Harijet Malen
POEZIJA I IDENTITET
Neke pesme koje sam napisala pre jedne decenije sada su u stanju da mi donesu dobit od nekoliko dolara (mislim doslovno na nekoliko dolara) otkako su počeli da me uvrštavaju u antologije afričko-američkih pesnika i pesnikinja. Usled ovih nedavnih zalogajčića (za koje sam zahvalna) učinila sam još nešto, misleći na budućnost, proglasila sam sestru svojom legalnom naslednicom i izvršiteljkom moje književne volje. Svako ko ovo pročita, zna da će živi pesnik i pesnikinja biti srećni ako im plate u primercima objavljene knjige; ali možda će kada umrem plaćanje za dozvole za buduća objavljivanja poezije pomoći mojoj sestri, sestrićima ili njihovoj deci da se prehrane. Nedavno uključivanje moje poezije u ove antologije daje osnova ovom razmišljanju o različitim iskustvima uključivanja, isključivanja i marginalizacije „formalno inovativne crnačke pesnikinje“.
Tvrdi se da ukoliko su objavljivanje u antologijama komercijalnih izdavača, prikazi i drugi načini pokrivanja u masovnim medijima, prostor na policama knjižara, uvrštavanje u kurikulume kurseva, i nabavka za biblioteke mera, izgledaće da se odnedavno reprezetativni „crni“ pesnici i pesnikinje mogu bolje asimilirati u „dominantni tok“ nego „formalno inovativni“ pesnici i pesnikinje bilo kojih boja. Mada se i „avangardni pesnik/pesnikinja“ i oni „manjinski“ mogu shvatiti kao drugi u odnosu na „dominantni tok“ (bez obzira na udaljenost i razliku koja se tiče onoga što ih može odvojiti jedne od drugih), izgleda da dominantni tok može više da dobije prisvajanjem manjinskih pesnika i pesnikinja koji rade u prepoznatljivim i pristupačnijim formama i čiji se rad na taj način može izneti na tržište najširoj mogućoj čitalačkoj publici.
Uprkos MTV, udžbenici i antologije – najkomercijalniji i najunosniji načini za objavljivanje poezije (profitabilni za izdavače ako ne i za pesnike) – i dalje su primarno sredstvo za dosezanje šire publike koja čita poeziju. Pesnici i pesnikinje se antologiziraju kao reprezentativni za njihovo doba, nacionalnost, regiju, rasu, etnicitet, rod, klasu, i/ili estetski savez; a antologije vode realiteti tržišta kao i kritičarske aktivnosti i potrebe kurikuluma. Na tržištu antologija i udžbenika „obojeni“ pesnici i pesnikinje, s obizrom na njihov automatski reprezentativan status, imaju izrazitu prednost u odnosu na „formalno inovativne“ pesnike i pesnikinje koji se ne dopadaju nekom širem ili demografski prepoznatljivijem segmentu književnog tržišta.
„Avangardni“ pesnici i pesnikinje – do opsega do kojeg se mogu združiti i učiniti shvatljivim (s obzirom na dovoljnu kritičarsku energiju i prihvatanje u akademiji) kao članovi i članice neke značajne i koherentno artikulisane generacije, škole ili pokreta – mogu se upakovati uglavnom za akademsku komunikaciju na isti način kao i „obojeni pesnici i pesnikinje“ ili praktičari i praktičarke pokreta „izgovorene reči“ („spoken word“) koji su etiketirani i združeni u antologijama sa ciljem da dopru i do publike dominantnog toka i do akademske publike. Izgleda, međutim, da „avangardni obojeni pesnici i pesnikinje“ predstavljaju pretnju koheziji pratećih narativa koji dozvoljavaju publici dominantnog toka da prepozna, shvati ili zamisli kolektivni identitet, svrhu i estetiku jedne književne grupe ili pokreta, bila to grupa „obojenih“ ili pokret definisan svojom posvećenošću „formalnoj inovaciji“.
„Formalno inovativni manjinski pesnici i pesnikinje“, ako su uopšte vidljivi, kao da se ne primećuju, ni kao tipični za rasnu/etničku grupu, ni kao reprezentativni za neki estetski pokret. Njihovo neobjašnjivo postojanje zato pritiska šavove kritičarskih narativa koji su nužni da bi ih učinili (pojedinačno i kolektivno) razumljivim i tako prodavanijim i predavanijim. U svakoj generaciji brisanje crnih pisaca i spisateljica koji predstavljaju anomaliju podstiče konstrukciju kontinuiteta tradicije koja ima unutrašnju konzistentnost, a to lišava idiosinkratičnu manjinsku umetnicu istorije, prisiljavajući je da se još više bori da konstruiše kulturalni kontekst sopstvene radikalne individualnosti. Ona nije anticipirana i često je nepriznata usled prisilne zatamnjenosti njenih estetskih prethodnika.
Pošto je moja prva knjiga dopustila da me prilično jasno smeste u kategoriju „reprezentativne crnosti“ (kao i u kategoriju „feminističke“ i „regionalne“ pesnikinje), dok su moja druga i treća knjiga najčešće opisivane kao „formalno inovativna“ poezija pre nego kao „crnačka poezija“, ponekad me je uznemiravalo da vidim kako je moj rad podeljen različitim taksinomijama. Pošto više ne pišem pesme poput onih objavljenih u zbirci Žena visoka kao drvo (Tree Tall Women, Energy Earth, 1981), neki čitaoci i čitateljke su shvatili da je moj svet postao „manje crnački“. Jasno je da izdavače afričko-američkih antologija uopšte ne zanima moj noviji rad od knjige Kresanje (Trimmengs, Tunder Buttons, 1991) nadalje. Samo u ranijoj poeziji, koju reprezentuje rad u knjizi Žena visoka kao drvo ili na sličan način „govorne“ pesme, odredljiva sam kao crnačka pesnikinja. Moje dve knjige pesama u prozi, Kresanje i S*PeRM**K*T (S*PeRM**K*T, Singing Horse, 1992), jasno previđaju oni koji nastoje da me pripoje jednoj afričko-američkoj pesničkoj tradiciji, kao i oni koji cene pesme u prozi i uopšte ih ne povezuju sa nedvosmislenim etničkim pesničkim „glasom“ iz knjige Žena visoka kao drvo, koji kao da je izrazito moduliran rasom, klasom, rodom, kulturom i regijom, u poređenju sa dvosmislenije lociranom subjektivnošću u zbirkama Kresanje i S*PeRM**K*T. Vidljivi ponor koji dozvoljava da različiti čitaoci i čitateljke svojataju ili asimiliraju, zanemare ili odbace različite delove mog rada, proširen je činjenicom da nedovljno čitalaca i čitateljki prkosi granicama ili se kreće preko granica koje i dalje odvajaju pisanje koje se pojavljuje u „crnačkim“ ili „manjinskim“ knjigama i časopisima nasuprot onim „avangardnim“.
Pesnikinja i kritičarka Rejčel Blau Duplezi (Rachel Blau DuPlessis) velikodušno je uvrstila moj rad u esej o savremenoj ženskoj poeziji u nedavno objavljenom Oxford Companion to Women’s Writing in the U.S.A. Poseban učinak zastrašujućih napetosti i zahteva koji postavlja esej koji se piše za jednu enciklopediju, možda je bio razlog što me je svrstala uz crne pesnikinje (od kojih je samo poezija Entozaki Šange (Ntozake Shange) istaknuta kao primer „eksperimentalnog“ pisanja). Ja sam smeštena u podkategoriju formalno inovativnih pesnikinja koje su i obojene. Ili pre (jer „obojene žene“ kao da zauzimaju odvojenu kategoriju od inovativnih ili eksperimentalnih pesnikinja), postajem primer „inovativne pesnikinje manjinskog porekla“, zajedno sa Mei-mei Berzenbruž (Mei-mei Berssenbrugge) i Mjung Mi Kim (Myung Mi Kim), kao i sa Erikom Hant (Ericom Hunt) (u stvari, u različitim vremenima čitala sam poeziju sa poslednje dve).
Pošto delujem i kao književna kritičarka, shvatam želju da se svaka spisateljica i njen rad smeste u odgovarajući kritičarski kutak: mi konstruišemo značenjske razlike da bismo artikulisali značajne kritičarske stavove zasnovane na poređenjima različitih tekstualnih praksi i tradicija. Kao afrička-amerikanistkinja, svesna sam da moja naučna disciplina delimično zavisi od definisanja onoga što je značajno, posebno i kontinualno u vezi sa našim književnim i kulturalnim nasleđem; pa ipak me često uznemirava kada vidim kako čak i urednici i urednice, kritičari i kritičarke sa najboljim namerama učestvuju u isušivanju kategorije „crnački“ ili „afričko-američki“ od njegove složene unutrašnje raznolikosti, odstranjujući iz te kategorije sve što je suviše ekscentrično ili inovativno a što izgleda neprihvatljivo „tradicionalnoj“ ili „kanonskoj“ ideji o onome što na odgovarajući način pripada crnačkom ili afričko-američkom nasleđu. Isključivanje ili zanemarivanje nekonvencionalnog teži da homogenizuje kanon, izolovanjem ovih divergentnih radova koji podjednako (ili čak i više) mogu da budu strani dominantnom toku. Nije verovatno ni to da je ove neanticipirane radove uvek odmah prigrlila „avangarda“ koja takođe može da posmatra crnačkost kao „drugost“, čak i kada tvrdi da polaže pravo na raznovrsnost, ona prisvaja inovatnivnog umetnika i umetnicu manjinskog porekla kao izuzetnog druga.
Ma kako neistražena, ostaje pretpostavka da „avangardna“ poezija nije „crnačka“ i da „crnačka“ poezija, ma koliko usamljen njen „glas“ bio, nije „formalno inovativna“. Nadam se da će knjiga Muza & Rob (Muse & Drudge, Singing Horse, 1995) možda promeniti ili izazvati tu pretpostavku, premošćujući ono što je jasno zamišljeno kao ponor (ili šizma?) između mog rada kao „crnačke“ pesnikinje i mog rada kao „formalno inovativne“ pesnikinje. Ovo vidim kao problem Baraka vs. Jones – mada se on kretao u drugom smeru. Mislim da ova dilema nalikuje konfliktu o kojem je u knjizi Nova rečenica (The New Sentence) raspravljao Ron Silimen (Ron Silliman) u terminima „kodova ugnjetenih“ (poezija sa svojom neophodnom estetikom: otuda cela konstrukcija Renesanse Harlema, Negrituda, pokreta Crnih umetnika/Crne estetike) nasuprot takozvanih čisto estetskih škola (čiji estetski modus sam može da se čita kao društveni kod i ideološko oružje).
Osećala sam da moj najnoviji pesnički eksperiment mora buti uspešan kada se izbor iz knjige Muza & Rob pojavio u publikacijama Kalalu (Callaloo) i Muletit (Muleteeth) kao i u nekim publikacijama dominantnog toka koje su tragale za raznolikošću kao i u časopisima posvećenim rasno nespecifikovanoj „avangardi“. Ohrabruje i to da je moj rad objavljen u novim književnim časopisima i studentskim publikacijama koje uređuju mladi afrički Amerikanci, azijski Amerikanci i latino Amerikanci, kao i drugi članovi rasno raznolikih uređivačkih kolektiva. Izdvojiću publikaciju Hemboun (Hambone) Natanijela Mekeja (Nathaniela Mackeya) zbog dobrodošlice koju je ponudila izazovnom i ideosinkertičkom radu pisaca i spisateljica raznolikog spektra. I Mekej i Išmael Rid (Ishmael Reed) u publikaciji Kuilt (Quilt), oba ova afričko-američka pesnika-urednika (svako od njih ima svoj ekscentrični odnos prema crnačkim tradicijama), objavili su prelazne pesme koje sam napisala u periodu između zbirki Žena visoka kao drvo i Kresanje. Da li je slučajnost to što obojica žive u Kaliforniji, gde sam i ja živela kada sam počela da pišem „drugačije“, kad sam ispitivala svoj prethodno neistraženi crnački identitet? Pa ipak, moj najneposredniji i najuticajniji model crnačkog pesnika koji se bavi formalnom inovacijom bio je Lorenco Tomas (Lorenzo Thomas), pesnik rođen u Panami, odgajan u Njujorku i presađen u Hjuston u Teksasu.
Moja marginalnost kao crne umetnice uči me važnoj lekciji da bih preživela i očuvala svoj integritet kao estetska inovatorka; i sigurno je da mi je moje iskustvo koje prelazi granice učesnice-posmatračice u „misterioznoj“ avangardi pribavilo dodatne modele, izvore, saveze, čitaoce i čitateljke u mom razvoju kao afričko-američke umetnice čiji se rad bori da prevaziđe estetski aparhejd.
Ne osećajući nostalgiju za segregacijom niti potrebu ili želju da se lišim mog crnog identiteta i veza sa crnačkim zajednicama niti bilo kojeg posebnog uloga u odbrani tradicionalnog „humanizma“, nadam se da će moj rad i dalje dovoditi u pitanje tu pogubnu razliku između „crnosti“ i „ljudskosti“ ili – „univerzalnosti“ – koja se još uvek nameće crnim ljudskim bićima.
(Preuzeto i prevedeno iz knjige Telling It Slant – Avant-Garde Poetisc of the 1990s, edited by Mark Wallace and Steve Marks, The University of Alabama Press, Tuscaloosa and London, 2002; više o ovoj knjizi na Harryette Mullen, Telling It Slant, Avant Garde Poetics of the 1990S)
sa engleskog prevela Dubravka Đurić
Harijet Malen (Harryette Mullen) je afro-američka pesnikinja, prozaistkinja i teoretičarka književnosti rođena 1953. godine. Objavila je brojne knjige pesama, kratkih priča i eseja. Njene najznačajnije pesničke zbirke su Trimmings (Kresanje, 1991), Muse & Drudge (Muza i rob, 1995) i Sleeping with the Dictionary (Spavanje sa rečnikom, 2002). Predaje na Kornel univerzitetu, a na Kalifornijskom univerzitetu održava kurs kreativnog pisanja.
