Bojan Marković
Ukoliko me rasporede u pakao
Okupani grad
tamni, kišni oblaci pripremali su se juče za napad na prestonicu
celo popodne po hasnoj tmini da bi svoj teret istresli negde oko 19:30.
za samo pola sata nebo se smrklo, i zguslo u koroznu smesu,
iz truležne krpe krupna kiša okupala grad i ljudstvo zatečeno na ulici.
kišobrani su zdrobljeni u procepu majuskule i minuskule vetrove čeljusti.
vozači su morali načas da zastanu
uz uporišni slivnik sačekaju da najjači udar prođe.
slobodan kovitlac dubiozno što krater menja
prazna glava bude klizavi pak ladenoga svoda
− snažni i plemeniti hokej od koga − trnu i otpadaju zubi.
biti u centru stradati kao baštenski nameštaj i skupina stakla na simsu,
u prigradskim naseljima tonus kapi stresao špinovane trešnje i višnje u bazene.
katarzično u kombajn vremena nešto se pakuje u kocke i krugove
zatim se prerađevina prodaje u delikatesne radnje mesa 4. i 3. kategorije.
ali ne dok je nevreme i dok dijagonalno opadanje preseca gnojni furunkulus,
ali ne dok voda sapira krv presečenih karotida na rupičastom šahtu
(docnije se na njemu igrao turnir u fudbalu, pobedio je tim plavih laguna).
kako meterolozi kažu, red sunca, red kiše pratiće nas još dva dana
Solaris
zavaljen pasivan stomak na mekoti ležaljke zna
danas ga ništa ne može uništiti pod indigo nebom
dok ga mrcvari svetlosni snop
motiv na suncobranu kome vrat se lomi:
krokodilski mrest i ljudi-rimovane ribe jestive do oka
nasuprot motiva na plastici ulja za sunčanje:
nasmejano sunašce miluje ten dečaku bele rase
pasivni stomak kada bi znao da usud ima kobne namere s njim
istražio bi vrelu ringlu heliografom lečio bolesti i pege
i nikada ne bi zenicom gledno sevanje heliosa u limunadi
elipse pronađene na azbesnoj lubeničnoj kori
upoređuje sa kosmološkim menama: obrt takav mora imati smislene potencije
zašto delikatne stvari urušavaju zemaljske sate u otklonu
na zgradi se smenjuju podnevni oštri kosturi antena
i ako nije mislio o zamahu sada progovori o težini
organ vrhovni koji ga ispunjava
***
ukoliko me raspodele u pakao, u uredno rezervisanu konc-komoru
sa identifikacionim kodom na rešetki da me imaju na uvidu nakon večnosti,
razumeću da sam tamo sopstvenom krivicom stečenoj u prvom osnovne
što sam iz nehata ubio ostarelu kokoš koja je možda i ognjena bila.
uhvatio sam tu ubogu kokoš, izolatnom trakom obložio,
i zavrteo je do nesvesti, da omlitavi, obalavi stegu u kljunu,
ispusti boju na perju, na ringišpilu čiju osovinu gradi
telo moje da ruke ispravljeno stoje, i egzaktno vrteo je
najednom tresnuo u beton, kroz zid, da od ognja samo ugledamo pisak
visprene luče, zabavu za vid na zategnutom platnu kovačeve šupe.
ukoliko tamo u susednoj sobi sretnem pegavog i ružnog petra,
znaću da je tamo sopstvenom krivicom stečenoj u ranoj mladosti,
što je sa predumišljajem razmazivao na beloj majici stotine svitaca
koji su možda i svetci sa oreolima bili, a sve zarad svetlosti,
minorne, navigatorske svetlosti.
Razaranje
ogorčeno gleda trivijalnost ponoćnog sentimenta
šta to drži na udici besnila kad pomešane oluje razgovaraju
beonjače titraju u dupljama lepljenim glinom iz adskih slojeva
magnetizam čiste materije doživi krah jednim maljem provokacije
ah! novo posvećenje sumraku i smaku oscilira preko paklenastih zidova
gnevnu misao može opipati na čeonoj padini
i dugo silazi pod stupove kostograda rubovi nečastivog
dotaknu kolena dotakne led smrti zanokticu
a neki morbidno goo obrće peščanik slovnog punjenja
jer ne zna: medicina je pouzdana poezija ubija!
***
mi smo tkivo
kao ono na kojem se snovi grade;
i naš mali život zaokružen je snom
Bura
vodi me u kristalni grad
kroz neomeđeni dramatični okvir
gde pepeo pikavca ili fitilj bombastične sklopke
otkucava centralno značenje skida mi veo patvorenosti
još jednom da mogu reći geocentričnim senkama
vodi me u kristalni grad
sve što sam ikada iskoristio sada me zahteva
krckalica za orahe – moje zube
sitno lomljeni laseri – mrežnjaču
otvarač za flaše vadičep – srca komore
da učim zaokruživanje nad rastegljivom gusenicom što liči
na bulevare kristalnog grada
da poverujem da je moguće na bizonskom horizontu neznalačko iskliznuće
ostvariti kao što je moguće benzin u vazduhu zapaliti
i kondezovati organsku sparinu što preostaje
zarad trobridne kristalne prizme
zarad ponovnog rođenja
Bojan Marković je rođen 1985. godine u Užicu. Apsolvent je na Filološkom fakultetu. Učesnik projekta Reč u prostoru SKC-a. Objavljivao je u književnom časopisu Znak.
