Rozmari Voldrop



ZAŠTO PIŠEM PESME U PROZI
Kada je stih moja istinska ljubav

Volim način na koji stih odbija da ispuni sav dostupan prostor stranice papira te tako svaki stih može odati priznanje onome što nije.
         /Poezija/ sama je umetnost zaokreta, ka belom okviru stranice papira, ka          neopevanom, ka praznini koja je postala vidljiva, ka bezrečnosti kojom se          naše reči zaodevaju. (Heder Mekju)¹
I volim kako ritam poezije, možda sama njena suština, izranja iz te napetosti, iz  mimoilaženja stiha i rečenice, iz kolebanja na „zaokretu” koji prekida sintaksičku vezu, a značenje nadire ka završetku rečenice.
         Nasuprot opšte prihvaćenom mišljenju koje u poeziji vidi mesto jednog          završenog i savršenog uklapanja zvuka i značenja, poezija živi samo          zahvaljujući njihovom unutrašnjem razdoru. (Đorđo Agamben)²
Za delić jednog trenutka, ova praznina zaustavlja sve. Ona odlaže izvesnost stava da bi ponovo uvela neizvesnost, mogućnost i potencijal. Prema Fridrihu Helderlinu, ponor  koji predstavlja cezura, dodatno mesto razdvajanja metričke poezije, sprečava hipnotičku čaroliju ritma i slika:
         cezura (remećenje suprotnim ritmom) postaje nužna da bi se zaustavila bujica          nizanja prikaza … tako da postane vidljiva … samo prikazivanje.³
Praznina pokazuje samo prikazivanje. (Rekla bih: sam jezik). Tišina koja omogućava muziku.
Ili možda:
         oblik misli, impersonalna muzika tišine koja lebdi iznad svake stranice papira          poput duha, ispražnjena od krajolika senki. (Rasel Edson)⁴
Uz to, malo određenije, ona nam dozvoljava da osetimo magnetno polje između dve dimenzije, energetsko horizontalno nadiranje postaje zatomljeno, vertikalno, orkestralno. Jedna aura.
Sledila sam ovu prazninu, ovo numinozno pokazivanje jezika. Veoma kratkim stihom pokušala sam da zaoštrim napetost i razdvojenost rečenice i stiha, istovremeno otvarajući ograničenja rečenice ka jednom toku sa lažnim završetkom.

     Da se ništa
     ne bi razrešilo
     mislim da svaki pokret
     moje ruke
     okreće
     stranicu papira
     to međuvreme sa svim pravima⁵

Ali počela sam da čeznem za složenim rečenicama, za mogućnošću digresije, za prostorom. Za prostorom drugačijeg, manje linearnog pokreta: za plesom sintakse.

         Zarez postavljen sasvim nezavisno na mestu gde se uglovi tela dodiruju.          (Vera Linhartova)⁶
         Kao da je prozni paragraf dobro izgledao u prostoru gde forma može dokazati          „središte oko koga se nešto okreće, a ne kutiju u koju je nešto smešteno“ (Ezra          Paund)⁷

Pisati kao da se nešto razlistava kroz forme drveta koje poznajem, drveća, knjiga, u neuverljivoj potrazi za cvetanjem.
Odustala sam od stresa zbog teskobe, tako kaže Čarls Bernstin, zbog teskobe nastale usled nedostatka koordinata, nestrukturiranog prostora proze, nemapirane teritorije stranice papira. Usled istrebljenja i nasilja otvaranja. Nasuprot izazovima zatvorenosti: u završenoj rečenici i, oprečno, u propoziciji.
         Rvao se sa Snom poput čoveka koji čita snažnu rečenicu. (Robert Dankan)⁸
Ne. Nije bilo dovoljno napetosti. Ne dovoljno da bi se nadoknadilo odsustvo zaokreta, odsustvo margine. Moram pokušati pokrenuti prazninu, kao i mimoilaženje sa unutrašnjošću margine.
         Prazan prostor smeštam u središte svake pesme da bi dozvolila dopiranje⁹
Moram kultivisati useke, diskontinuitete, prekide, raspukline, pukotine, otvore, zapreke, čvorove, skokove, pomeranje reference i prazninu u semantičkoj dimenziji. U rečenici. Razneti zmijoliku lepotu njenog pokreta.
Ponovo brzina. Drugačija. Energija koja vezuje i razvezuje konstalacije pre nego što se zamrznu u mapu.
„Vratom vrtlarstva.” Nazvala sam ga. Moje glavno oruđe u vrtlarstvu je kolaž. A možda je on samo još jedan način da se govori o poeziji kao o skoncentrisanom jeziku. (Kao što  Paund i nemački jezik znaju, dichten = condensare). Zgusnuti, skrojiti meru.
U Reprodukciji profila,¹⁰ sve moje pesme su počinjale Vitgenštajnovim frazama. Neke fraze sam preuzela od Mei-mei Berzenbruž, mnoge iz Kafke.
         Zamenila sam Vavilonsku kulu za Noa u njegovom Pijanstvu.¹¹

                  Izmeštenost, dijalog, transformacija. Mi pišemo na palimpsestu. Citat                   ostavljen netaknutim nosi celinu „Opisa Borbe”, zajedno sa daškom                   destrukcije koja je Beatričina kreacija.

         /Citat/ ogleda anđeoski jezik u kojem sve reči zastrašene idiličnim kontekstom          značenja, postaju moto u knjizi Postanja. (Valter Benjamin)¹²
Sa jačim daškom, Vitgenštajnovo odbacivanje „najdubljih pitanja” dokazuje „da najdublje reke uopšte i nisu reke”.
Izmeštanje je manje značajno meni nego odsjaju svetlosti na useku, na ivicama koje zrače energijom. Fragmentirana „raskomadana” priroda elemenata. Celovit citat poput rečenice o Vavilonskoj kuli je izuzetak i funkcioniše kao putokaz.
Fascinacija logičkom sintaksom. „Ako-onda”. „Pošto”. Ali pokušavam da pobijem izvesnost i autoritet logike klizeći između okvira reference, posebno postavljanjem logike nasuprot telu.
         Telo je, konačno, sredstvo kojim zahvatamo svet – pa i logiku.
         Retorika teatra: jedna žena se odvraća svom ljubavniku?
         Dijalog između dve strane jednog uma?
Dijalog po definiciji kultiviše ponore stalnim pomeranjem perspektive. Travnjak isključene sredine¹³ i dalje koristi retoričko „ti”¹⁴. Ali u trećem tomu trilogije, Nesklone gravitacije,¹⁵ odlučila sam da drugom licu podarim isto vreme i težinu. Nametnulo se pitanje: želim li da ti glasovi budu odvojeni? Da li, na primer,  dajem naučni rečnik muškom glasu, a ženskom glasu stavove o jeziku? Ali nisu me zanimali likovi, psihologija, ili tradicionalna „persona” ili maska u poeziji. Ovi glasovi ne  „predstavljaju”, već uokviruju prostor koji se nalazi između njih. Osim u ovom stalnom premošćavanju ponora mogli bi biti jedan glas. Zato se glasovi nikad ne bave onim što je drugi glas rekao, već se okreću, sledeći sopstvenu povorku misli i tako uvećavaju ponor, napetost, označavaju usek.
Ali šta postaje od zvuka? Kada se „slobodni stih” povlači iz metra, povlači se iz glasovnog. Pesma u prozi kreće se još dalje u tom pravcu. Njeni su zvuk i ritam suptilniji, manje neposredni, manje se „pamte”. Ako se nešto broji, broje se reči ili rečenice pre nego naglasci ili slogovi.
Valerijeva definicija pesme kao „dugog oklevanja između zvuka i smisla” ovde nije delotvorna – ne na način na koji ja mislim da je on mislio. Moj voljeni sudar ova dva (još uvek pristan u igri reči) izmešta se. Do pukotine sada dolazi pre između smisla i smisla, smisla i sintakse, gustine i intenziteta.
Ali mnogo je različitih muzika. Sintaksa je ritam, zvuk u pokretu. Čak i ako zvuk ne izgleda kao da je u prvom planu, on je telo; materijalnost pesme. Ono što podupire površinu nazivamo umom. To je (uglavnom) zvuk koji osujećuje transparentnost reči u odnosu na označeno, koje neki smatraju njenom prednošću:
         Simbol koji nas zanima kao jedan objekt uznemiruje. (Suzan Langer)¹⁶
Ovo „uznemiravanje” je baš to što nam poezija vredna tog imena daje: reč kao predmet, opipljiva, čulna, telo koje zvuči. Reč koja je postala telo. Telo ptice, koje može da poleti. Ka nekom matematičkom ograničenju gde, da variramo Luisa Zukofskog, reč prilazi muzici, umetnosti bez reči, i tišini, muzici bez zvuka.

(Preuzeto i prevedeno iz knjige Rosmarie Waldrop, Dissonance (If You Are Interested): Collected Essays, The University of Alabama Press, Tuscaloosa and London, 2005, više o ovoj knjizi na Rosmarie Waldrop, Dissonance (if you are interested))

 
sa engleskog prevela Dubravka Đurić

Rozmari Voldrop (Rosemarie Waldrop) je američka pesnikinja, prozaistkinja i kritičarka nemačkog porekla, rođena 1935. godine u Nemačkoj. Prevodi sa francuskog i nemačkog jezika. Objavila je dvadesetak zbirki pesama među kojima su i Reproduction of Profile (Reprodukcija profila, 1984) i Reluctant Gravities (Nerade gravitacije, 1999). Sa mužem Kejtom Voldropom vodi izdavačku kuću Burning Deck. Živi u Providensu, Roud Ajlend i predaje naBraun univerzitetu.