Goran Korunović

 NADMUDRIVANJE  S HERMELINOM
(fragmenti o pesničkim knjigama Milutina Petrovića: Naopako i Protiv Poezije)

1.

          Poezija Milutina Petrovića odenuta je svojevrsnim ravnodušjem spram književno-kritičkog diskursa. Već preko četrdeset godina nastaje u prostoru koji se ne bi mogao imenovati marginalizovanim, ali ni sastavnim delom kakve dominantne struje srpskog pesništva – nikada kao deo preovlađujućih tokova, ali ni potisnuta na rubove književnih dešavanja, Petrovićeva poezija je u dijaloškom odnosu sa nizom pesnika srpske književnosti, različitih generacija, pri čemu, trebalo bi naglasiti, sama nije „insistirala“ na bilo kakvoj „komunikaciji“. Ravnodušan, dakle, pred književno-kritičkim eksplikacijama, unutrašnje geneze koja ne zavisi od poetičko-epohalnih promena, dovoljno intrigantan da ne bude istisnut na obode književnog života, ali i uočljivo samosvojan i autoreferencijalan da uticaj koji vrši najmanje zavisi od njega samog, a više od obrazaca tumačenja kojim mu se pristupa, opus Milutina Petrovića egzistira kao posebna vrednost srpskog pesništva koja je, čini se, češće podrazumevajuća nego interpretacijom potkrepljena.

2.

          Personifikovana predstava Petrovićevog stvaralaštva, u prethodnom fragmentu, ne bi trebalo da čudi – time se sugeriše opiranje analitičkom pristupu, otpor koji se ne može opravdati olakim pripisivanjem (rabljenog) predznaka o „hermetičnom“ pevanju; već pomenuta indiferentnost pred književno-kritičkim uvidom zapravo je samo jedna strana osobenog uzvratnog dejstva Petrovićevog pesničkog govora na sam proces tumačenja. Autor Promene piše pesničke knjige koje uslovljavaju neretko transformisanje, „pregrupisavanje“, preispitivanje, preuređenje interpretativnih polazišta i uvida. Drugim rečima, poezija Milutina Petrovića učestvuje u pisanju (opet personifikovani govor!) samih analiza, razgrađujući unapred zadate, monolitne hermeneutičke pristupe. Uzme li se u obzir i to da je dijalog/polemika sa samim činom kreiranja pesme jedno od značenja koje je često konkretizovano iz Petrovićevih stihova, može se, još uvek bez analitičkih pretenzija, na tragu već pomenutih personifikovanih određenja, imaginirati slika Poezije koja u mnogim Petrovićevim knjigama, poput sablasti, nadilazi i natkriljuje i autorsku i kritičarsku poziciju.

3.

          Od čega se onda može krenuti, ne bi li se izdvojile neke važne osobenosti Petrovićevog pesništva? Često se zbirka pesama Promena (1974) prepoznaje kao delo koje ne bi trebalo zaobilaziti ukoliko postoji namera isticanja samosvojnosti Petrovićeve poetike; neretko se tome pridodaje i knjiga Glava na panju (1971) kao važna „stanica“ u zadobijanju prepoznatljivog izraza. Međutim, čini se da posebno mesto u Petrovićevom opusu zauzima zbirka Naopako, štampana najpre 1991. godine, kao deo svojevrsnog diptiha Knjiga (zajedno sa već ranije objavljenom knjigom pesama „O“, iz 1990. godine); knjizi Naopako će, između ostalog, ovde biti posvećenja posebna pažnja. Ponovo publikovana 1997, kao zasebna zbirka pesama, nakon Poezije snova/Rasprava sa Mesecom (1993) i Nešto imam (1996), Naopako prethodi za sada poslednjoj Petrovićevoj knjizi Protiv Poezije (2007) (izuzimajući izbor pesama iz iste godine). I bez većih interpretativnih ambicija, ne mogu se prenebregnuti, bar na prvi pogled, sporadične strukturalne srodnosti pesama koje nalazimo u Naopako i Protiv Poezije, iza čega se daje naslutiti i važnija, smisaona povezanost tih rukopisa. Trebalo bi uzeti u obzir i to da naslov poslednje Petrovićeve knjige stihova, iako se u prvi mah čini nedvosmislenim, u sebi ipak pothranjuje, osim uočljive negatorske snage spram dometa pesničkog govora, i zavodljivo manipulisanje čitaočevim iščekivanjem da se, usled decidiranog naslova, među koricama knjige može naći nezamagljen odgovor o odnosu pesničkog glasa i same Poezije. Još jedan aspekt koji iz naslova proishodi – isticanje elementarnosti, „ogoljenosti“ odnosa Pesnik/Poezija, relacije koja je sugerisana antropomorfizacijom samog Pesništva i koja se naslućivala i prepoznavala kao smisaona osnova u nekim prethodnim Petrovićevim knjigama – navodi na misao da je upravo u zbirci Protiv Poezije autor osvetlio taj odnos na važan, možda i presudan način za svoju poetiku, na način koji nadsvodnjava ranije tematizacije izdvojene relacije. Otud se Naopako i Protiv Poezije nameću kao dela kojima bi valjalo posvetiti posebnu pažnju pri pristupu stvaralaštvu Milutina Petrovića.

4.

          Okrenimo se najpre zbirci Naopako. Šta je to postavljeno „naopako“ u pesmama koje u njoj nalazimo? Već je u kritici primećivano da Petrovićev umetnički postupak, načelno kazano, proističe iz opsežnog iskustva (neo)avangarde; ipak, u slučaju knjige Naopako, bilo bi suviše pojednostavljeno naslov zbirke prepoznati kao odraz još jedne reaktuelizacije subverzivnih (neo)avangardnih pristupa umetničkom oblikovanju i samom razumevanju literature. Takođe bi simplifikovalo tumačenje i oslanjanje na trope bazirane na metaforičnim vrednostima vertikale (uzleta ili pada), koji se mogu pronaći u pomenutoj knjizi („Itekako je u vratolomnom letenju // bilo smutnje; // zato se naglavce prihvatim // ovozemnog posla“, u pesmi „Uticajni obred“). U Naopako bi takva metaforična rešenja (inače dobro poznata u tradiciji), ako bismo sledili logiku značenja nekih ranijih Petrovićevih knjiga, npr. Promene, mogla manifestovati sudar stvarnosnog i kreiranog, vantekstualnog i diskurzivnog, te sunovrat autorskih snaga pred prevlašću fikcionalizovanog, tj. njegovog osobenog osamostaljenja od volje pesnika. Lirski subjekt (koji je, naravno, najmanje subjekt, sopstvo, već tekstualni konstrukt) uzvratno utiče na samog autora (i tekst „oblikuje“ subjekt), i ta vrsta ukrštanja i sukoba uticaja može se posmatrati kao jedan vid konkretizacije značenja mnogih pesama Promene (egzistencijalistički aspekt, slobodnije kazano, ostvaren posredstvom toposa dvojništva/podvojenosti Ja, takođe nije zanemarljiv). Međutim, izokrenutost, inverzija, naopaka perspektiva, u ovde apostrofiranoj zbirci deo su postupka koji predstavlja izvestan pomak od vidova pesničkog oblikovanja kakve srećemo u Promeni. U Naopako naslov zbirke teško da možemo razumevati u jednom od tradicionalnih funkcija (prisutnim vrlo često i u pesmama mnogih autora neoavangardne provenijencije), po kom naslov, u manje ili više vidljivijoj meri, ocrtava obrise konteksta u okviru kog možemo tražiti semantičke rezultate. Ipak, samo prividno u protivrečnosti sa poslednjim rečima, postupak naslovljavanja je u slučaju koji analiziramo upravo u vezi sa pitanjem kontekstualizacije, od čega svakako zavisi poimanje zbirke Naopako.

5.

          Petrović, naime, zadržava dijalogičnost, kao važan konstruktivni faktor pesama; čak i kada je evidentno reč o retoričkom pitanju u pesmama zbirke Naopako, daje se naslutiti napeto iščekivanje kakvog-takvog odgovora, često samog pesničkog subjekta. Ipak, evidentna su i izvesna inovativna oblikotvorna rešenja. Ovoga puta, u ravni komunikacije pesničkog Ja i (nikada dovoljno konkretizovanog) sagovornika (često oponenta), donekle je prigušena polemička komponenta, dok se pojačava dojam konverzacije iz koje je često uklonjen patos tema koje bi se lako mogle dovesti u vezu sa problemima stvaralaštva. Zadržavajući podrazumevajući ton između dijalogiziranih instanci kada je tema dijaloga u pitanju, ali uklanjajući informacije koje bi samu temu komunikacije mogle da preciziraju, Petrović oblikuje pesme koje se sa formalne strane mogu opisati kao integrisani fragmenti (katkad raspoređeni u strofoidne oblike) razmenâ stavova, mišljenja, pitanja i odgovora o sadržajima neretko posredovanim idiomom koji pre asocira na govor podoban kakvoj organizaciono-operativnoj sferi, nego što upućuje na tematizaciju pesničkog čina (npr. u pesmi „Zaštitnik skupa“: „Ipak ne teče svuda po planu;/ (...) / Naprosto projektanti / su pogrešno razumeli nameru; / nisu pratili samarićanski / signal. (...) / Da li dolaze iz hladnih šuma? / A više ih nema. Ah / dalje? Vidi se kako / lete, bez njega; rašire / grudobran. Zar pristaju?“). Čak i kada se pojave elementi koji bi uputili tumača na, npr. motive i probleme stvaralačkih napora, pesme ostaju koncipirane na način koji daje tek odjeke glasova (ili jednog, autorefleksivnog glasa) nedovoljno konkretizovanog polja relacija, odnosa, uticaja, generisanog sa više instanci komunikacije, ili pak, kao što je sugerisano, u okviru samodovoljnog, „unutrašnjeg“ sveta izdvojenog subjekta. Nije nužno očekivati da je moguće u potpunosti rekonstruisati na šta referiraju takvi odlomci nikada celovitog diskursa, jer referirajući aspekt zapravo gubi na snazi i značaju kada se uzme u obzir da za pesme knjige Naopako postaje važno šta se zapravo događa pri ukrštaju preostalih niti jedne fragmentizovane diskurzivne mreže i polja pesničkog govora. Može se reći i da Petrović ostvaruje prostor za nove saodnose delova tekstova/pesama, kada se iz njih istisnu svi oni elementi koji bi konkretnijom kontekstualizacijom pojačali referirajuće impulse, pružili više informacionih jedinica za koje se može vezati pažnja interpretatora, i homogenizovali semantička polja do značenja koja se (o)lako mogu opisati. Pesme zbirke Naopako zapravo belodano manifestuju poznatu stavku dekonstrukcijskog pristupa tumačenju, po kojoj značenje teksta zavisi od konteksta, ali je kontekst neograničen. Drugim rečima, prepustiti se Petrovićevoj poeziji u Naopako podrazumeva prihvatanje igre kontekstualizacije koja u mnogome zavisi od čitaočeve spremnosti da stalno odlaže konačnu semantizaciju, da iznova se prepušta intrigantnim odnosima „arhipelaga“ iskaza, slika, konstatacija, pitanja, eksklamacija, figura... Pesma „Ko je ovo“ (sugerišemo – antologijske vrednosti), oformljena je upravo mnogim ovde predočenim postupcima: „Jedva čekam da dođem i da/ te vidim. Kad bih znao/ odakle si ti došao./ Ovo je taj sneni prostor?/ Ali nije goropadan./ Ma koliko da postoji./ Obnovljen i repat./ Šta je sad ovo? I dalje ista napetost./ Zar te još nema. A/ to? Vidim noga je već tu;/ usamljeni pokušaj.// A to mu je rana s kojom se nosi./ Nije mu išlo drukčije. A/ bolje da je sliku ostavio, i/ otišao. Čestito mu bilo?“ Kontekstualni okviri koji se mogu nametnuti pri čitanju citiranih redova zapravo su prividi koji ubrzo (osim ukoliko tumač sebi ne pridaje nenarušivu autoritativnu poziciju) bivaju smenjeni novim kontekstualnim varijantama, čija projekcija i naknadno izneveravanje dinamiziraju i deautomatizuju percepciju čitaoca. Da se tek delimično takav vid pristupa Petrovićevom pesničkom tekstu može poistovetiti sa fenomenološkim teorijama o čitalačkim konkretizacijama takozvanih „mesta neodređenosti“, pokazuje to da, iako percepcija pesama zbirke Naopako iziskuje neuobičajeno aktiviranje imaginativnih snaga samog čitaoca, uočljivo je da se pažnja sa uobličenja značenjskih slojeva lako premešta na protok semantičkih mogućnosti i kontekstualnih (prividnih) razrešenja; autor konstruiše decentralizovane tekstualne „svetove“, u kojim tek „levitiraju“ ostaci diskurzivnog mozaika čija se celovitost ne daje naslutiti. Umesto zadovoljstva primirenja, homogenizacije i konkretizacije značenja, animira se strast kombinatorike, rekontekstualizacije, konstrukcije, permanentne igre tekstualnim „zakonitostima“ pesama koje navode na nova i nova čitanja. Otud se i naslov – Naopako – poima u skladu sa prethodnim: on nije element koji generiše značenja unutar zbirke, nije pokazatelj kakvog dominirajućeg konteksta, makar on bio i neoavangardno-ludistički; reč je zapravo o još jednom ravnopravnom činiocu rasute slike signala, tvrdnji, imaginativa, pitanja, tek delimično integrisanih tonom koji podrazumeva celinu iza svega iskazanog, pri čemu je i sam taj glas „odlomak“ sveta koji se opire konačnoj kontekstualizaciji.

6.

          Vredi obratiti pažnju na još jedan aspekt analizirane zbirke, koji svakako može da usmeri čitaočevu pažnju ka suženijem rasponu semantičkih rezultata. Pri tome bi trebalo imati u vidu da, značenja koja se naslućuju u slučaju koji ćemo izdvojiti, osim što donekle zaustavljaju igru smene kontekstualnih/semantičkih mogućnosti, mogu da učine uočljivijim jednu osobenost Petrovićeve poetike, koja u sebi taji nešto tradicionalniji pogled na stvaralački čin nego što je to možda u književnoj kritici priznavano. Naime, ako se još jednom na kratko okrenemo Promeni, možemo da se prisetimo uvodne pesme „Ugovor“, u kojoj se daje prepoznati (ovde već pomenuta) metaforika bazirana delimično na organizaciono-operativnim relacijama, što, naravno, iziskuje leksiku koja se ne sreće često u pesničkim tekstovima („(...) Na osnovu člana drugog. Novog zakona./ Oštricom noža./ Imenujem te dužnikom svojim./ Vlasnikom gradskog vodovoda i kanalizacije./ Parnog kupatila./ Protagonistom smišljenih akcija u pravnom uverenju./ Medicinskom./ Upravnikom vidnog polja.“). U Naopako je ta vrsta tropa svakako znatno prisutnija; međutim, imajući u vidu kompozicionu organizaciju Promene, u kojoj nije zanemarljiva uloga upravo uvodne pesme, može se konstatovati da je u „Ugovoru“ metaforično naznačen izvestan odnos koji će se dodatno dinamizirati u nastavku zbirke (već su pominjane instance koje generišu taj odnos – neke od mogućnosti: vantekstualno/tekstualno, autor/pesničko Ja, subjekt/objekt, egzistencijalno dramatična unutarnja podvojenost). Budući da, u Naopako, metaforika srodna izdvojenoj u „Ugovoru“ prerasta u svojevrsni manir, može se, u pomenutoj zbirci, prepoznati njeno preplitanje sa iskazima, tvrdnjama, pitanjima, koji gotovo eksplicitno upućuju na stvaralački čin, čak i na situacije koje asociraju na recepciju iste u javnosti (npr. u pesmi „Tako se zbit’ja nastaviše“: „(...) Nešto nedostaje?/ Kuda da pođem?/ U ideologiju, u mit?/ Prema čemu bi se kritika/ najpre odredila? Dokle šta važi?/ Prekidam. Još jednom/ odstupam. Produžio sam boravak u vazduhu;/ u pograničnom štabu?“). Nezavisno od toga kako se tumači završna metafora, teško se može zaobići činjenica da aluzije na odnos autor/okruženje predstavljaju važnu komponentu Petrovićeve poetike, i da, u vezi sa tim, semantički prostor osvojen jezikom prava, tehnike, vojno-organizacione sfere, često reflektuje napetost između pesnika i konteksta u kom stvara. Drugim rečima, ma koliko poezija Milutina Petrovića na našoj književnoj sceni bila sinonim za stvaralaštvo koje se tek prividno podređuje kritičarskim generalizacijama i selekcijama, i koje najčešće izrasta na postupcima uočljivo nekonvencionalne oblikotvorne logike, ona jednim delom „živi“ i od dinamičnog odnosa koji je dobro poznat u tradiciji pesništva, i koji je kontekstualizovao mnoge (neo)romantičarske i avangardne poetike. Naravno, nije teško uočiti da u slučaju autora Promene nije reč o reverzibilnom preslikavanju poetike i odnosa autor/okruženje, što se neretko odražavalo u stvaralaštvu/životima romantičarskih pesnika; ali, svakako da u zbirci Naopako biva problematizovana pozicija pesnika ne samo spram teksta (koji „preuzima kontrolu“), već i spram vanliterarnog sveta. Nehotimično, čini se, Petrović animira i patos koji prati makar i sporadično tematizovanu nelagodnost pesnika u kontekstu/svetu u kom stvara.

7.

          Zbirka Protiv Poezije delimično nastavlja takav senzibilitet, uz izvesne varijacije koje toj knjizi obezbeđuju vrlo važno mesto u dosadašnjem opusu Milutina Petrovića. Naime, evidentno je da se dodatno ogoljuju instance između kojih postoji napetost, pri čemu se čak pribegava alegorijskim mehanizmima pri apostrofiranju zavodljivog oponenta – same Poezije (npr. u pesmi „Prva iluzija“: „(...) U pretvaranju nedostižna// U purpuru sva si i u dijademama// Iznosiš ribu na žutu trpezu“). Takve alegorijski postupci, iako su vrlo često praćeni „senkom“ ironije, zapravo iznova aktuelizuju zavodljivost pesničkog teksta, iznova ga pozicioniraju u odnosu na recipijenta i autora, ostvaruju dvogubi proces svrgavanja mita o nepatvorenosti pesničkog čina (koliko je to samo puta urađeno u XX veku), i reaktuelizovanja svesti o Poeziji kao iznova otkrivanog izvora tekstualne „naslade“, zadovoljstva koje „vređa i očarava“, kako bi to rekao Bart za sam jezik. Oscilirajući između prizvuka patosa („Tad usnih neodređeno nešto/ i hitah slep i slab k njoj“, u pesmi „Mračna vila“), i sintagmi koje bi mogle pripadati i zbirci Naopako (npr. „tehnička mreža“, u pesmi „Suočenje“), nadovezujući se delimično i na postupke iz iste zbirke (stihovi pesama Protiv Poezije često su, naime, ukrštani sa iskazima „omeđenim“ znacima navoda, čime se, poput postupaka u Naopako, uvode nove istance govora čije poreklo ostaje nepotpuno odgonetnuto), ostavljajući prostora i za ironijsko čitanje različitih nivoa dela (čak i samog naslova zbirke), Petrović ostvaruje pesnički rukopis koji, po inovativnim dometima sigurno ne iznenađuje kao neke prethodne knjige istog pesnika, ali na planu upotpunjavanja njegove poetike ima, u okviru dosadašnjeg opusa, gotovo poentirajuću funkciju. Protiv Poezije je zapravo knjiga pesama u kojoj se kao moguće značenje može uočiti (donekle) anahrona apoteoza Poezije, što (estetski opravdano) biva adekvatno propraćeno figurama i iskazima koji stišavaju sjaj njenog oreola „nedodirljivosti“. Predočena na način koji se, po slobodnoj analogiji, može povezati sa predstavom hermelina sa naslovne strane zbirke (reč je o detalju slike Leonarda da Vinčija, Dama s hermelinom) – kao figura koju prate ambivalentne asocijacije (jednim delom generisane simbolikom poznatom u tradiciji, npr. čistota, nevinost, obilje, a, sa druge strane, podstaknute i nijansom pretnje pri izdizanju hermelinovog tela) – Poezija, ne samo u ovde apostrofiranoj zbirci, zapravo je „glavni junak“ Petrovićevog pesništva, nepredvidiva „lakorečiva vinovnica“ („Poslednja iluzija“), „nedosegnuta i nakrenuta utvara“ („Tkačica“) sa kojom je na eksplicitan ili prikriven način vrlo često u dijalogu ili polemici. Takvo „nadmudrivanje“ sa Poezijom, posredovano postupcima koji ne napuštaju tle izrazite modernosti, dovelo je do stvaranja jednog od najuzbudljivijih pesničkih opusa u srpskoj poeziji druge polovine XX veka. 

Goran Korunović (1978, Jagodina). Radi kao saradnik u nastavi na predmetu Južnoslovenska komparatistika, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje u periodici oglede, eseje i književnu kritiku.