Dragana Mladenović
Čulo za poeziju se spustilo u karlicu
Zapisi na marginama
pritisak pada, bubri u ušima: krenite ka liftu, uhvatite
se za držače, ostavite kofere, krenite polako, pomno
pratite moj glas, pratite uputstva,
pratite plave strelice, linije na cesti, zgodne devojke,
usredsredite se na njihove listove, mrežaste čarape,
potpetice, pomno pratite moj glas i dišite
dišite duboko, dišite jer prošlo je, najgore je uvek iza
nas, prošlo je
ja sam vikar u stapama
ja sam sastavio ovu belešku
godine 7095. glad je bila
velika kao oči
u vukova kao mržnja u čoveka
ili duša
velika glad
trećeg dana od uskrsa
na žito se spustio sneg
izujte čizme, opustite trupine: ja sada idem, odlazim,
tako posle disanja reći, ja sada idem, ničega nisam
željan, kocka sam šećera, hleb pod nepcima, cisterna
puna mleka. pomno pratite moj glas: izdišem lagano,
udišem baš kratko, mislite na dodir: dišem, dah je u
meni, ja sam samo dah, a sada idem, odlazim
čujte veliko čudo
godine 7124. bila je
poplava popovog polja
nosila je kuće kamenje i ljude
to nije bilo u umu
to nigde nije bilo
a došlo u popovo polje
u novembru
progutajte tabletu, oslobodite vrat, izgovarajte lepe reči:
sada sam u svom srcu, ja ljubim te obožavam, odvedi
me. iz misli odstranite fotelje, stolove, stolice i kamenje
da seme izbije, ja ljubim te obožavam. pomno pratite
moj glas: ja sada idem, radostan
v leto 7131. bist v manastir
velika skrb
dojde voda kosatica
velmi silna
velmi strašna i
otnese igumana i
otnese sve sasudi iže behu i
otnese pet kelijah i
donese bolezni mnogie skrb
dojde voda na manastir
meseca julija
na položenije svetija rizi i
pojasa
raduj se marijo, idem. produžite vreme za jednu
sekundu: zemlja, voda, vatra, žuto, belo, plavo, svet.
dišem, dah je u meni, ja sam samo dah, koncentrišite se
na glas: odlazim, prošlosti više nema, budućnosti već
odavno nije, raduj se
da se zna
godine 7132.
izlila se reka kosatica
pokosila tek uzrela žita
bujica je bila tako
divlja
kao nikad od postanka sveta
nosila je četiri ćelije
i ćeliju dragog igumana
i uz to je i gostinsku sobu
to je došlo u četvrtak
3. juna
ja zapisah da je za sećanje
izbrišite sećanja, pratite uputstva, pratite lepe devojke,
njihove mirisne tragove, njihove tragove i lezite, lezite
na leđa, polako otvarajte usta: udišem lagano, izdišem
baš kratko, riba sam, voda, bakterija, dah, odvedi me: iz
rasutosti ja hrlim iz rđavog u jedno jedino jedno,
odvedi me
1690. na žito je pao sneg
i pojavila se
glad
ljudi su umirali
gde god se išlo bilo je mrtvih
i nikog nije bilo da ih odnese
te godine jeo se lipov cvet
i kora s drveta opiljci
i zdrave mačke i bolesni psi
a onda nas je 1. aprila
prekrio crveni sneg
odvedi me, kažeš, a vidi: u mojoj ruci – o kakvo čudo! –
tvoja tanušna ruka.
pomiluj me, kažeš, a vidi: u mojoj ruci tvoja mršava leđa.
prevezi me, kažeš, a vidi: nosim te, voda duboka.
poslušaj moj glas: lezi na leđa, lezi mi na dlan, lezi mi.
izranjaš u novo uranjaš, ti spavaš, spavaš, spavaš
u godini 1710.
zavladala je takođe
užasna kuga
oh tada izgubih sina andru
i prelepe kćeri
saru i sandu
zagrli me
voda duboka. bar usta drži otvorena, ako se čulo za
poeziju spustilo u karlicu, bar usta drži iznad vode. ne
ritaj se, ne paniči, spavaš, dobro je: najgore je uvek iza
nas. diši, diši kao fetus. ponavljaj za mnom: dobro je,
još jednom, dobro je, još jednom, dobro je
20. januara 1717.
palo je brašno sa neba
ljudi su ga
zgrtali sa leda
to što je palo na zemlju
nije se znalo šta je
prašina da li blato
il brašno
bože me sačuvaj
bila je sušna zima
bilo je mnogo riba
jedan dva tri, probudi se. tako je, diši: diši kao fetus,
šest udaha šest izdaha iznutra, bez panike, ne plaši se,
osećaš, voda ti dopire do lopatica, u vodi si a vazduh je
u tebi, opusti se, počni da dišeš kao fetus, poslušaj moj
glas: udišem lagano, izdišem baš kratko; toplo je, osećaš,
sve nas je obuzela toplina
zima 1731.
nije nam ostavila
ništa
odnela je povrće
pčele životinje nije nam ostavila
ništa
ima 38 godina
otkako sam u manastiru
i nikada dosad
toliko gladan nisam usnio
toliku lepotu
raduj se marijo.
(iz knjige Omot spisa)
Dragana Mladenović je rođena u Frankenbergu 1977. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu (Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću) i trenutno je na postdiplomskim studijama na istom fakultetu (Nauka o književnosti). Objavila je zbirke pesama: Nema u tome nimalo poezije (2003. i 2004), Raspad sistema (2005), Tvornica (2006), Asocijalni program (2007) i Omot spisa (2008). Dobitnica je nagrade Smederevske pesničke večeri - Zlatna struna (2003), nagrade Gradske biblioteke Pančevo za knjigu Nema u tome nimalo poezije (2004), nagrade Laza Lazarević u Šapcu za najbolju priču (2006) i druge nagrade časopisa Ulaznica za poeziju (2008). Pesme su joj objavljivane u nekoliko domaćih antologija i u periodici. Živi i radi u Pančevu.
