Jelica Kiso


Neiskorišćeno mesto za najsvetiji počinak


Narodu

„Čitav svet pripada kruni, sem oluje.“
V. I.

Ruže su rasturene po pločniku kao ostaci ljudskog mesa
čiji vonj je trn u ruci, na ivici realizma.
Satiri i satiričari spremaju kuvanje od magije i začina,
mešaju ropstvo i slobodu, jer snaga neće porobiti svet,
već onaj koji je deo sunca, koji je blažen,
koji sluša i tiho po paučinama istorije prokazuje mudrost.
Ali, mudrace zavedoše vesele devojčure, dokone, bezbrižne.
Na njima je lice sivo jer iskustveno, samo je jedna infantkinja - princeza.
Rat je, ljudi, a rat ne postavlja pitanja, već daje dnevnike
u kojima narod raskopava grobove da bi čuo smrtni svet,
da bi se video ostatak kakvog mužika, da bi lobanju ocenio kao čoveka. Ne kao kost.
Raspokojavanje pokojnih, kao kad se kroz maglu najavljuje crna slutnja
u liku prozračnog i vidljivog glasnika. Njega dočekuju kao praznik.
To lice je lice Luja XIVog zbog koga je Zapad goreo,
ali nije pao u prah. Kule se podižu i ruše kao suknje Bajronovih žena,
iza glavne scene, u mraku, u senci, gde se okreće ruka vremena na krugu sata,
i gde se jednako umire kao što se umire uvek. Sve je takođe, jer ceo se narod
jede kao večera Urana koju mu je priredila njegova nestašna Geja.
„U svemu ima svega.“ Niko nije Ija, ona koja odbi Zevsa,
već prah po kome se hoda, prah koji smo; niko nije dete, ni deca.
Svako ima svoju četu čijem telu pripada krstom, žigom, Igoom;
truba je misao i poziv, ona koja i blagosilja i ubija;
dvoličnost jednog despota na zlatnoj olimpskoj stolici.
Bogovi se podeliše zbog ljubavi prema onome koji bi drzak i junak.
Njemu je dosuđena radost, jer je voljen.
A srce je tajna, a ljubav se poklanja i razbojniku.
„U revoluciji je narod!“ Revolucija donosi brodove, bagere, gladne pankere,
hladne zime, Nikolaje. „Na belome čelu ta kraljevska deca nose pečat mraka“.
Oko čela lete pčele kao srednjovekovni duh, kao oreol.
To čudo se desilo sa svima nama, to je čudo plemena,
pečat identifikacije, codex manuscriptus, palimpsest,
ko zna koje po redu rođenje, budistička samsara,
otkriveni Lama na granicama Tibeta. Tibet je Tibet, a divlji Zapad kruniše Manitua.
Povorke su u tišini, zastave su u nosiljkama, hoda se za živima kao za umrlima;
obale su (u)mukle, napušteno mesto još uvek je nositelj duha,
kao razoreni mravinjak, još uvek topao i nag.
Praznina škripi, oluk, vrata, prozori, stvar mrtva, zid, dan je, horor-senka,
cvilež, san je poginuo, mnogo plastike i suve prirode, raštimovan klavir,
grobovi, razapete ptice, ugašena zdanja, hramovi bez vere, kule,
dvori, sve pod zastorom magle, kameni lavovi i venci.
Svi ćute kao saglasnost. Oluja raznosi raspolućene glave
inkarnirane u smrt, raj obigrava iznad pokolja.


Sećanje

'A sećanja su lovački rovovi, čiji odjeci zamiru u vetru'.
A.

Sećanje je putovanje u vetrovima raskidanu zemlju, u morima razuđenu,
tamo gde su se ostrva odvojila od kopna, gde je pocepano, tromo i puno kamenja.
Sećanje je prolivena atribucija koju upija zemlja, suva-brazda,
tvrda zemlja, nikada osunčana. Nenaseljena.
Sećanje na osunčanu Italiju i zaleđeni sever.
To je moderna slika pred razrookim Janusom,
vis sa čije trake uzleću reči kao rastureno jato ptica,
daljine uvek dalje, blizine uvek bliske,
i sve je od vodene pene, i gor je od pene.
Nestajanje nastajanja i obrnuto, 'iz grudi raste drvo',
horizontalni presek zvona, lepo i puno.
Na sajtu ovog prizora piše – antroposofija u čeljustima Platonovog psa,
zemlja i nebo u čeljustima 'Getenaumske zmije',
čeljusti na prsobranu jedne male lađe,
kormilar na drvenariji utovara i istovara memoriju.
Kako je skrhano ovo mesto, odlazi u maglu, u bledunjavi nevid,
za istorijom kao karavan, uvek škrt, uvek dužan.
Ovo mesto voli mrak, voli vodu,
'moje ime je upisano na vodi'.
Sećanje, astralna mreža moždanih komora, halucinacije,
podrumi i tavani, smisao uvek doveden u pitanje.
Dekonstruisana reka koja više ne donosi nostalgiju,
već matice, ploče na kojima se čuju snimci prvih bogova,
delove starog hrama, Utešene Slovene, varvare, sva poganišta i sve vrline.
Sećanje je mračna fantastika neosetnog rastanka;
telo pod udarom duše menja svoje oblike.
Mleko ne odlazi u dojke već u rogove.
Kiša ne pada na zemlju, već na nebo.
Tragovi su obrisani. Ne postoji put.
Skrhano je ovo mesto, puno hodnika, tunela, zemljanih jama,
grobova, prašine, moći.
Volim moć groba...
A laju psi, paori kose, žene raspuštaju kike, jadnici krote svoju sirotinju,
očevi pričaju priče, sekretarice zvone, pankeri plaču, filmovi ćute.


Nezavisni lavirinti

„Ne mogu da postoje dve istovetne stvari na svetu;
beše dovoljno (kažu nam) da pesnik samo izusti svoju pesmu
pa da palate nestane, sravnjene i kao gromom ošinute
poslednjim slovom pesme.“
H. L. B.

Ako su ovom rekom došli brodovi da opkole pristanište,
ako su spustili sidra, gladni od vetra i nemirne vode, složili jarbole,
došli da uvedu 'a la mode' jelovnik sa „Pijanog broda'',
drugačiji miris kafe, časopise neobičnih futurističkih imena, divlje krzno...
Ako su ovom rekom trgovali, menjali autentične štapove sa zmijskim glavama
za fatalizam i iluziju, da bi rasprodali i beleg, da bi učinili nepovratno;
oni su prnje bacili niz vodu da ona s njima čini što joj je volja,
da ih odnese u neke druge reke, u druga mora, tuđa,
da budu plen nekih drugih 'civilizovanih divljaka'; kad božur, a prnja,
poprima čudesno obličje zbog vode koja ga čini;
san koji je stvaran kao dim, isto tako žut i živ, san koji je znamenje
novih mitova, vatra koja je znamenje nove istorije.
Slika u kojoj nema osrednjosti, iako ima svega.
Osrednjost proždire, životinje su site, pobednici pobeđeni...
Nikom ništa u razblaženom ćeifu siraka i haina.
Ako su ovom rekom došli pesnici,
ne prognani, niti izgubljeni, već učeni, strogi,
oni koji su nepravdu nazvali,
dodirnuti, pa čak i od najnižeg anđela u toj četi... Ako dolaze
da nam saopšte nove uzvike, da iskažu milosti za nemoćne ili zle;
ako dolaze uopšte, da bi bili krotki i lepi, osenčeni Ajkovim uljem,
negovani, da prenesu zvuk koji je u neprevodivoj prirodi,
da to budu naše nove verande, naše nove zvezde...
Ako su ovom rekom došli brodovi, nasukani na pesak,
živ i posle svih nas, i posle generacija mnogih, budućih; glačan talasima,
jamačno mrtav ples peska ispred susreta.
U publici su dame sa maramicama, starice se krste,
sova plače, iza zavese se pomalja glava, dremljiva i žuta.
Toranj broda kipi, pečurka dima je zvuk sirene, zove na oprez, na tajac.
Ko nam dolazi brodovima? Ako su ovom rekom došli...


Fantastično

Čovek u velegradu, velegradski čovek u usamljenosti, ispod senke;
sve je tamno, tamnost i hermetizam. On se prikriva i pokriva,
iz straha od užasa, zbog nezavisnih. On se ne pita.
Kreće se tromo po linijama i ocrtava zapreminu atmosfere lišene događaja.
Tu je kafa, isečeni članci o ubistvu na obali,
čekić u obliku berlinske kapije, montaža, zarezi, ‘O vaspitanju ukusa’ iz 1921. godine.
Već korača u krug, šestari, u želji da iz propale kulture
uhvati šakom iglu kao arhitektonsku tačnost, sredinu urušavanja.
Kao da je nastao iz haosa, i trenutno, lišen saznanja o vremenima i vremenu,
tumara po beskonačnosti, izdiktiran i sačinjen, pasivan.
Cvet bujne bašte od koga alhemičari prave nove programe
koji su obojeni u zeleno, ‘Zeleni vetar, zeleno meso, zelena kosa’, ‘Zeleni zub’
na skurilnoj vilici od staračke kože, kao kralj onoga što ne postoji kao opravdano,
pa čak ni kao metafora. Somnambulni princ, u razgovoru sa usnulim pastirima
koji ne čuvaju stado, nit’ srećnu poeziju, već nešto bezoblično i zbrkano,
nekakav čudnovati ekstrem: sumpor, živo srebro i so.
Sve struji i vibrira. Apsolutno izjednačavanje, skok, dvostrukost, dvojnost.
Tužan je velegradski usamljenik koji noću traži sunce, venčan jezikom,
piše veliko prazno u bujici svetlih iluminacija.


Koračanje (ili nabrajam)

U kutiji za papire, najpre ispražnjenoj, istrošenoj,
da bi se jednog jutra preobrazila u zamku zaključane škrinje pune tajnih listića,
crnih tiposkripta, ručica obgrljenih u rukovanje.
Veliki plan, mapa budućeg graditeljstva, poputnina, karta koja prelazi granicu.
Karta koja se odriče svoje narativne povezanosti, već onako
neuredno, prekoreda, nepar i dve leve igle.
Ona beleži nekakve bleskove, zapažanja od okna, misaone celine,
a patrljke, otpatke, krajeve, repove, izgrižene korice, pisma, vizite, menije,
i filosofske crte, i aforizme. I notne zapise.
I o rečima koje nisu iskazane, već namerene, u glavi zaustavljene,
kad se traži reč da bi se reklo, da bi napustilo unutrašnji jezik, njegov najmekši deo,
stomak vekovima stare oklopnjače kroz koju curi civilizacijska krv pisanih sudbina.
I o namerama koje su celovite u našem umu, a ispoljene refleksom ruke,
ili treptajem oka, ili glasom, vokalom,
čudnovatim rendanjem slobodne struje, znakom koji je izvršio svoje kazivanje,
kao među ljudima u ratu, kad jedna mima predstavlja epistolu opomene,
naredbe, opreza, pretnje, besa. A mima, to je kretanje lica, kreveljenje.
Savršeni krug koji nema svoj smer, jer ne meri vreme, i koji se uvek vraća
u brzini svog pravca, i koji dubi svoju perspektivu od mesa, od krtine.
Kratak kao mig, a traje dugo, jer znači dugo.
I na dnu kutije za papire, na dnu tog bunara, najdalji dokument,
pločica od cinka gde urezano stoji – '98. godina, vreme mnogih smrti,
vreme mobiliziranog prostora, punjenja i razaranja,
vreme bekstva u bajke, u jednu dimenziju boce iz koje reinkarnira
i prirodno zlo i prirodno dobro.
Cink je bio oštećen, zub vremena izjeo je veći deo uspomene.
Tiho, sipljivo, uporno otkidanje malenog čtenija.
U kutiji ne postoji ispomoć savremene istorije, niti kritički aparat,
sve što je nestalo nestalo je zauvek.
U toj kutiji, u duplom dnu čiji poklopac od freske otvara ključ u obliku zvona
bez klepetuše, na dnu tog dna jedno veliko Ništa, prazna tajna u tajni,
neiskorišćeno mesto za najsvetiji počinak.

 

Jelica Kiso je rođena 1979. godine. Piše poeziju, prozu, dramu i kritiku. Završila je Filološki fakultet u Beogradu, Južnoslovenska filologija, srbistika. Učestvovala je u projektu NovA DramA ,,Nada” u okviru Narodnog pozorišta (koordinator projekta: Milan Krečković). Radila na Radio Beogradu 2, u okviru emisije Govori da bih te video (urednica: Ljubica Ćetković). Radila transkripciju u okviru nevladine organizacije na temi Suočavanje s prošlošću. Jedan je od osnivača književno-umetničke asocijacije Klub 9, kao i likovnog udruženja GnH. Član je neformalne grupe umetnika Vir. Do sada je objavljivala u časopisima: Znak, Braničevo, URB, Koraci, elektronski časopis Kult i drugim. U Studenstkom kulturnom centru je uređivala mnogobrojne književne večeri.