Dan u Platonopolisu
Putovanje Gorkog na ostrvo Solovski
Živih svedoka iz tog logora i kolonije više nema.
Ali svi oni koji su ikad boravili duže na njemu
slažu se u jednom: nepodnošljivost njegove klime
ljudski um nije u stanju da zamisli.
Od hladnoće zubi pucaju u ustima.
Za vreme vlažnog i kratkog leta komarci
sišu (ljudskim) stvorenjima krv i iz beonjača.
Braniti se od Prirode bilo je besmisleno,
snage se nije imalo ponekad ni za umreti.
1929. godine kao tračak nade
pronosi se među osuđenicima
vest o poseti Gorkog.
„On će sve razotkriti, on će nas spasiti.”
Pripreme za doček su užurbane.
Upravnik logora izdaje naređenja koja odzvanjaju
kao bat čizama na drvenom hodniku,
sve brže i brže. I bliže.
Sve se boji, kreči.
Dižu se fasade ispred baraka, sadi drveće.
Sakriva se što se može sakriti.
„Može li Užas poprimiti lice Jagnjeta?”
Čini se da komarci grizu još nervoznije
i da kundaci stražara češće padaju na leđa zatvorenika.
Konačno veliki inženjer ljudske duše
stiže brodom uz neveliku pratnju.
Bela košulja na njemu izgleda
kao da ju je maločas obukao.
Kruta je i bela poput beskrajnih noći.
Za vreme njegovog kratkog boravka
obasut je izuzetnom gostoprimljivošću:
ne ostavljaju ga ni trenutak nasamo sa osuđenicima.
Sve je obišao, ništa nije video.
Drug Gorki napušta ostrvo nakon tri dana
zadovoljan, kako reče, onim što mu je pokazano.
Stojeći na brodu dugo je gledao prema ostrvu
koje je postajalo sve manje, sve nejasnije.
O grešci među crvenim zupčanicima Revolucije
pričaće drugi.
Prvi i jedini put nije zavirio iza kulisa.
2006.
Dan u Platonopolisu
Ovako bi mogao da izgleda dan u Platonopolisu.
Narandžasti autobusi razvoze tek probuđene građane.
Oprane ulice mirišu na hlor.
Zastoja u saobraćaju nema
semafori besprekorno diktiraju stop & go.
Na raskrsnicama veliki ekrani bljuju kadrove novosti:
sveža ubistva i ratovi negde daleko u belom svetu.
Na svim prozorima svih zgrada roletne su spuštene
i na svim zgradama lepršaju trobojke nove države
u kojoj je praznik od kada se osnovala.
U kojoj se slika Glavnog Filozofa retko gde može videti
ali je prisutna u svačijem snu kao noćne trojke na ulicama.
Tačno u minut sunčevi zraci padaju na krov Duoma
kafe mašine u barovima zapište i nakon prvog espresa
svako počinje svoju tačno određenu društvenu delatnost.
Književnici i pesnici su retki kao korov.
U sefovima državne bezbednosti leže knjige
dokaz za njihove laži & kičersku nostalgiju
impotentnu i besmislenu nadu,
i niko neće nikada priznati da su te rečenice i ti stihovi
još uvek puni zvukova i boja i života.
2005.
Breht u Varšavi*
Ledena zima ledenog veka:
kako su samo zavese ovde bele!
I sa prozora, uveče,
Breht ogrnut dimom cigare
posmatra tamu oko svog hotela.
Na stolu
činija puna južnog voća.
Sutradan on, veliki Pesnik,
prima jednog mladog poljskog pisca.
Ovaj se oseća kao na nebu
ne zbog B. B.-a,
nego zbog plodova sa juga,
usred zime, usred Varšave.
Pesnik mu priča naširoko.
O kišama u Finskoj,
o godinama u Americi,
o jutarnjoj svetlosti u Berlinu u septembru itd.
Ne nudi ga voćem
ispred koga sede.
Majstorov koan
o pisanju poezije.
