Zapremina proređene krošnje

Kod Kuće


Zalazak. Žbun po žbun lista se.
Uvek isti ton. Visok.Uzrujan.
Vazduh pored druma. Ispunjen kao zidovi.
Kruške se presijavaju. Stao sam. Onda je
tama kao fistula utrnula iznad pejzaža,
izlete reflektor, munjeviti bioskop:
jasike su bile kao od alpaka.

Drum – crni talasi, profili i ploče,
i projekcija crnobele humoreske,
ništa neću, samo da gledam, gledam, gledam,
urnisan – ali samo kao gledalac.

Gubiti se u stvarima, gubiti stvari.
Gubiti se u pejzažu, gubiti pejzaž.
Pisati očima.



/Beton. Neprijatna lepota noćne posude.../


Beton. Neprijatna lepota noćne posude.
Srebrna konjska glava na dnu.
Areal. Šuma. Kompleks. Lajanje psa.
Sa leva kidao se gajtan srebrnastih lampi,
tamo dalje već skupljao se samo zvuk polja.
Automobilski far ugravirao je iz tame delić šume –
smreka, šiprag, trava povikaše svoja imena.
Onako vojnički. Još uvek to čujem. A ti?
Ćutao sam, dok telom klizi mi isto svetlo.
Šuma u meni ne raste u toj oblačnoj noći.

Dok smo se vraćali i iza oblaka
isteče mesec – teško, slatko, beo –,
podigao sam granu, prošao, pustio sam je.
Išli smo. Vodili se. Sami. Bez stvari.

                                                             10. septembar 1996.

 

/Ne grli me ..../

Ne grli me, ne zanosi se slušajući
reči, govor, glas.
Posmatraj me dok pijem čaj i kafu.
Tu sam. Od gore do pojasa.
Kuhinja je bez zidova. Ograđena paravanom,
iz koga cveta ukrasno granje.
Ispod stola ne gledaj – ja sam Kentaur.
Ne trudi se to da shvatiš i ne zovi goste.
Stolu je kraj, počinju stolice. Krhki
su sati. Kamena lenjost. Sudopera
ima prste potopljene u prstenovima.
Ne grli me, ne slušaj, ostavi.
Toplota ljuljuška tkaninu. Tkanina spava.
Sunce iza stakla se ne meša u stvari.
A oči drže prostor kao slepca. 

                                                             zima 1996 – 1997.


Kauč


Kada sam saznala da je Jirži umro
(iz Karlovih Vari stigla su dva telegrama,
jedan, da nije živ, drugi,da je završena obdukcija),
ne znam kako, sela sam u sobi na fotelju
i zurila u kauč ispred sebe i videla
da je plav, videla sam, da je evidentno plav,
i u sebi ponavljah: Plav je,
plav, to valjda svako vidi –
jer od dana kada smo ga dovezli,
o njegovoj boji se nikada nismo dogovorili,
Jirži je uvek govorio o neobično zelenoj.
Sedela sam otupela u sobi
i ponavljala iznova: kako si mogao biti tako slep,
pa taj kauč je plav kao plavetnilo,
nije trebalo, to zaista nije trebalo,
govoriti mi da je zelen. Onda sam sa užasom
čula samu sebe, i kao da sam se probudila,
počela sam da ridam. 

                                                             1997.


/Šta radimo?.../


Šta radimo? Bavimo se prostorom,
ćutimo, mrtve ostavljamo da spavaju.
Potkresavamo drveće, đubrimo,
uhvaćene miševe istresamo iz klopke.
Večeru iznosimo u baštu,
u sobu odnosimo polomljene grane četinara.
Požutele ih vraćamo u baštensku vatru,
sladak miris kotrlja nam se po ormanima.
U predvečerje sa prozora posmatram zid,
pričamo tako, da mrtve ne probudimo.
Među nameštajem vodimo ljubav
telima, koja nisu kontrast prostoru. 

                                                   28.9.1997.



Dve sove


Ulica tesna njihovih tela,
ali prostrana njihovog leta,
rasprostrti ptići i slepi miševi,
zaobljene ivice njihovog nestanka
ulovljene uličnom svetiljkom,
prostor se na tren raspao
posle te gluvoneme seobe.



***

Crna boja i mat bore se sa površinom reke
kao uvela krošnja drveta,
motor i povici nehatno dovlače daljinu,
polje preko puta se vuče do unutrašnjosti zemlje.

Svetiljke označavaju automobile kao psi,
kucaju se keramički listovi,
dno reke se polako izvlači iz vode,
beži iz ledene stege.



***

Putanja seče predeo. U tom času
prekipeo je oluk u noćnoj provali;
splet kopita. Takt nekog
predmeta, oslobođenog unutar zida.

Ovde je ulaz u šumu. Glavom dole
niz koru načuljena veverica.
Kapljica budi crtež
noćnog leptira. Igličasti kapak

odlupljuje mravinjak. Iz ograde
borova grana se bori.
Suvi, hladni kamen međaš
zaglibljen je u živome pesku.



***

Vita jela zanjihana iz osnova,
širi se kružnim linijama;
zamahom sprečeno zatresanje grana
nastavlja sa klimanjem korena;
krivulja brda stapa se s granicom
nepomičnog i pomičnog korenskog dela.

Nasuprot pomicanja svetlo sivih oblaka
profili veverica, izrezanih
od crnog papira; uvećani model.
Blaga studen pritiska, spušta ton
kao usamljeni pucanj
iz suncem pozlaćene baze
na otvorenom horizontu.



Mraz


Korak gubi svoj zvuk i prolaznik
ujedno sa bravom otključava kolena i laktove.

Pre toga još svuče svet, sve do kačenja
perjane jakne na ćošak kuće, ugla bašte,

i misli na usta, koja govore, iako se ne pokreću
i na usta, koja ćute, pri čemu menjaju oblik. Onda spava.

Ravni brda odnekle već odsijavaju
sutrašnji prvi sneg; zamišljeno, skoro gadeći se.

Lampa piri u stisnute pesnice
porcelanskih osigurača; i jedva

uspeva da osvetli tu sliku u pari.
Trotoar se slabo sjaji, verovatno vlastitom silom,

ugasnuo kao skorašnja, puna malja, sasušena koža.
Voda potoka ponegde podilazi ledu,

koji otkri sebe tek malopre;
odozgore to izgleda kao krzno dalmatinca.

Posle fajronta iza šubera
prijatno je kao u zabranjenom baru.

Sa drveta bez mahanja uzleće jato
i zakratko drži zapreminu proređene krošnje.

Ten gasne. Već iz tame nazire se novi
motiv, koji će ostati nedovršen.


sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović



Petr Borkovec (Petr Borkovec) je češki pesnik rođen 1970. godine u mestu Lounovice pod Blanikom. Objavio je šest knjiga poezije: Prostiranidoticheho (1990), Poustevna, věštírna, loutkárna (Mladá fronta, 1991), Ochoz (Mladá fronta, 1994), Mezioknem, stolemapostelí (Český spisovatel, 1996), Polní práce (Mladá fronta, 1998) i Needle-Book (Paseka, 2003) i tri knjige eseja: AusdemBinnenland (Thelem, Drezden, 2004), Amselfassade (Friedenauer Presse, Berlin, 2006) i Berlínský sešit (Fra, Prag, 2008). Prevodi sa ruskog jezika. Borkovec je urednik u praškom časopisu Veze (Souvislosti, od 1992. godine, kao urednik za poeziju i umetnost). Zaposlen je na privatnoj Književnoj akademiji Jozef Škvorecki u Pragu, na katedri za pisanje i interpretaciju poezije.  Živi u Černošicama kod Praga.  
Pesme su mu prevedene na mnoge jezike, a izbori iz njegove poezije objavljeni su na italijanskom, engleskom i nemačkom jeziku. Učesnik je mnogih međunarodnih poetskih manifestacija i dobitnik brojnih međunarodnih nagrada među kojima su najznačajnije nagrada Jiri-Orten (1995), nagrada Herman-Lenc (2003), nagrada Poetik-Dozentur(2003), nagrada Norbert-C.-Kajzer(2001), kao i Hubert-Burda nagrada (2001) za prevedena dela na nemački jezik.
Poezija Petra Borkoveca dokumentuje promene u čehoslovačkom, odnosno češkom društvu krajem 20. veka, u Pragu i okolnim mestima. Naizgled jednostavnim rečnikom, tiho i veoma precizno, pesnik stvara slike iz svakodnevnog života i potom ih izoštrava. Prema sopstvenim rečima, veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo izvršio je nemački ekspresionizam (Trakl, Hajm, Ben i rad grupe Plavi Jahač), kao i ruska poezija (posebno pesnika u egzilu), dok se u češkoj književnosti ugledao najviše na Jana Skacela, Ivana Verniša, Bohuslava Reineka i Zbinjeka Hejdu.
Bio je gost manifestacije „Disovo proleće“ u Čačku 2009.