi
a drugo spava.
Innsbruck, 31. decembra 2008.
Ili se možda prosto ovo doda ničemu
Ili se možda prosto doda Ničemu
ovaj dan
ovo veče
ovaj sneg
kurva koja posećuje moje telo
njeno meso posećuje moje
koje je jutros kupovalo hleb
zamešen od pšenice prošloga leta
kada me je posećivala druga kurva
koju sam napajao snagom
hleba
pretprošlog leta.
Idući unazad
mogao bih se tako spustiti
do bedra Adamovog
i popeti se do 11. septembra one jedne godine
i svi bi ljudi to mogli
hleba ima za sve
osim ako ga nema
baš za sve
tada
ovaj dan
ovo veče
ovaj sneg
kurva koja posećuje moje telo
mogu se prosto dodati Ničemu
bitnoj slučajnosti uzaludnosti
koje će uvek biti
jer
već je dan tu
i već je veče
i sneg
i kurva me posećuje
milujem njeno oblo dupe
sećajući se hleba
koji se uvek dodaje
Ničemu
pretvarajući svako
dodavanje
u Ništa.
Innsbruck, 15. januara 2009.
Boško Tomašević je rođen 1947. godine u Bečeju (Vojvodina, Ex-Jugoslavija), autor i docent Univerziteta. Od 1990. godine do 2006. godine držao predavanja iz književne teorije, poetike, hermeneutike i književne epistemologije na univerzitetima u Frajburgu i Brajsgau, Getingenu, Nansiju, Insbruku, Beču i Berlinu. Među njegovim značajnijim stručnim radovima valja pomenuti: Iz iskustva bitnog pevanja (1988), Kartezijanski roman (1989), Samorazorne teorije. Književna teorija i duh postmodernizma (1993), Beskonačna zamena. Fundamentalna ontologija kao teorija pesništva (1997), Konačna teorija književnosti (2000), Pesništvo, književna teorija, egzistencija (2003), Galilejevska poetika (2004), Hermeneutika neprozirnosti (2006).
Pesništvo mu je okrenuto eleatskoj metafizičkoj refleksiji, postmodernističkom intertekstualnom razgovoru sa evropskom pesničkom tradicijom (V. Blejk, Dž. Don, F. Helderlin, P. Valeri, R. M. Rilke, B. Pasternak, O. Mendeljštam, T. S. Eliot, E. Paund, G. Trakl, R. Šar, P. Celan, H. L. Borhes, S. Beket), kao i duhovnim prizorima samoga čina pesmovanja. U poslednje vreme Tomašević sve više tematizuje vlastito životno iskustvo kao događaj izgnanstva, kao govor o izbijanju u bezzavičajnost i pesništvo razume kao emblemsko razaranje bliskoga „posvećenog nikakvim obalama“ Ove tri različite poetike prisutne su u sledećim autorovim pesničkim knjigama: Kartezijanski prolaz (1989), Čuvar vremena (1990), Ponavljanje i razlika (1992), Cool Memories (1994), Predeo sa Vitgenštajnom i druge ruševine (1995), Preispitivanje izvora (1995), Plan povratka (1996), Sezona bez Gospoda (1998), Studija testamenta (1999), Pustinje jezika (2001), Leto moga jezika (2002), Nigde (2002), Celantrifft H(eidegger) undCh(ar) inTodnauberg (2005).
Boško Tomašević je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti (Pariz), član francuskog i austrijskog PEN-a, kao i Francuskog društva pisaca (Pariz), te Austrijskog saveza pisaca (Beč).
Živi u Insbruku.
