Moris Eli

FILOZOFSKI PROBLEMI U POEZIJI FILIPA ŽAKOTEA

(...)

          Moramo pažljivo pristupiti raspravi o uzajamnim odnosima poezije i filozofije povodom pesnika koji u Drugoj setvi govori o „gomilanju razgovora, debata i komentara svih vrsta“, i suprotstavlja „neki haiku [...] ali i neki određeni stih [...] ’formulama’ koje iznosi misao filozofa, koje meni, koliko god bile duboke i ubedljive, nikad nisu odškrinule otvor za koji su [...] neki lirski bleskovi sposobni“¹. Može se barem reći da se filozof (kao i pesnik) trudi da izbegava ono što u istoj zbirci zove „izvesna mlitavost duha [...] koja nas goni da se jezikom koristimo na proizvoljan način“ (ovde već susrećemo moralistu o kome ćemo govoriti u nastavku).
          „Nek blistanje bude način na koji sijam“. Ovaj stih iz jedne pesme Filipa Žakotea², koja je i objavljena u Po&sie n°1, (u Marseju su takođe 1997. održani Susreti poezije i filozofije, čiji bi jedan segment o poeziji i „po-etici“ potpuno odgovarao Žakoteu), poput neke „devize“, navodi na dijalog filozofije i poezije na diskretan način.³ Takođe su mnogi povodom njega govorili o „Neuhvatljivom“ (Žan Onimus, An-Mari Hamer) i izrekli – pozajmljujući od njega taj pojam koji daje naslov njegovoj zbirci Neuk – da je on bio naš „drug u neukosti“ (Žan Starobinski). Kako piše Loran Gaspar povodom njegovog dela, „sve ono što može da impresionira, da se nametne, dominira, od samog početka se uklanja [...] Noć, užas, ustručavanje, tišina“⁴. Ko govori o Filipu Žakoteu, mora se dakle setiti njegove rezerve prema samom sebi u Pesmama odozdo:

Rado bih ti, katkad, otkinuo jezik, rečiti brbljavče.⁵

          Zbog toga je njegova poezija takođe poezija oduzimanja, ogoljavanja:

Što sam stariji i više napredujem u neznanju,
što više živim, to manje posedujem i upravljam.⁶

          Poput slikara Paula Klea (čiju jednu izjavu prenosi Lotar Šrejer u svojim Uspomenama: „Mene okupira razmišljanje o kraljevstvu onih koji nisu rođeni, ili onih koji su već mrtvi [...] – o jednom posrednom svetu, međusvetu“⁷), Žakote živi na svoj način „u međusvetu“: 

Težina kamenja, misli
Snovi i planine
nemaju istu ravnotežu
Živimo takođe u još jednom svetu
Možda u međuprostoru⁸.

          Pa čak i:

Očekuju me među nerođenima.⁹

          Može li se sada uspostaviti nekakva veza između poezije Filipa Žakotea i filozofije; i kakve filozofije? Iako Žakote nije, kao Bonfoa, napisao da „predmet misli [...] više nije realan predmet“, i da „postoji, generalno, prevara u samom konceptu“¹⁰, mogao je da kaže, poput njega: „Postoji li koncept koraka koji pristiže u noći, krika, odrona kamena u žbunje?“. U Razgovoru muza, povodom Žana Tortela piše da je „jedina opasnost“ koja preti takvoj poeziji opasnost da „intelektualne preokupacije nadvladaju osećajne, konkretne odnose“¹¹. Istovremeno, za Žakotea-prevodioca Helderlina, poezija je najbliža sebi u postavljanju krajnjih suprotnosti u odnos: spoljašnjosti i unutrašnjosti, visokog i niskog, svetlosti i tame, bezgraničnog i granice“ i odnosi se na „pesnike filozofe predsokratovske Grčke kod kojih su, pre velikog razvoja logičke misli, vidljive stvari istovremeno prisutne i tako odaju bezgraničnost“¹².
          Naziremo mogući spoj poezije i filozofije onda kad se obe discipline prisećaju „tog bića za čijeg se čuvara uz pomalo preteranu sigurnost, izdaje moderna poezija¹³, kome smo najbliži, u nekom delu, samo na mestima gde delo prestaje o njemu da govori, kada ga skoro zaboravlja u skromnijoj pažnji usmerenoj na ograničene stvari.“¹⁴


Stvarnost, pogled i upitanost

          Pre svega je važan pogled, vezan za poeziju: „Čitljiv pogled“, kako kaže Žan Tortel u broju časopisa Cahiers du Sud posvećenom Žakoteu. Ali, u Drugoj setvi, sam pesnik određuje važnost pogleda navodeći jedan odlomak iz Otilijinog dnevnika u Geteovom Izboru prema sličnosti:

Šta god da radimo, uvek umišljamo da vidimo. Mislim da čovek sanja samo da ne bi prestao da gleda. Možda će se jednog lepog dana unutrašnja svetlost rasuti iz nas, tako da nam nijedna druga ne bude potrebna¹⁵.

          Pesnikov rad ilustruje tu brigu da se vidi:

Takav je svet.
Ne vidimo ga dugo: koliko treba da bismo
od njega zadržali ono što svetli i polako se
gasi, da bismo još, i dalje, prizivali te strepeli
što ne vidimo više¹⁶

          Moć pogleda izvire iz nas samih:

Oko
Izvor u izobilju.¹⁷

          Što se tiče svetlosti, čiju ćemo važnost kasnije oceniti, ona kod Žakotea može da nadre iz unutrašnjosti predmeta prirode¹⁸ (iz smreke, borovog drveta), kao i iz predmeta koji pripadaju kulturi, koji se greškom odvajaju od ovih prvih: („Nevinost i kultura: ne bi ih trebalo suprotstavljati kao nespojive. Prava kultura uvek čuva odsjaj prvobitne nevinosti“¹⁹).
          Takođe u Predelima sa odsutnim figurama („Dve svetlosti“), Žakote, posmatrajući jednu Rembrantovu sliku, vidi kako iz lika osobe i knjige izbija svetlost „kao da su i jedna i druga svetiljke“.
          U broju 32/33 časopisa Sud, Filip Žakote svoj prvi tekst naziva: Ka izvoru, nesigurnosti. Tu najpre piše:

Činilo mi se da čovek koji diže glas ili udara pesnicom po stolu to najčešće radi ne zato što je stvarno ubeđen, nego da bi prigušio šapat sopstvenih sumnji.

          Ova formula podseća na Ničeovu: „Želja da se kaže da ili ne potreba je slabosti“. Kao što je Gete tvrdio da ne postoji „organ za filozofiju“, Žakote izjavljuje: „Ja nisam nikakav mislilac.“ Ali ipak priželjkuje da „beskonačno prodre u konačno i odande, zablista“. Uz to pomišljamo na Šelinga, za koga „beskonačno prikazano u konačnom jeste lepota“²⁰, što je referenca opravdana Žakoteovom naklonošću nemačkom idealizmu²¹. Uostalom, on sam piše u Setvi:

Čitava pesnička delatnost zavetuje se da pomiri, ili barem približi granicu i bezgranično, svetlo i tamno, dah i oblik. Zbog toga nas pesma dovodi našem središtu, našoj najvećoj brizi, metafizičkom pitanju.²²

          Svakako, ova jednostavna aluzija nas ne ovlašćuje da govorimo o „filozofskoj poeziji“, jer se, kako kaže Žakote, „u poeziji pitanje pretvorilo u pesmu“²³. Ako se  ipak, zbog vremenske bliskosti sa Helderlinovim stihovima, referišemo na Šilerove Filozofske pesme (Gedankenlyrik), tu ćemo naći i ove stihove :

Nalik mrtvom otkucaju časovnika,
Ona se ponizno povinuje zakonu težine
Priroda koja je izgubila svoju božanstvenost.²⁴

          S druge strane; Filip Žakote-moralista, ne pozivajući se na božanstvo, očituje dehumanizaciju koju je upoznao XX vek, pa čak i izvan sumnji nekih mislilaca u „tehnološku nauku“, govoreći o:

gomilanju apstraktnih poredaka, poretka haosa, užasnog saveza, nad našim glavama, naučne rigoroznosti i zverstva, za koje ne znamo kakvim će se eksplozijama okončati.²⁵

          Biće potrebno vratiti se svim ovim „civilizacijskim sudovima“ etičkog reda, stavu Žakotea prema jednom „veku koji se više ne može gledati u oči“²⁶.
Jer, kako to primećuje i Ž.-P. Žiusto, ako je „najintimniji zakon stvaranja Filipa Žakotea napor da bude čist pogled“, potrebno je dakle najpre znati kako gledati (pogled sa kojim se meša i sama pesma: „Šta je onda pesma?/ Samo jedna vrsta pogleda“²⁷) ; dakle :

Noć nije ono što veruješ, naličje vatre,
rušenje dana i poricanje svetlosti,
nego način da nam se otvore oči za ono
što ostaje neotkriveno dok god je osvetljeno.²⁸

          U zaslepljujućem danu, pogledu se pruža krajnja jednostavnost:

1980, Jul
Veče. Polja lavande, ponegde boje opeke. Veliki kombajn se kreće u oblaku prašine. Pšenična polja: to nije ni žuta, a ni oker. Ni zlatna. To je nešto drukčije od boje. Vlati.²⁹

          Ovaj navod izdaje pesmu time što prekida razvoj, nastajanje predela u toku pesme. Jedna formula iz Predela sa odsutnim figurama ipak tvrdi da je „ono najjednostavnije nemoguće izreći“. Ali ono jednostavno izgovara pesma, i blisko je trenutnom:

Trenutnog se odlučno pridržavam, kao da mi je to jedina životna lekcija koja je uspela da se odupre sumnji.³⁰.

          Žakote čak ilustruje šopenhauerovsku estetiku kontemplacije, kad opisuje planine kao da su:

lišene svake spone sa mojim životom, željama, snovima ili strahovima; kao da ću na taj način sa njih strgnuti nekakav pokrov, masku i ukazati na njih u mirnom bljesku njihove sopstvene realnosti, kao gotovo apsolutne predmete³¹.

          Jer te „skoro apsolutne stvari“ odgovaraju Šopenhauerovim Idejama prirodnih sila, ispoljavanjima one Stvari po sebi koja je Volja, oslobođenim načela razuma i svake ideje kauzalnosti. Uostalom, u Razgovoru muza, Žakote primećuje upravo odsustvo „kauzalne perspektive“ kod Pjera Reverdija:

Nema drugih veza do onih koje pogled uoči u nekom predelu; jednostavna igra linija; tako se Reverdi približava slikarima kojih se dosta doticao i koji su ga u mnogo navrata ilustrovali.

          Dakle, ne radi se o nekakvoj urbanoj poeziji, a još manje o kitnjastim uglađenostima.
          Žakote govori o izvesnoj francuskoj književnosti:

Kakva je to književnost privilegovanih! Mnogo vrtova, terasa, oaza, previše uživanja, i to isuviše zašećerenih.³²

          Jer, jednostavno i trenutno je takođe dirljivo, Žakote je to već primetio kod Đuzepea Ungaretija, koga navodi u eseju O liri sa pet žica:

Lutajući morski predeli više me ne
Zanose, niti upadljivo bledilo
Zore nad tim lišćem³³  

          I on sam piše:

Jedne večeri u Otanju: sve je izgledalo kao da lebdi, senka drveća na travi lakša nego ikad, sve je bilo tako neshvatljivo, krhko i potresno od prozračnosti. Trgovište boje krečnjaka.³⁴

          Tu se, dakle, radi o čistom prisustvu. U Drugoj setvi, Žakote citira Andrea Dotela:

Ništa nije sigurno sem prisustva, i svako prisustvo dostojno tog imena beskrajno je neizrecivo.³⁵

          Potom citira filozofa Klemana Rosea, na osnovu jednog članka Ž.-F. Bijtera:

Što je osećanje stvarnosti intenzivnije, to je nerazumljivije.³⁶

          O „nerazumljivosti“ stvarnosti, o njegovom samom postojanju, slažu se pesnik i filozof. Upravo to Vladimir Jankelevič naziva quod:

Opštu činjenicu da nešto postoji, to nešto što je činjenica-bića, nazvaćemo Quod. U par reči: nescioquid³⁷ je istinita quodditas quid-a; to neopipljivo, lišeno ikakvog pripisivog sadržaja, uvek se prikazuje u blesku: kao događaj ili prikazanje.³⁸

          A filozofu koji je napisao Muzika i neizrecivo, Žakote odgovara jednom pesmom o prolaznosti:

Slike nestalnije
od šuma vetra
mehuri Irisa u kojima sam spavao!³⁹

          Još u svom eseju Anti-nature, Kleman Rose je takođe ukazivao na apsolutnu jednostavnost svega što postoji: jednostavnost koja ovde označava suprotnost svemu komplikovanom, ali takođe i suprotnost svakom razumevanju. Jer ono što je najjednostavnije u isto vreme je najmanje pojmljivo.⁴⁰
         Stvarnost je „bez odraza i dvojnika“; ona je čak „bilo kakva“. U jednom drugom spisu, Kleman Rose još jednom potvrđuje: „svaka stvarnost je nužno bilo kakva“, „usled toga što ne može da pobegne od neophodnosti da bude nešto, to jest da bude bilo šta“⁴¹. A malo dalje:

Ako filozof može, sa svakim pravom, da se začudi tome što stvari jesu (što uopšte nešto postoji), ne bi se zbog toga trebalo čuditi tome što su stvari upravo takve kakve su, i time sugerisati nekakvo okultno značenje.⁴²

          Ali Kleman Rose ne namerava da „olako eliminiše ontološko pitanje“: „Ne postoji tajna u stvarima, već postoji tajna stvari“⁴³. S tim što je ovde njegov pravi odgovor radost: „Pod radošću podrazumevamo, striktno i isključivo ljubav prema stvarnosti“⁴⁴. To je i pojam radosti, te vrhunske sile, kojoj na svoj način odgovara reč radost kod Filipa Žakotea:

Sećam se da mi je nedavno jednog leta, dok sam po ko zna koji put koračao selom, reč radost, onako kao što nebom ponekad preleti ptica kojoj se nije moglo nadati i koja se ne da namah prepoznati, reč radost prohujala umom i sama po sebi podstakla čuđenje u meni [...] ipak, nedostajalo je ono suštinsko: ispunjenost.⁴⁵

          Po Žakoteu milost dolazi samo u trenucima; ona se takođe drži povlašćenih mesta. Predeli sa odsutnim figurama osciluju između misterije pojavljivanja i spokoja koji obuzima na određenim mestima.
          O prvom aspektu: „Te večeri, jedan razorniji i tajanstveniji pogled još me je očekivao“. (Sa ovom izvanrednom slikom: „Kao da vazduh lebdi, nalik kakvoj nevidljivoj grabljivici“⁴⁶.) Ali poput Bašlara, i Žakote takođe primećuje da su prve slike koje se nameću duhu „stereotipne“; u zbirci Voćnjakom (II), piše: „Ne veruj slikama“, a u „Munjama“(Predeli sa odsutim figurama), da je „nemoguće držati se slika“.

          A što se tiče aspekta mestâ:

Uspavani požar, tako ja osećam Rim, tu su takođe i borovi [...]. U takvim mestima zvone, relativno jasno, izvesna podudaranja elemenata.⁴⁷

(Na drugom mestu se pita: „Jesam li se to preobratio u elemente?“⁴⁸).

          U ovoj zbirci se susreću pitanja filozofskog i poetičkog reda: „U užem smislu: šta je mesto?“ A šta je centar? Mesto u kom „najzad, više nismo dezorijentisani“. Jedan drugi deo knjige, koji se okončava spokojem, nazvan je Isto mesto, drugi trenutak:

Ponovo počinjem da ih prevodim, ovde, nadomak kamenog prozora, pod svetlošću koja je mleko bogova, ovde, pod nevidljivom Krunom, u ovom trenutku.

Ali šta može „mleko bogova“ protiv smrti?


Sumnje, smrt i svetlost

          Neke od najlepših Žakoteovih pesama govore o starosti ili smrti, i protežu se od Lekcija i Pesama odozdo, pa sve do Zimske svetlosti:

To već više nije on.
Čovek – taj slučaj vazduha
Slabiji pod gromom od insekta od stakla i tila
Ta stena od prekorne lepote i osmeha ⁴⁸

Ili, na nežniji način:

Dete, u svojim igračkama, bira da je polože
pored mrtvaca, korablju od blata:
Hoće li Nil doteći do tog srca?
A šta ako bi nežan izum jednog deteta
izašao iz našeg sveta,
spojivši se s onim s kojim se ništa ne može spojiti?

Ili to on nas teši, na ovoj obali?⁴⁹

Sve dok se ne dotakne same reči, samog pevanja:

Čovek koji stari pun je slika
krutih poput gvožđa, zaglavljenih u životu,
ne očekujte da zapeva sa tim čavlima u grlu.⁵⁰

          Ta opsednutost starenjem je sveprisutna: dok „zveri spokojno naseljavaju Vreme“ (Predeli, 88),

mi smo
začuli lupanje mračnih šarki starosti,
onog dana kad smo sebe prvi put zatekli
kako hodamo glave okrenute unatrag.⁵¹

Pa sve do Knjige mrtvih:

Ko je zašao u posede starosti,
neće više tražiti paviljone i vrtove,
ni knjige, ni kanale, ili lišće
ni trag, u ogledalu, sitnije i nežnije šake⁵²

          Te Lekcije, koje bi mogle biti lekcije tame, i koje bismo mogli pratiti iz pesme u pesmu, biće takođe, kako ćemo kasnije videti, i lekcije svetlosti. Ali, da bi se potvrdilo pesnikovo nespokojstvo, potrebno je takođe navesti i sumnju, koja ga posebno obuzima povodom zasnovanosti njegovog poduhvata. To je onda jedna druga „smrt“, smrt beskorisnog, akedija, nepostojanja svrhe:

„cvet“ i „svet“ su, na primer, skoro isti,
i uzalud ispisujem „krv“ po celoj strani,
time je neću uprljati, ni sebe ozlediti⁵³

          Da bi se došlo do izvesne nevinosti u pisanju,

izgleda da bi trebalo spavati kako bi reči došle sasvim same. Trebalo bi da budu već tu, pre nego što se na njih i pomisli⁵⁴

          Mogli bismo izdvojiti još dosta primera sumnje pesnika, i u drugim zbirkama. Ali u Pesmama odozdo, Žakote sebi izgovara ovu zapovest:

Napiši brzo ovu knjigu, danas brzo dovrši ovu pesmu,
pre nego što te sumnja u sebe ponovo ne dočepa.⁵⁵

          Na taj način je sumnja usmerena i prema govoru i prema životu. Tako se možemo vratiti na dva maločas navedena filozofa koje su zanimali pogled i ispitivanje stvarnosti. Za Jankeleviča (u spisu Smrt), dejstvo smrti jedino je u tome što ona poništava nešto što se samo jednom dogodilo (hapaks). Kleman Rose mu se suprostavlja u svom Epilogu Stvarnosti, Traktatu o idiotiji⁵⁶, govoreći najpre o opasnosti od „opšteg gubitka vrednosti, globalne diskvalifikacije“, čiji je razlog upravo smrt. Jedna formula Klemana Rosea dotiče se suštine: „Najveći gubitak tiče se onoga što nikad nismo prestali da posedujemo“. Kao u Peroovoj bajci Plavobradi, tajna koju otkriva žena Plavobradog kad prekrši zabranu ulaska u određenu sobu, upravo je tajna smrti: „Sve što mora umreti već je kao mrtvo“, piše Rose, podsećajući potom na ono što Sveti Avgustin kaže o smrti, „koju duša neprekidno oseća dok živi u vremenu“. Poeziji nas vraća: „Ništa se neće dogoditi“ iz Malarmeovog Bacanja kocke; ništa pa čak ni poezija. Ali sa Klemanom Roseom tad iskrsava kaznena milost (odlaganje kazne; živimo, ipak, u očekivanju); estetička: „mocartovska milost – kao nekakvo slavlje pojačano saznanjem o katastrofi“; i najzad, teološka („vanredna pomoć Boga“). Rose spis okončava pojmom veselja, ljubavi prema stvarnosti, koji su već navedeni ranije u tekstu.
          Kod Filipa Žakotea, jedno od imena milosti je: svetlost. Ona je već bila prisutna u Zapažanjima i drugim starim beleškama (Observations et autres notes ancienne):

Da, čak iako se ponekad mogu podsmehnuti ovim idejama, verujem da izvesna vrsta svetlosti poštuje smrt, i poput nekog tvrdoglavog i preplašenog deteta, želim samo za njom da idem.

          Ali ona je krhka:

Tražim svetlost među granama drveta,
bez sumnje, i vrata u prozračnosti vazduha,
ali mi se jadni bol poput iverja zabija pod nokat.⁵⁷

          Filip Žakote je čovek i pesnik koji gradi nematerijalna utvrđenja:

Požurite, dakle, da nastanite svetlost!

          Svetlost povezana sa „razornijim pogledom“, posmatrana u jednom već navedenom odlomku iz Predela sa odsutnim figurama:

To je bila, po ko zna koji put, zagonetna osvetljenost sumraka, krajnja prozračnost i napetost, sve što pokušava da izazove reč „blistav“.

          Ali Posle mnogo godina, Žakote iznenada pronalazi pouzdanost trenutka, materiju sa svetlom, stenom i danom, predeo koji bi mogao poticati i iz Grčke (i iz Helderlinovog sna), ali i iz Valea ili Provanse:

Ovde je svetlost tako čvrsta, izdržljiva, tako blistava kao stene...
Ovde se rađa dan, danas.
Nikakvoj sumnji ovde nema mesta. Sve je uspravno, čvrsto i jasno. Sve je mirno...
Sve se zajedno održava kamenim čvorovima. Kao nekada davno.
Na ovu bleštavu svetlost se ne može nasloniti, zavaliti. To je jedina neosvojiva tvrđava koju sam ikada video.⁵⁸

          Ali dalje se vidi da je ta „tvrđava“ jedino pribežište:

Ostavimo to: uskoro će nam samo svetlost biti potrebna.⁵⁹

          Ili na kraju:

Da: svetlost treba po svaku cenu očuvati.⁶⁰

          Ali, kao što kod Valtera Benjamina Kleov anđeo postaje anđeo istorije, i kreće se prema budućnosti, iako je osvrnut prema prošlosti istorije, i za Žakotea, „svaka svetlost se, izgleda, zavetuje da obasja samo prošlost, u odnosu prema nekoj prisutnoj senci, ili zahvaljujući njoj.“. I zato:

Moramo se menjati sa satima i godinama, uvek čuvajući otvorenost prostora koji je iza nas, onog koji je ispred nas (prepun mračnog neznanja), i onog koji nas okružuje.⁶¹

          Sve dok poslednji naslon više ne bude svetlost, nego smrt:

Približavajući se smrti, trebalo bi da možemo na nju da se naslonimo tako da nam se iz tog položaja pruži pogled samo na život.⁶²

          U tome se ne ogleda nikakvo ulagivanje smrti, već, kako to primećuje Žan Starobinski, otvorenost ka tamnom, ali i prema onom što pripada svetlosti:

Ljubav prema svetloj stvarnosti primorava nas da pre svega ne zaboravimo na smrt: ona je tamna pozadina bez koje svetlosti ne bi ni bilo.⁶³

          Uostalom, pesnik sam kaže:

Uvek sam u duhu nosio, i ne znajući to, nekakve terazije. Na jednom tasu su se nalazili bol i smrt, a na drugom lepota života.⁶⁴

          Postoji li neki filozofski ekvivalent za ovaj stav? Svakako, prema Spinozi, „filozofija je meditacija, ali ne o smrti, već o životu“. Ali Žakote ne „meditira“ o smrti; jednostavno, pošto, kao po Roseu, treba primiti čitavu stvarnost, on je dočekuje svojom tamnom stranom. A pošto, uprkos svemu, preti smrt, pesnik od nje traži samo da mu ostavi njegovu svetlu stranu u životu, u jednoj pesmi koju smo već naveli, „Nek nas kraj obasja“:

Tamni neprijatelju što nas napadaš i mučiš,
pusti me da, za ovo malo vremena što čuvam,
zaveštam svoju snagu i slabost svetlosti,
i da se na kraju pretvorim u blesak.⁶⁵

(…)

preveo Bojan Savić Ostojić
na osnovu članka Ethique et poétique de Philippe Jaccottet, objavljenom u časopisu Noesis, br. 7, 2004. (link ka celom članku: http://noesis.revues.org/index25.html)