Euženio de Andrade

 So jezika

Približi se izvoru

Približi se izvoru;
neka te ne brine da li samo
tišina do tvojih čula dopire;
još uvek je muzika. Još jednom
pokušaj da podigneš ruku sve do daha
prve zvezde,
učenice brižljive,
do glasa svakog sloga;
nemaš drugo nebo,
nemaš drugu zemlju.
Usnama, očima,
prstima
pokušaj da dotakneš
zemlju ispunjenu tvojim srcem.
Ponovo.


Uvek voda

Uvek mi je voda na uzglavlju pevala.
Živim tamo gde se mlazevi
i izvori njeni izlivaju.
Reči koje noć u krčag skuplja i
sa zadovoljstvom ispija
daju do znanja zemlji da su moje.
Nisam odavde i ne dugujem vam ništa
niko neće moći da porekne
da je plamen ili voda,
da teče umesto da kamen bude.
Oprostite mi na otvorenosti.


U gluvom ritmu

U gluvom ritmu, bez forme,
od još jednog stiha
pojavljuje se telo, na suncu ruke moje
izloženo.
Toliko malo pripadam svom telu
da čak nisam ni poljubio
onog ko mi se usnama nudio.
Kakva se to svetlost odbija
iz straha da je tako zelena
gorka bila?
Kako sam došao do toga,
uprkos tome koliko sam voleo.
Mora da si ti bio taj što me je
tako mladog starim učinio.
Reci, nemoj reći.
Nežnost će reći ono
što želja ne zna.


So jezika

Poslušaj, poslušaj, imam još nešto
da ti kažem.
Nije važno, znam, neće spasiti svet,
neće promeniti ničiji život –
ali, ko je danas u stanju da nečiji
život promeni?
Poslušaj me, neću te zadržavati.
To je mala stvar,
poput kišice što nadolazi polako,
to su tri-četiri reči,
ne više. Reči koje ti želim poveriti.
Da se ne ugasi tvoj plamen,
tvoj hrabri plamen.
Reči koje sam voleo toliko
i koje možda još uvek volim.
One su dom, so jezika.


Na kraju leta

Na kraju leta deca se vraćaju,
trče na keju, trče na vetru.
Plašio sam se da se deca neće vratiti,
jer deca se ponekad ne vrate. Ne zna se zašto,
ali, ona i umiru.
Ona, pomorandže, narovi,
sunčani plodovi, sočni u jesen.
Ono što u meni živi
takođe se vratilo; nastavlja da teče
u mojim danima. Osećam kako
se njihove oči smeju; njihove malene oči
sjaje poput požutelih noktiju. Osećam
kako njihovi prsti pevaju na kiši.
Deca su se vratila. Trče na vetru.


Ništa

Ništa, čak ni leto nije dovršeno. Još manje
ogrlica od slogova koju ti predano stavljam
oko struka.
Nikad od mene nisi tražio više,
nikad ti nisam dao ništa drugo.
Kada spojimo ruke
zaboravljamo da smo krivi za svoju nevinost.
I smejemo se, čudni,
suncu što zalazi,
zvezdi severnjači koju na kraju spoznamo.
Prednost života je ova milozvučna tišina
koja od tvog pogleda
u moje oči pada,
i tebi se vraća
pojačana svetlošću jutra
što more pročišćava.


Mnogo si zakasnio

Mnogo si zakasnio ovog puta.
Došlo mi je da pomislim da si se
u belim brazdama snega izgubio.
Neka nepoznata svetlost
stare fotografije sad je tvoja.
Drugu više nećeš imati.
Niti drugu tišinu za odeću
da te od zime odbrani.
Ipak, u tvom pogledu
ima izvesnog prikrivenog ponosa,
kao da je bistrina tvoja kuća,
tvoje doba.
I ruža koju sam stalno gledao
u tvojoj ruci, i dalje je tamo,
mada uvenula.
Ništa ne pitam,
ništa mi ne govoriš,
ali, smešak sija u senci.
Bezimena, ne odlaži
da te svetlost čuva i uzdiže.

 

sa portugalskog prevela mr Ana Stjelja

 

Euženio de Anrade (Eugénio de Andrade, 1923 – 2005) je jedan od naznačajnijih savremenih portugalskih pesnika. Rođen je u Fundau. Kao dečak živeo je s majkom u Lisabonu. Već sa 13 godina napisao je svoje prve pesme koje će biti uobličene u zbirku pesama Narcis koja je objavljena 1940. godine. Andrade je objavio niz poetskih i proznih dela. Prevodio je sa španskog jezika čuvene književnike Lorku i Borhesa. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su prestižna portugalska nagrada Kamoeš, francuska nagrada Žan Malrije i Evropska nagrada za poeziju Književne opštine Vršac. Uprkos svom pesničkom značaju i slavi, živeo je povučenim životom. Umro je u Portu. Nakon njegove smrti osnovana je književna fondacija koja nosi njegovo ime. Njegov poetski izraz je nepoverljiv prema apstrakcijama i okrenut je jednostavnosti, kao i lepoti prirodnog i doživljenog. Nazivan je i solarnim i paganskim pesnikom koji telo doživljava kao metaforu univerzuma.