Marka Tomić Đurić


Neodređen prostor kao tečna poezija

Putovanje

Užurbana tišina mi razgibava setu.
Malaksalost čaja pred put.
Jutro je bilo u prahu −
kao puder ili vanilin šećer.
Taksista zamara vilicu kikirikijem,
cigarom održava ravnotežu među prstima.
Posmatram mostove – poslušne gradske oblake.
          Sve što vidim moje je:
          suknja od buklea,
          zlatni okeri lišća,
          kišom skicirane figure...

U autobusu ću ostaviti nekoliko sati sna,
negde između grube crvene zavese i
prljavog naslona.
Sve uznemireno
utrnulo je,
krišom,
u diskretnom zatamljenju.
Postoji samo neodređen prostor
kao tečna poezija.
Tu je stolica
i jedan purpurni korset.


Događaj u zlatarskoj radnji

Vatromet je bio nesigurno spajanje
meda i vetra.
Zlatar i njegova žena
dele bombonjeru za trpezom.
Pošiljku su primili nakon toga,
dok je zlatar oblikovao
poslednji kamen svog grla,
a njegova žena sklanjala kosu,
koju je upravo odsekla.
Vrata od radnje više nisu otvarali.


Pijanista

K. je sedeo za šankom
i sekao veče kao platno lošeg kvaliteta.
U glavi mu opet stoji ptičiji bol.
Skriva se od gustih razgovora,
krade vazduh oko sebe i
ispušta rečenice tanke kao igle.
Slaže slike kao cigle:
          plitka svetlost na ulazu u bar,
          okrnjena čaša pod rukom,
          muve se zbližavaju nad koktelom,
          nervoza u rukama konobarice,
          karmin njegove prijateljice sigurno stavljen ujutru −
          sada bled i sa brazdama,
          krzneni prsluk na čiviluku.

Napolju su ljudi koji vole zimu.

Ne nalazi ushićenje i odlazi.
Ulazi u stan i ne pali svetlo.
Seda  za klavir i pušta da ga poliva tišina.
Led, pesak i preliv od višnje.
Već dugo  ne želi sladunjavi aplauz i tupo nebo.
Bori se da vrati ono što je nekad izgubio:
          da ume da ponese nečiju bol,
          da zna sva zadebljanja tonova,
          da ih iskosi,
          da sakrije vertikalu gracioznosti u glavi i
          da je zadrži samo na ivicama noktiju, kao začin u prahu.

Muzika je njegov rodoslov.
Mrzi svoje hrskave početke,
dosta je sa kaligrafijom.
U stomaku mu polako nadolazi život pamuka i
zajedničkog smeha.
U glavi – lirska okupacija razbija dremež.
Prsti su još uvek zbunjeni na strogoj crno-beloj traci.

Do jutra je nastala njegova najlepša tuga.
To je motiv magle i okeana. I Sunca koje uvek zalazi.


Broš od ružinog skeleta

Imam skromnu mimiku
i kamenje u cegeru.
Cvetove mi je dala gruba starica
u zelenoj suknji,
nepomična figura pijačnih radosti.
Do kuće ne pomeram prste
i ledenom čvrstinom čuvam njeno poljsko cveće.
Ostatak dana mi se rasparčava
u tvrde komade maslinaste senke.
Liči na irske pejsaže,
izoštrene vetrom.
Smislila sam.
Napraviću broš od ružinog skeleta.


Karel Apel (u Narodnom muzeju)

Ljubičasta žena
kao da je slikana puderom.
Odmara kapke – male tapiserije.
U nastavku zida
staviće cveće u hladnu vodu.
Orah od magle – riznica na vratu.
Vreme u muzeju – nesanica s cvetnim printom.


Regtime detalji

Asimetrična lica njujorških dendija.
Snegovi se zadržavaju
samo u poprečnim ulicama.
Viski sitni dane,
kockice leda su u čašama i na krovovima.
Bučni orkestri su aplikacije
na uštirkanim haljinama.
Poljupci ostaju u taksiju.
Mladost će se razliti po brodovima
i pravougaonim plesnim salama.
Grožđe i višak noći
Ostaće na salvetama.


Marka Tomić Đurić je rođena 1982. godine u Valjevu. Diplomirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Poeziju je objavljivala u Koracima, Arsu, Beogradskom književnom časopisu, Rukopisima 29, Balkanskom Književnom Glasniku i drugim časopisima. Objavila je sledeće zbirke poezije: Veštačka oplodnja (2000), Pokloni i prosci (2001) i Oslobađanje delfina (2002).