Sonja Jankov

Crvena košulja i muzika sa gramofona

Kadar IX
Yellow

Pored dunje što pada preko kapije
Prođe jedna žuta kapa
,,To nije kapa već kruna!”
Reče mi dete koje ju je nosilo
i nastavi dalje
u svojim ljubičastim cipelama
Na kojima je nacrtao malog puža
Kog je juče našao ispred kuće
I nazvao ga Arijel
Jer je Arijel isto imao kružnu kuću
Ali je dobivši krila
Mogao da se popne
Na Gaudijevu kuću Batlo
Koja izgleda kao Mocartova cipela
I krov joj se završava crepom
Koji je kao velike zelene bube
A u bubu se pretvorio i
Jedan  čovek i mnogo je patio
Jer ga nije prepoznao njegov otac
Koji se pre nekoliko dana
Obratio bogu ispevavši mu himnu
O njegovoj veličini i kompleksnosti
Pitajući ga stalno o smislu svega
A bog ga je samo pogledao,
Rekao ,,Bože, al’ si dosadan”
Okrenuo se i tako je otišao
Reče mi mali kralj samouvereno
I na moje pitanje otkud sve to zna
Odgovori ,,ja sam Kafka”

(iz zbirke Impresionistički kadrovi)

Kadar XIII
Mallard green

Sedeći na terasi
Podigli smo bosa stopala
Na ogradu, okrenuvši ih ka nebu
I krenuli 
Hodali smo po oblacima
Crtali po oblacima
Rukovali se svim
Prepoznatljivim oblicima
Šutnuli avion
I kad i dalje nije bilo
Ni jedne ptice
vratili se unutra
Da jedemo voćni jogurt.

(iz zbirke Impresionistički kadrovi)

Kadar XIV
Olive green

Iz kamene zgrade
Izranja glava lava
Što svojim čeljustima
Zaklanja kišno nebo
Mladiću afričke puti
Iz baletske trupe
Dok sedi na pločniku i
Posmatra prozor susedne zgrade
Iza kog devojka obučena
U crvenu košulju
I muziku sa gramofona
Crta muški akt
Nekog
Ko joj je prošle noći
Pričao u kafeu
O Rembou, antikvitetima
I svoje dve devojčice
I posle otišao
Ne rekavši svoje ime
Jer su oboje znali
Sve jedno o drugom
I da se više neće sresti

(iz zbirke Impresionistički kadrovi)

Kadar XVIII
Very dark turquoise

U vodi što je
Uramljena kućama sa visokom krovovima
Tim sanjalicama ćutanja
Stoji žena u mekoj svetlosti
Odlazećeg dana
I pruža ruku mladiću
Koji je pre četiri meseca
Ispred marokanskog
Tamno plavog zida
Dao korpu tikvica najrazličitijih oblika
Jednoj maloj devojčici
Koja je
Vozivši se dalje biciklom
Prošla pored čoveka u crvenim pantalonama
Dok je u svojoj svesci
Nalazio fotografiju već zaboravljenu
Na kojoj u daljini sedi dvoje ljudi
Za jedinim stolom na praznoj plaži
Dok je u uglu, u prvom planu
Devojka koja prilazi
Nekom ko se ne vidi
I pokret joj odzvanja
čitavim vodopadom činela i zvona

(iz zbirke Impresionistički kadrovi)

Sonja Jankov je rođena 1985. godine u Novom Sadu. Apsolvent je na odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti. Dobitnica je stipendiranog boravka na Karlovom univerzitetu u Pragu za 2008/09. školsku godinu. Izlagala je na više kolektivnih izložbi, uključujući propratnu izložbu Endija Vorhola 2006. godine i Noć muzeja 2009. Objavila je zbirku poezije Impresionistički kadrovi 2008. godine u ediciji Prva knjiga Matice srpske. Eseje o teoriji i susretima vizuelnih umetnosti i književnosti prezentovala je zahvaljujući skupovima mladih Slavista u Zagrebu i Beču. Ilustrovala Tragove duše, zbornik radova članova Savezа književnika u otadžbini i rasejanju, 2007. godine.