Liz Irigaraj
MOĆ DISKURSA I PODREĐENOST ŽENSKOG
Osim ukoliko se ne ograničimo naivno – ili možda strateški – na neku vrstu limitiranog ili marginalnog pitanja, to je zaista precizan filozofski diskurs koji treba da izazovemo, i poremetimo, pošto u meri u kojoj ovaj diskurs dalje postavlja zakone za sve druge, u toj meri on i konstituiše diskurse na diskursima.
Stoga mu se moramo vratiti kako bismo pokušali da saznamo šta to objašnjava moć njegove sistematičnosti, snagu njegove kohezije, snalažljivost njegovih strategija, univerzalnu primenjivost njegovih zakona i vrednosti. To jest, njegovu poziciju nadmoći, i ponovnog prisvajanja različitih proizvoda istorije...
Kako da se unesemo u tako čvrsto satkanu sistematičnost?
U inicijalnoj fazi postoji možda samo jedan „put”, onaj koji se istorijski pripisivao ženskosti: put mimkrije. Mora se namerno preuzeti ženska uloga. A to već znači transformisati oblik podređenosti u afirmaciju, i shodno tome započeti sa njegovim izvrtanjem. S obzirom na to, direktni ženski odgovor ovom uslovu znači zahtevati da se govori kao (maskulitetni) „subjekat”, drugim rečima, to znači uspostaviti jasan odnos koji bi zadržao polnu različitost.
Igrati se sa mimezisom stoga, za ženu, znači pokušati obnavljanje prostora u kojem je diskurs eksploatiše, a da pritom ona ne dozvoljava sebi da bude prosto svedena na taj diskurs. To znači da se ponovo podredi – u meri u kojoj je na strani „znatnog”, „materijalnog” – „idejama”, naročito idejama o njoj samoj koje su elaborirane u/od strane muške logike, ali i da učini „vidljivim”, efektom ironičnog ponavljanja, ono što bi trebalo da ostane nevidljivo, masku za moguće delovanje ženskog u jeziku. To takođe znači razotkriti činjenicu da, ako su žene tako dobre imitatorke, to je prosto zato što nisu prihvaćene u ovoj ulozi. One takođe ostaju negde drugde: još jedan slučaj upornosti „materijalnog”, ali i „seksualnog zadovoljstva”.
Drugde „materijalnog”: ako žene umeju da se poigravaju sa mimezisom, to je zato što su sposobne da ovoj radnji pruže drugačiju hranu. Zato što su uvek i gajile tu radnju?
Nije li primarni stub mimezisa, onaj koji govori o re-produkciji (iz) prirode? O davanju obličja prirodi kako bi bila prikladna za samu sebe? Kao čuvarke prirode, nisu li žene one koje održavaju, i stoga one koje čine mogućim, izvor mimezisa za muškarce? Za logos?
Naravno, ovde je – u okviru falusnog poretka – hipoteza o preinačenju uvek moguća. S-ličnost ne funkcioniše bez crvene krvi. Majka – materija – priroda moraju zauvek nastavljati da hrane spekulaciju. Ali ovaj resurs je takođe i odbačen kao otpadni materijal procesa misli, odbačen napolje kao nešto što mu se suprotstavlja: kao ludilo. Izvan ambivalentnosti koja falusnu majku što odgaja vezuje sa samu sebe, ova funkcija izostavlja seksualni užitak žene.
To „drugde” ženskog uživanja pre se može tražiti najpre na mestu gde ono podržava ek-stazu u transcedentalnom. Na mestu gde ono služi kao jemstvo narcizma uopštenog u „Bogu” muškaraca. Ono može igrati ovu ulogu samo po cenu svog totalnog povlačenja sa vidika, devičanstva neprikladnog za predstavljanje jastva. Žensko zadovoljstvo mora da ostane neartikulisano u jeziku, u svom sopstvenom jeziku, ako neće da ugrozi temelje logičkih operacija. Tako da je pokušaj iskazivanja sopstvenog užitka ono što se danas najstrože brani ženama.
To „drugde” ženskog uživanja može se naći samo po cenu ponovnog prolaska kroz ogledalo koje ograničava sve [filozofske] spekulacije. Jer ovo uživanje nije situirano isključivo u procesu mišljenja ili mimezisa, niti na jednoj, ili na drugoj strani ovog procesa: ni na bližoj strani, empirijskom domenu koji je neproziran celokupnom jeziku, ni na daljoj strani, samodovoljnoj beskonačnosti „Boga” muškaraca. Umesto toga, ono pripada svim ovim kategorijama i vrši raskid unazad do nužnosti samopredstavljanja falusne želje u diskursu. Razigrani prelazak, i anulirajući, koji bi dozvolio ženi da ponovo otkrije prostor njene samonaklonjenosti. Prostor njenog „boga”,rekli bismo. Boga u kojem se očigledno ne može imati pribežište – osim ukoliko njegovo dvojstvo nije zagarantovano – bez vođenja ženskog unazad, pravo u falokratičnu ekonomiju ...
Jer pričati o ženi, uvek se može svesti, ili razumeti kao jačanje ženskog unutar logike koja je održava u potlačenosti, cenzuri, nepriznavanju.
Drugim rečima, nije reč o elaboriranju nove teorije po kojoj bi žene bile subjekti ili objekti, već o ometanju same teoretske mašinerije, o ukidanju njene pretenzije da proizvodi istinu i značenja koja su prekomerno jednoglasna. To pretpostavlja da žene ne teže da prosto budu jednake u znanju sa muškarcima. Da ne traže da budu takmaci muškarcima u građenju logike ženskog koja bi još uvek uzimala onto-teo-logiku kao svoj model, već pre da pokušaju preotimanje ovog pitanja od ekonomije logosa. Potom ne bi trebalo da ga stave u oblik: „Šta je žena?“, već bi pre, ponavljajući/interpretirajući način u kojem, u okviru diskursa, žena otkriva sebe definisanu kao manjak, nedostatak, ili kao kopiju i negativnu sliku subjekta, trebalo da istaknu da je, uz poštovanje jedne ovakve logike, remetilački ispad moguć na ženskoj strani.
Ispad koji nadmašuje zdrav razum samo pod uslovom da se žensko ne odrekne svog „stila“. Koji, naravno, uopšte nije stil po tradicionalnom načinu gledanja na stvari.
„Stil“ ili „pisanje“ žene teži da namarno zapali fetišizirane reči, ispravne termine, pravilno konstruisane oblike. Ovaj „stil“ ne privileguje vid, već umesto toga svaku figuru vodi unazad do njenog izvora, koji je između ostalog opipljiv. On se ponovo dovodi u vezu sa sobom na tom početku, a da nikada ne konstituiše u njemu, niti da konstituiše sebe u njemu, kao neku vrstu jedinstva. Istovremenost je njemu odgovarajući aspekt – posed koji nikad nije fiksiran u mogućem identitetu-po-sebi jednog oblika ili nekog drugog. On je uvek fluidan, ne zanemarujući osobine fluida koje je teško idealizovati: ona trenja dva beskrajno bliska suseda koja stvaraju dinamiku. Njen stil se odupire i razara svaku čvrsto ustanovljenu formu, figuru, ideju ili koncept. Ovo ne znači da stila manjka, kako bismo bili navedeni da pomislimo od strane diskurzivnosti koja ga ne može razumeti. Ali taj stil se ne može potvrditi kao teza, ne može biti predmet gledišta.
Pa čak i sami motivi „samo-dodirivanja“, „bliskosti”, izolovani kao takvi ili svedeni na način govora mogu efikasno proći kao pokušaji da se žensko upodobi diskursu. Morali bismo da utvrdimo da „dodirivanje sebe“, to (samo)dodirivanje, želja sa bliskošću, više nego želja za posedom, i tako dalje, možda ne podrazumeva model razmene nesvodiv na bilo koje centriranje, bilo koji centralizam, s obzirom na način na koji „samo-dodirivanje“ ženske „samo-privlačnosti“ ulazi u igru odbijajući se od jednog do drugog bez ikakve mogućnosti prekida i s obzirom na to da, u ovoj međuigri bliskost osujećuje bilo kakvu adekvatnost, bilo koje opredeljenje.
Ali naravno ako bi ovo bili samo „motivi“ bez ikakve razrade i/ili jezika, diskurzivna ekonomija bi ostala netaknuta. Kako onda da pokušamo da redefinišemo ovaj jezički rad koji bi ostavio prostora ženskom? Hajde da kažemo da svaki dihotomizirajući – i u isto vreme udvostručujući – raskid, uključujući i onaj između izražavanja i načina govora, mora biti razbijen. Niikada se ništa ne može postaviti, a da nije takođe izokrenuto i ponovo uhvaćeno u dopunjenosti ovog preokretanja. Drugim rečima, ne bi više bilo ni ispravne ni pogrešne strane diskursa, niti teksta čak, već bi svako kretanje od jedne do druge strane činilo slušljivim i razumljivim čak i ono što se opire strukturi lica-naličja koja podupire zdrav razum. Da bi se ovo praktikovalo za svako postavljeno značenje – za svaku reč, govor, rečenicu, ali naravno, takođe i za svaku fonemu, svako slovo– treba da produžimo ovim putem i to tako da pravolinijsko čitanje više nije moguće: to jest, retroaktivni napad završetka svake pojedinačne reči, izraza ili rečenice mora biti uzet u obzir od početka kako bi se raščinila moć njegovog teleološkog efekta uključujući i njegova odložena dejstva. To bi takođe bio dobar otpor među horizontalnim i vertikalnim strukturama koje su na delu u jeziku.
Ono što nam omogućava da nastavimo ovim putem je to što u svakom trenutku tumačimo reflektujuću masku diskursa, koja je, samo-reflektujuće (slojevito) uređenje subjekta u tom diskursu. Uređenje koja održava, između ostalog, raskid između onoga što je opažljivo i onoga što je razumno i stoga održava potčinjenost, podređenost i eksploataciju „ženskog”.
Rad na jeziku bi stoga pokušao da izokrene bilo koju manipulaciju diskursa koja bi takođe taj diskurs ostavila netaknutim. Ne nužno u načinu izraza, već u njegovoj autologičkoj pretpostavci. Njegova funkcija bi stoga bila da oslobodi falocentrizam, falokratizam iz njegovog sidrišta kako bi on povratio muškost u svom sopstvenom jeziku, ostavljajući otvorenu mogućnost za drugačiji jezik. Što znači da muškost više ne bi bila „sve”. Niti bi više mogla, sama od sebe definisana, da obilazi i ograničava posedovanje bilo čega i svega. Što znači da pravo da definiše svaku vrednost – uključujući zloupotrebljenu privilegiju prisvajanja – više ne bi pripadalo njoj.
tekst je preuzet iz knjige: Literary Theory: An Anthology, edited by Julie Rivkin and Michael Ryan, Blackwell Publishing, 2004
sa engleskog preveo Vladimir Stojnić
Frankofona belgijska filozofkinja Liz Irigaraj (Luce Irigaray, 1932) objavila je dve izuzetno uticajne knjige 70-ih godina – Ogledalo druge žene (1975) i Ovaj pol koji nije jedan (1977). Prva je meditacija o istoriji Zapadne filozofije iz ugla žene. Druga je više polemički feministički tekst koji razrađuje ideje separatizma, ideje koje žene u potpunosti treba da povuku iz patrijarhata i da konstituišu alternativnu, njihovu sopstvenu arenu. U ovom odlomku, Irigaraj raspravlja o muškoj filozofskoj tradiciji, kao o onoj koja je zasnovana na spekulativnom odvajanju od materijalnog. To što ona naziva „ženskim” – sve što ima veze sa materijalnošću i kontaktom materijalnih ravni – mora biti podređeno maskulinoj idealizovanoj tendenciji da koristi žensko kao ogledalo za svoje sopstvene narcističke spekulacije.
