Bojan Samson

O, NERAZUMNI SVRABE!
(Ili: kako je tekao pesnički put Milutina Petrovića nakon „Promene“)

          Kritička literatura o poetskom stvaralaštvu Milutina Petrovića je zaista obimna, a naročito ona koja se bavi njegovim najplodnijim periodom koji obuhvata knjige objavljene tokom 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka. Radi se naravno o njegovoj čuvenoj tetralogiji koja obuhvata pesnička ostvarenja: Glava na panju¹ (1971), Promena² (1974), Svrab³ (1977) i ciklus pesama Nerazumne⁴ (1983) koji se nalazi u izboru Stihija. Među mnoštvom kritičkih tekstova izdvojićemo ovom prilikom one koji su objavljivani tokom 80-ih, kada je već bio zaokružen ključni period Petrovićevog stvaralaštva: pre svega, tu je predgovor Miodraga Perišića u Stihiji pod nazivom Poezija kao rana neizrecivog⁵, zatim osvrt Jasmine Lukić Kreativnost destrukcije⁶, i poslednji u ovom nizu, prikaz Ivana Negrišorca nazvan Smisao kao osporavanje smisla⁷. Viđenja navedenih autora/ke, ali i nekih drugih⁸, u pojedinim detaljima su dijametralno suprotna, što samo ide u prilog tvrdnji da je ova poezija otvorena za nova čitanja. Ipak, na osnovu toga kolika je pažnja u ovim tekstovima posvećena pojedinim zbirkama, dalo bi se zaključiti kako je Promena ta ključna knjiga koja u sebi sabira najvažnija pesnička iskustva iz Glave na panju, a u isto vreme daje smernice za ono što će se u poetičkom smislu dogoditi u Svrabu i Nerazumnima.
          Teme vezane za Promenu, kojima su se pomenuti autori/ka bavili u svojim tekstovima, mogle bi se iskazati kroz nekoliko odrednica: odnos lirskog junaka i njegovog dvojnika, osmišljavanje prostora i vremena, stilsko-jezičke karakteristike i umetničko viđenje sveta u ovoj poeziji. Tako će Ivan Negrišorac primetiti rascepljenost lirskog ja na opozitni odnos ja-ti u kojem je egzistencija zlog demona i njegovog dvojnika nemoguća bez postojanja onog drugog. Protagonisti Promene egzistiraju u večnom i nepromenljivom sada, pa je tako istorijsko vreme gotovo u potpunosti potisnuto mitskim, koje ne poznaje nikakav razvojni tok u kojem bi prošlost i budućnost zauzimale neko značajnije mesto. U skladu sa vremenom, i prostor je obesmišljen izmeštanjem iz istorijskog konteksta. Prema viđenju Ivana Negrišorca, odrednice poput ulice, druma, puta, kuće, stepeništa, balkona itd. predstavljaju u stvari krhotine arhetipskog sveta bogatog značenjem. U jezičkom pogledu, ova zbirka je izgrađena od niza isparcelisanih rečenica koje svojom fragmentarnom strukturom pojačavaju osećaj nedostatka transcendencije, odnosno osećaj odsustva nekakvog prvobitnog smisla i poretka. Mogli bismo reći da je Promena svojevrsna demonologija savremenog sveta u kojoj su dva demona-dvojnika, usled nemogućnosti izgradnje sopstvene ličnosti, zauvek osuđena na međusobnu mržnju i nanošenje zla. Ono što nas zanima jeste razvojni put Petrovićeve poezije koji je usledio nakon jedne ovako celovite i zrele pesničke zbirke. Zato ćemo se u ovom tekstu detaljnije baviti ostvarenjima kao što su Svrab, Nerazumne, a takođe i knjigom koja se posle duže Petrovićeve apstinencije pojavila krajem osamdesetih godina prošlog veka: „O“⁹.

Češanjem do poezije

          Jedna od osnovnih karakteristika Svraba leži u postojanju dve paralelne projekcije koje se međusobno preklapaju: prva predstavlja svet intravenoznog uživanja opojnih sredstava, a druga, koja se asocijativnim putem nadovezuje na prvu, oslikava stradanje i muke Isusa Hrista. Uz ovo treba dodati i (auto)poetičku potku koja se bavi problemom nastajanja poezije, pa onda možemo imati jednu krajnje uopštenu sliku o višeslojnosti ove knjige. Kako koegzistiraju ove tri ravni? Sam naslov zbirke nam može koristiti u pokušaju ovog raščlanjivanja: naime, poznato je da je svrab jedna od fizičkih manifestacija koja se javlja pod dejstvom heroina. Pored toga, svrab nas tera na češanje, odnosno na aktivnost koja teži ka promeni našeg psihofizičkog stanja. I na kraju, svrab se može tumačiti kao metafora pesničke potrebe za promenom identiteta koja se može podmiriti samo na jedan način: pisanjem poezije. Uvodna pesma Petnaestog oktobra: govori nam o takvoj situaciji: izvadio sam mašinu, iz crne kutije,/ stavio, na sto, od orahovine,/ i naumio, da pišem, knjigu: svrab:/ ujed,/ nervni grozd, bolesna koža. Za razliku od Promene, koja ne poznaje istorijsko vreme i smeštena je u večnu i nepromenljivu sadašnjost, Svrab kreće od jednog određenog datuma. Umetanjem mnogih zareza i dvotački pesnik želi istaći neke reči, na primer: sto, od orahovine. Upitajmo se: na šta nam ukazuje simbol oraha? Pre svega na proročki dar¹⁰, ali kakav? Pesnički, svetački, ili narkomanski, koji se javlja usled izmenjenog stanja svesti? I kako se osloboditi bolesne kože? Možda upravo pisanjem, kojim težimo ka novom obliku. Nasuprot statičnom svetu Promene koji je, paradoksalno, bio u suprotnosti sa naslovom knjige, u Svrabu se priželjkuje istinski preobražaj u vremenu i prostoru. Ali, krenimo redom.
          U opozitnom odnosu prema Promeni, prostor u Svrabu je izgrađen kao intimno skrovište lirskog junaka koje mu služi pre svega za njegove narkomanske seanse, ali i za pisanje poezije. Tako su najčešća mesta njegovih doživljaja kada, kupatilo, soba, biblioteka, laboratorija, radni sto itd. Različitim asocijativnim naslovima pesnik smešta svoje pesme u određeni vremensko-prostorni kontekst: Apoteka, kod „Londona“; Led Cepelin, lađa (prvi deo naslova predstavlja naziv engleskog hard rock sastava); Dženis, Džoplin (blues pevačica koja je, recimo i to, umrla od prekomerne doze heroina), itd. Već pomenutim umetanjem zareza i dvotački Petrović sugeriše na izmenjeno stanje svesti, prilikom kojega je i percepcija vremena i prostora drugačija: kao da je svaki detalj dodatno istaknut, dok vreme teče sporije. Dvojnik iz prethodne zbirke se ovde pojavljuje u naznakama, kao u pesmi Proleće, proleće: zaboravljaš šta si rekao, smrvio sekutićima. Prepoznajemo u ovim stihovima zlog demona iz pesme Triput koja se nalazi u Promeni: Hvatam te za rep. Mrvim/ peti pršljen u ustima. Sekutićima. Premda su pesme u Svrabu upućene drugom licu, dvojnikovo mesto ovde često zauzima žena koja uglavnom igra ulogu partnerke u narkomanskim seansama: Zivkaš:/ ulazim osokoljen, inficiran:/ grč, na tvom licu:/ vrh, igle, usmeren, u sisu. (Grč, na licu, u kadi). Ipak, u onim komunikativnijim pesmama, žena postaje ljubavnica, kao u Ljubavnoj, o smrti, I: Vodimo, najpre, ljubav, u sobi, vrištiš,/ dolazi milicija. Ljubavnici zatim prolaze kroz različite represivne institucije poput zatvora, bolnice, instituta, da bi se zatim opet našli u sobi gde nastavljaju neprekinutu ljubav, koja poput heroina predstavlja za društvo pretnju od koje se treba braniti.
          Iako je isparcelisanu rečenicu zamenila nešto duža i razuđenija, neki tematski motivi iz Promene se ponavljaju i u Svrabu. Tako u pesmi Poništenje, jednoj od uvodnih u Promeni, nalazimo sledeće stihove: U povišenoj vatri. Krckao orahe./ Za hiljadu godina. Primećujemo motiv oraha, koji u Svrabu dobija značajniju ulogu kao simbol proročkog dara, na primer u pesmi I, pamtljiva: Sećaš se: kad sam skočio,/ do grane oraha,/ uživalac:/ u nebo, ... Simboličnost oraha pojavljivaće se i u nekim narednim Petrovićevim zbirkama. U stihovima pesme Poništenje uočljiva je i simbolika broja hiljadu koja se može objasniti na više načina. Konkretno, u Promeni se ona može tumačiti u ključu novozavetnog Otkrovenja gde dvojnik-demon predstavlja Satanu koji će nakon povratka Isusa Hrista biti čuvan hiljadu godina da bi zatim opet bio pušten na lice zemlje: Negovao sam te hiljadu godina. Hranio/ redovno. Sumpornom kiselinom. (Krasta). Svrab donosi drugačije značenje broja hiljadu, kao u pesmi Reč, izlaz: i hiljadu vrata,/ u nebo. Ovaj simbol pojavljuje se i u pesmama Il: crni period (al glava udara, o pod,/ hiljadu puta,/ kroz jednu sekundu), zatim u Vodi, pripremnoj (lizni, špric,/ oblo, hiljadustruko: ...), kao i u Žrtvi, u šetnji (Hiljadugodišnjeg, vlažnog,/ digao me vetar, ...), gde bi mogao predstavljati besmrtnost sreće¹¹, ali u ironičnom smislu, s obzirom na puteve kojima se ta sreća postiže i koliko ona zaista traje.
          Posebnu ravan u ovoj knjizi čine asocijacije na stradanje Isusa Hrista, kao u pesmi Pogled, iz tramvaja: Ušao sam u tramvaj,/ zgrčen, sa znacima, na rukama. Znake na rukama možemo objasniti kao ubode šprica, ali i kao rane kod razapetog Hrista. Takođe se u Zadatku, radnom prepliću narkomanske muke sa Isusovim u opisuapstinentske krize: nakvasi maramicu,/ sirćetom,/ obriši, čelo,// ...ukrsti noge, polivene,/ pred počinak,/ i ne javljaj se, ni krikom. U Utvari, trnu imamo još jednu asocijaciju na Isusovo stradanje: alke bakarne, za mučenje, i trn, gde bi trn mogao ukazivati na krunu od trnja koju je Isus nosio na putu do Golgote, ali i predmet koji ubada, poput narkomanske igle. Naslov pesme Tražim, noćas, H. može nam u ovom tumačenju biti zanimljiv. Koga traži lirski junak: Hrista, neku drugu osobu čije ime počinje sa H, ili možda heroin? Ovisnici u svojim ispovedima često opisuju stanja u kojima kao da se neka druga ličnost uselila u njihovo telo. Zapitajmo se opet: u koga se zapravo, transformisao onaj zli demon iz Promene, pa deli životni prostor sa protagonistom Svraba? U ženu-pomagačicu i ljubavnicu, u heroinskog đavola, ili u lik stigmatiziranog proroka?
          Sa Isusovim mukama u bliskoj vezi je i simbolika ljubičaste boje, koja se na nekoliko mesta pojavljuje u knjizi: u pesmi Račje meso (ljubičasta stena, nad baštom, u Dubrovniku), zatim u Leptiru, prahu (dve ljubičaste tačke, i linija pod trbuhom), kao i u pesmi Led Cepelin, lađa (i sedam,/ ljubičastih, livadskih,/ konja). Po Rečniku simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, Hrist je na simboličkim spomenicima srednjeg veka odeven u ljubičastu odeću za vreme stradanja, to jest onda kada se sasvim otelovio. U Led Cepelinu, lađi ova simbolika je dodatno pojačana mnogobrojnim značenjima konja, koji između ostaloga predstavlja uzvišenost i ono najplemenitije što je čovek stekao, kao i značenjima broja sedam, koji može predstavljati sveukupnost univerzuma u kretanju, i kao takav on je ključ Otkrovenja. U prilog ovakvom prizivanju preobražaja ide i pojavljivanje motiva gusenice u pesmama Reč: bolest (gnezdo bolesti: larvica, opojna, gusenica) i Plen, skriven (otvorena postelja: gusenica, u porubu.). Zato se u Leptiru, prahu nagoveštava toliko željena promena: U leglu, sklupčano: novo, nepoznato:/ lice:/ leptir:. Gde nas vode svi ovi simboli u Svrabu i kakvo se to otelotvorenje priziva? Do kakvog preobražaja treba da dođe u ovoj zbirci?
          Setimo se da je ovo, između ostalog, i knjiga o nastanku knjige. U pesmi Dosje, varijanta III lirski junak se bliži kraju svoje misije: Vreme je da ustanem od stola, promisliv:/ ako napustiš kožu, il menjaš,/ gubiš je zauvek, u prah nestaje tvoje telo. Iako stvaranje novog identiteta podrazumeva nepovratno odbacivanje onog prethodnog, na tom putu ono što ostaje jeste kreacija. Poezija je ta koja teži, slično Hristu, potpunom otelovljenju, a da bi se to ostvarilo potreban je po Petrovićevom viđenju onaj Drugi – dvojnik demon, žena, ili jednostavno sagovornik: zgulio si skramicu, promenio kožu, iglastu,/ popio, ah, vrelu kašu, i smislio:/ drugo lice,/ za razgovor, u knjizi. Ali kao što nam ukazuje poslednja pesma u zbirci, Smrt knjige, tek po završetku pisanja nastaje istinska muka: kad se knjiga udeblja,/ mastilo prolije,/ sklope korice, s poštanskim žigom:. U stanjima izazvanim drogama ili pisanjem, lirski junak je osećao određenu sigurnost i zadovoljstvo, ali u ponovnom dodiru sa realnošću svestan je izazova koji mu predstoje.
          Možemo reći da je u Svrabu pesnik nastavio da se bavi nekim od ključnih motiva koji se pokretali Promenu, prevashodno temom dvojništva koje je, po viđenju Jasmine Lukić, u obe zbirke predstavljeno kao podsticajno u stvaralačkom smislu. Ipak, Svrab je doneo novine u oblikovanju vremena i prostora koji su tako postali intimniji i daleko više vezani za savremenost. Čini se da najveća vrednost ove knjige leži u njenoj bogatoj asocijativnosti i višeslojnosti, kao i u postupcima oblikovanja pesničkog sveta. Ovde se za materijal uzima neposredna stvarnost koja se ne obrađuje na podražavalački način, već se teži ka kreiranju složenog i autentičnog poetskog sveta.

Nemušto pevanje

          U ciklusu Nerazumne, koji se nalazi u izboru Stihija, Petrović se vraća jezičkoj redukciji. Ali za razliku od isparcelisanih rečenica u Promeni, koje su činile niz sa jasnim verbalnim smislom, ovde je eliptičnost sintakse takva i tolika da je zaista teško pronaći čvrstu logičku vezu između pojedinih celina – otuda i ovakav naslov odeljka. Rečenični iskazi u ovim pesmama su obično svedeni na jednu reč, i to najčešće imenicu. Ličnih glagolskih oblika je vrlo malo, radnja je svedena na minimum, pa sve ovo doprinosi statičnosti predmetnog sveta prikazanog u Nerazumnima. Subjekat za razliku od onog u Promeni i Svrabu polako iščezava iz ove poezije, što je i razumljivo kada znamo da ovde nema konzistentnosti delanja, pa samim tim ni nosioca radnje. Naslovi pesama su najčešće sastavljeni iz dva verbalna iskaza koji su odvojeni tačkom, i obično se na njih nadovezuje početni stih, pa tako zajedno čine smislenu celinu. Evo kako to izgleda u uvodnoj pesmi VLAŽNA USNA: Dirne./ Predmet. Pažnje./ Nema. Ima./ Jabuke. Jabuke,/ ima. Boga./ Boga./ Vlažna usna, stvori, stvori./ Plan. Stavi,/ pod pasku./ San. Reči, koje stoje jedne pored drugih, svojim odnosom na prvi pogled ne proizvode neko određeno značenje. Tek pažljivijim i otvorenijim čitanjem mogli bismo otkriti nizove proizvoljnih asocijacija, koji bi nam pomogli u pokušaju tumačenja navedenih stihova. Tako bi naslovna sintagma vlažna usna mogla metonimijski predstavljati usta koja govore, a za govor im je potreban predmet pažnje, koje zapravo nema, ali ima jabuke kao biblijskog simbola saznanja, kao što ima i Boga, kojega stvara spomenuta vlažna usna svojim govorom, itd. Često je ovu poeziju potrebno smestiti u određeni kulturološki kontekst da bismo je bolje razumeli, kao što je to na primer slučaj sa pesmom LEPAK: U vazduhu. Crvena konjica./ Deli, hleb. Raste./ Domaćin./ Pere./ Stopalo./ Gazi, zemlju./ Gazi./ Vodu./ Uznosi,/ u nebo. Ovi stihovi nas neodoljivo asociraju na detalje iz Jevanđelja: Isus, koji hlebom hrani pet hiljada ljudi; pranje nogu kao znak ljubavi i požrtvovanja; hodanje po vodi; odlazak na nebo; dok lepak predstavlja vezu između dva sveta. Iako ovakvi pokušaji interpretacije deluju zaista nezgrapno, oni ukazuju na značenjsku destruktivnost ovih pesama koje se opiru sveobuhvatnijem tumačenju. Čini se da je pesnik na svom putu došao do tačke kada njegove reči žele da zaćute, jer za njega više nema načina da se poezijom objavi nekakav smisao.
          Slično poeziji Momčila Nastasijevića, u Nerazumnima se Petrović prema jeziku odnosi  kao prema neistraženom rudniku prepunom tajni. Zbog toga se nameće zaključak da nam se pesme iz ovog ciklusa nikada do kraja ne otvaraju, a nizovi verbalnih iskaza u njima svojim nemuštim pevanjem kao da ukazuju na svojevrsnu zatamnjenost savremenog sveta. Ako je Svrab i predstavljao pokušaj da se transcendencija koliko-toliko vrati u poeziju, u Nerazumnima se Petrović vraća onoj, kako kaže Negrišorac, ledenoj imanenciji iz Promene. Rukovodeći se avangardnim i neoavangardnim iskustvima, on je svom poetskom izrazu uskratio komunikativnost i sveo ga na jezički znak koji je samom sebi dovoljan. Tako je beogradski pesnik postao, Bartovim jezikom rečeno, ecrivain – pisac budućnosti kojem jezik postaje cilj, a ne sredstvo. On ovde ne postupa polazeći od značenja, već se kroz svoj rad na jeziku kreće ka njima. Lako ćemo se složiti da je Nerazumnima zaokružen prevratnički period beogradskog pesnika, i da je nakon ovog ciklusa postalo izvesno da je autor Promene pred sebe postavio najveći umetnički izazov u svom dotadašnjem radu. Pitanje koje se nametnulo i njemu, ali i kritici, te publici, glasilo je: Kako dalje?

Zatvaranje kruga

          Jedan od mogućih odgovora dao je Ivan Negrišorac na kraju svog osvrta Smisao kao osporavanje smisla, upozorivši  da bi reči, koje bi se javile nakon Nerazumnih, morale biti zaista visokog energetskog naboja, i da se one nikako ne smeju olako izreći. I sam svestan ovako teškog zadatka koji je pred njim, Petrović je napravio najdužu pauzu u objavljivanju do tada: zbirka „O“ pojavila se sedam godina nakon Stihije, dakle 1990. godine. Prološka i epiloška pesma smeštaju knjigu u određeni vremensko-prostorni kontekst, i tako uspostavljaju vezu sa Svrabom. Radi se o pesmama 1990, maj 21, 11 59’ 59’’, beogradski metro; i 1990, maj 21, 12. Primećujemo da je razlika između ovih temporalnih odrednica samo jedna sekunda, što će reći da se čitava zbirka odigrala u jednom trenutku. Ipak, taj momenat nosi u sebi dovoljno poetičnosti za čitavu pesničku knjigu, što predstavlja opoziciju u odnosu na Promenu čija se radnja proteže na čitavu večnost. Dakle, poetski svet uobličen je u sekund do dvanaest – u poslednji čas za pesnika, ali i za čitatelja/ku. U pomenutoj epiloškoj pesmi za razliku od prološke nedostaje prostorna odrednica, što govori o mogućnosti prevazilaženja toposa poezijom – kao da je lirski junak na kraju knjige izašao iz sopstvenog okruženja.
          U zbirci „O“ Petrović je zadržao neke od poetičkih elemenata koji su krasili njegova prethodna ostvarenja: pesme su sačinjene od niza razlomljenih, fragmentiranih iskaza koji su vrlo labavo povezani u određeni asocijativni sklop. Premda je i dalje sklon jezičkoj redukciji, njegova rečenica je ovde raspričanija i razvijenija u odnosu na ranije zbirke, i kao da se ostvaruje kroz prozni ritam. S druge strane, primetan je upliv visokoparne – dodali bismo – suvišne retorike prema kojoj se pesnik krajnje ironično odnosi. Ono O iz naslova možemo tumačiti i kao uzvik romantičarske emfaze, što pored određene ironije nosi sa sobom i znak otvaranja prema svetu i svakodnevici. Podrugljiv odnos javlja se i prilikom korišćenja nekih motiva iz prethodnih zbirki, na primer simbola oraha kao proročkog dara, što se može uočiti u pesmi Pred pogubljenje (sanduk od orahovog drveta/ doista lebdi u/ polumraku...), a takođe i u pesmi O dvojici nepoznatih pesnika (...otac je/ sedeo pod orahom, mati je plela/ pancir-prsluk, ali u/ stvarnosti.). Ivan Negrišorac u svom prikazu O ≠ +¹² navodi i učestalo ponavljanje motiva letenja i svetlosti u ovoj poeziji, što ukazuje na napuštanje demonološke slike sveta i prihvatanje optimističnijih viđenja stvarnosti. Čini se da je Petrović ovde sabrao svoja prethodna pesnička iskustva, kako iz onih ranih zbirki Tako ona hoće i Drznoveno roždestvo, tako i iz njegove prevratničke tetralogije. U tom smislu, ono O iz naslova moglo bi se tumačiti i kao zatvaranje kruga, nakon kojeg treba da uslede nova poetska istraživanja i avanture.
          Nakon pažljivih čitanja zbirke „O“ moramo se složiti sa Negrišorčevom konstatacijom iz pomenutog teksta kako je ona jasno svedočanstvo iscrpljenja. U nastavku ovog prikaza konstatuje se da ovo ostvarenje nije ni + ni –, već da je ono prosta neutralnost, tj. nulto stanje Petrovićevog pisanja. Moramo takođe primetiti da zaista čudi nedovoljan kvalitet ove knjige koji nije u skladu sa visokim kriterijumima koje je autor postavio u ostvarenjima iz sedamdesetih i sa početka  osamdesetih godina prošlog veka, posebno kada imamo u vidu dug period koji je delio Stihiju od „O“. Bio je to ipak, po rečima novosadskog kritičara, mali intermezzo koji je pesniku poslužio kao predah između dva stvaralačka izazova.
          U samom naslovu našeg teksta nazivi Petrovićevih zbirki kojima smo se bavili poređani su od poslednje prema prvoj: naopako. Iako ova reč nikako nije u skladu sa pesnikovim putem nakon Promene, ona nas upućuje na sledeće poetsko ostvarenje Beograđanina u čijem naslovu se intuitivno predviđaju istorijska kretanja na ovim prostorima u epohi koja je usledila. Radi se naravno o zbirci Naopako¹³ koja je zajedno sa „O“ objavljena u Knjizi, u Sarajevu 1991. godine.

Napomena: Upoznavši se sa navedenim radovima o stvaralaštvu Milutina Petrovića, shvatio sam da mi nije ostalo mnogo slobodnog prostora za izricanje nekakvih novih zapažanja o njegovom pesništvu. Naime, osvrti Miodraga Perišića, Jasmine Lukić i Ivana Negrišorca su toliko iscrpni da sam više puta posumnjao u svrsishodnost pisanja jednog ovakvog prikaza. Zato svakom čitatelju/ki zainteresovanom za ovu poeziju toplo preporučujem pomenute tekstove, jer pomoću njih može steći dragocene uvide u Petrovićevu poetiku.