Žan-Mišel Espitalije

HRONOMETAR, ČASOVNIK, PLANER

 

Nasleđa i genealogije

„Poreklo – to je jezik uopšte.“
Pjer Alferi

Ko postavlja pitanje nasleđa, uvek rizikuje da poeziji priđe isključivo iz genealoškog ugla urezujući je u hronološki cement koji se u stvari sastoji od prekida, diskontinuiteta, osvrtanja i rasplinutosti. Upravo ono što istoričari zovu „himera porekla i genealogije“. Upoznajte moju porodicu, a ovo je moj deda, a ono tamo je ujak mog pradede, itd. Jedno edipovsko čitanje u kojem krutost aksioma tata + mama = ja ne vodi računa o onome što je moglo da mi se dogodi usput, a i prećutao bi ono što se gura pod tepih, kao u svim porodicama.

Ideja napretka koji bi se razvijao sam od sebe, koji bi, štaviše, podredio svaku ljudsku delatnost nekakvoj obaveznoj evoluciji, kako je to zamišljao Norbert Elijas, više nije dobro prihvaćena, a važnost nasleđa se ne meri vremenskim pozicioniranjem (na primer, više dugujemo Gertrudi Stajn nego Alenu Boskeu). Recimo to kao Oktavio Paz: to je jedno „sujeverje“, ukorenjeno u pozitivističkoj veri u naučni napredak koji na gotovo mehanički način, usklađenim korakom, garantuje progres u sferi kulture, estetike, politike i društva. Poznat nam je spisak njegovih demantija. Dakle, tok Istorije nije vezan za budućnost umetnosti, i obrnuto. Možda bi bilo osnovanije zapitati se da li neke vrednosti treba podvrgnuti čitanju otpozadi. Zar ne bi pravi savremenik bio onaj ko uvek stvara svoje izvore naknadno? Zar nam, recimo, Reverdi ne daje želju da ponovo pročitamo Remboa?

To nas svakako ne sprečava da unutar savremenog odredimo neke znake pripadnosti, potajne infuzije, srodnosti, vernosti i izdaje. Uzmimo za primer nadrealizam, koji je dvadesetih i tridesetih godina bio velika stvar, zahvaljujući svojoj zaraznoj snazi, a danas tavori u blaženoj letargiji. I dalje se spominje u metaforičnom smislu, ali oni koji se pozivaju na njega, pomalo liče na „male transparente“. Uprkos tome što mu se većina pesnika poniklih posle rata oštro suprotstavila (od Iva Bonfoe do Denija Roša), i dalje opstaje, ako se smemo tako izraziti, jedna nadrealistička sekta. Sa naslovom koji je osmislio Andre Breton himself, časopis Sarana Aleksandrijana, Supérieur Inconnu, jedan je od poduhvata koji se najozbiljnije pozivaju na nasleđe velikih predaka. Na rubovima zastarelog misticizma i opskurne teozofije, Supérieur Inconnu, „časopis sna na delu“, vlada čitava plejada pesnika koji se i dalje trude da zasene nadrealističku publiku. Za Sarana Aleksandrijana, „svi budući pesnički pokreti biće originalni samo ako se budu pozvali na neke od figura koje je nadrealizam propustio, ili na neke koje on uopšte nije spoznao.“¹ Za ne poverovati!

Pod uticajem nadrealizma, ali sa jakim ličnim pečatom, nekoliko slobodnih elektrona, Žan Van Langhenhoven (Jehan Van Langhenhoven), Kristof Pešanac (Christophe Petchanatz), na primer, bez sumnje nude najubedljivije eksperimente u ovoj jako širokoj oblasti. Na kraju, treba pozdraviti i Pola Sandu i njegovu izdavačku kuću Rafael de Sirtis, gde se pomalo sprda sa nadrealizmom, koji se meša sa duhom kabarea Chat noir. Ne zaboravimo Alena Žufrou, razigranog duha koji će sa nadrealizmom održavati ambivalentan odnos (ne bi se moglo reći da je primljen u pokret, već pre da je kroz njega prošišao), niti Matjea Mesažijea (Matthieu Messagier) koji i dalje nastavlja putevima nadrealizma, nikad se ne pozivajući na sam pokret. Neobični noćni zapisi i crteži Viržila Novarine, bliski automatskom pisanju, takođe nisu daleko od nadrealizma.

Po svojoj sklonosti ka šali i parodiji, po odbacivanju teorijskih tegoba i stega automatskog pisanja, belgijski nadrealisti Pol Nuže (Nouger), Luj Skitner (Scutenaire), Marsel Marijen (Mariën), Kristijan Dotremon (Dautremont) i drugi imaju daleko veći značaj za nas... Treba reći da su oni mnogo više dadisti, ona karika koja je možda nedostajala između Kabarea Volter, situacionizma i pokreta KoBrA. Navedimo ovde reviju i kolektiv Daily-Bul koju su osnovali Pol Biri i Andre Baltazar pre skoro pedeset godina, veselu avanturu koja je u dodiru sa svim (sem, nadajmo se, sa skorim krajem) i na urnebesan način spaja plastične umetnosti i strip.

Stiče se utisak da danas dada upravo vaskrsava u performansu. Kolektiv Tapen (i časopis Boxon, www.tapin.free.fr), na primer Žilijan d’Abrižon (Julien d’Abrigeon), Žil Kabu (Gilles Cabout), zatim „bučni pesnik“ Žan-Pjer Bobijo (Jean-Pierre Bobillot), skoro eksplicitno se pozivaju na dadaiste. Ali, bez onih ratnih klanica iz 1916, danas igranje Dade nema više mnogo smisla, te ovakvi revival-poduhvati zauzimaju vedru distancu prema katastrofizmu i ozbiljnosti...

Jedan kratak osvrt na časopis TXT, koji uređuju Kristijan Prižan (Christian Prigent) i Žan-Pjer Ferhagen (Jean-Pierre Verheggen). Osnovali su ga Prižan i Žan-Lik Stenmec (Jean-Luc Steinmetz) 1969. Ovaj časopis se upisuje u najčistiju tradiciju avangarde, u njenom radikalnom, teorijskom i političkom smislu, kao odgovor na Tel Quel. Zaokupljena izmišljanjem jezika (i jezikâ), bilo da je reč o jezicima tela i analnosti, bliska sa karnevalskom, grotesknom tradicijom srednjovekovnih fatrazija, grupa TXT svoje poreklo izričito nalazi među velikim nepravilničarima jezika, a to su Rable, Sad, Žari, futuristi, Arto, Bataj, itd. Preterivanjem, na bučan način, pomoću anagramskih i fonetskih  manipulacija stvara se jedan organski jezik koji bi nekako da sam sebe iskaže, podvrgavajući se klistirima, elektrošokovima, izvrtanjima. Treba „imenovati neimenljivo“, to jest Zlo, „neizbežnog eksponenta“ (Prižan). Pod jakim pečatom prirodnih nauka, a posebno psihoanalize (naročito čuvene Lakanove „vlasti slova u nesvesnom“), časopis i grupa TXT dominiraju najeksperimentalnijim frontom poezije sedamdesetih i osamdesetih godina. Časopis je ugašen 1993, ali njegov uticaj je neosporan, kod otpadnika i dalekih saveznika poput Valera Novarine, Žaka Demarka, Alena Frontijea, ali takođe i kod Kristofa Tarkosa, Silvi Nev, Alena Robinea, Alena Elisena, Vensana Tolomea, Patrika Diboa, Andrea Gaša i Šarla Penekena.

Na kraju krajeva, iako se pozivaju na razne tendencije, škole i grupe, mnogi savremenici se ipak radije referišu na pojedince iznad normi, na uzvišene slobodne strelce, kao što su Remon Rusel (koji nije samo čuveni predak Ulipoa), Marsel Dišan, Fransis Ponž, Vilijem Barouz ili Brajon Gizin, fabrika gasa.

Rizikujmo ipak jednu pretpostavku: možda valja zapamtiti, kao putokaze, dva datuma koja obeležavaju jedno doba: prvi je godina 1972. i objavljivanje zbirke Denija Roša Mécrit (Nepisano), u kom autor zbirke Eros énergumène (Zaluđeni Eros) izražava svoje nepoverenje prema poeziji („poezija je neprihvatljiva, dakle ne postoji“) i svoju frustraciju prema nemogućnosti da u pisanju reši problem brzine („Pesma bi bila autentična ako bi iz neposredne blizine uhvatila ’sliku naslućenu pri svetlosti munje’ [...] bila bi to trka pod otvorenim nebom“².) Zbog toga se on preorijentisao na fotografiju. Drugi datum je 1988, godina objavljivanja Art poetic’ Olivijea Kadioa³. Kadio je na neki način ponovo pokrenuo Rošova pitanja brzine, lakoću, efikasnost izvođenja cut-up deonica gramatičkih udžbenika. Istovremeno, Kadio zauzima određen avangardni položaj, potkovan teorijskom zasnovanošću i referencama. Tu se razvija i njegovo idolopoklonstvo prema negativnom, adekvatan katehizam i svete slike (sveti Sad, sveti Bataj, sveti Arto) u jednom tekstu koji je objavljen u prvom broju Revue de Littérature générale u saradnji sa Pjerom Alferijem⁴.

Moderno, apsolutno

Ako moderna inteligencija u umetnosti uopšte postoji,
ona mora nastojati da shvati da se umetnost sadrži u načinu
na koji delo odaje i demantuje svoj izgled,
način na koji ga prevazilazi da bi ga označila kao čist i prost privid,
kao prikazu koja je u istoj meri fascinantna i varljiva.“

Katrin Pere

Modernom smatram onu umetnost koja žrtvuje svoju „sitničavu tehniku“,
kako je govorio Didro,
da bi prikazala ono što je neiskazivo.

Žan-Fransoa Liotar

Još od Remboovog zahteva: „Treba biti apsolutno moderan“, moderno prvenstveno plaši. Ko mu ne pripada, smatra se da je propustio voz istorije, a takva sramota preti da otera u zaborav. S čisto istorijske tačke gledišta, šta bi to bila modernost? Ugalj, parna mašina, mašina za šivenje. Stop. Pokreti, kruženje robe, nizovi šlepova. Stop. Nauke i napredak – mašine. Stop. Panorame, nemi film, gramofon. Stop. Trijumf buržoazije (berze, cilindri, g. Pridom), i kapitalizam. Stop. Napoleon Veliki u svačijim mislima (Hegel, Šatobrijan, Igo). Stop. Napoleon mali na svačijoj meti (Kurbe, opet Igo). Stop. Sloboda koja predvodi narod (ili koja obasjava svet), nacionalni pokret (Bajron), Nemačka, Italija (Stendal). Stop. Istraživači i kolonije. Stop. Novinarstvo i reklama. Stop. Gradovi, urbanizacija glava, eksplozija subjekta, moć masa i poperizacija. Stop. Gvožđe, železo, čelik, pariski pasaži (Benjamin). Stop. Velike prodavnice, svetske izložbe. Stop. Deziluzionisti i majstori sumnje (sveto trojstvo Marks, Niče i Frojd). Stop. Odmah pored njih: kiše granata, barikade, kosturnice. Stop.

Datum rođenja? Sudeći po jednima, ugljenik-14 reaguje na nemački romantizam (okrugli datum: 1800), a po drugima je marker Bodler (1850). Interesantno, i bez sumnje, ni potpuno pogrešno ni sasvim tačno. Istorija, svakako, ali pre svega momenat krize.

Ne treba zamišljati nikakav datum nastanka modernog doba. Nije bilo nikakvog (romantičarskog? bodlerovskog?) groma iz vedra neba. Ne valja dijahronijski prići modernosti. To je tačka jedne epohe, ali čitav snop situacija, tenzija, raskida. S druge strane, neosporno je da se Bodler nameće kao ključna figura tog prelaza, te promene galaksije. Nasuprot odanosti realnom i principu imitacije, Bodler privileguje princip originalnosti („lepo je uvek bizarno“), relativnost lepog (kako u urbanom pejzažu, tako i u „strvini“) i potvrđuje, na neki način, refleksivnu poziciju pisca na koga se Nemci već pozivaju. Za autora Cveća zla, modernost se ne može promišljati drukčije do kroz spektar prekida (sa tradicijom), koji su uglavnom formalnog tipa, ona se definiše fuzijom žanrova – tako nastavljajući romantičarski san o sintezi – i ukrštanjem „univerzalne i aktuelne lepote“. „Izdvojiti iz mode ono poetsko što bi mogla sadržati u istoriji, izvući večno iz efemernog (...) Modernost: to je prolazno, nestalno, neodređeno.“⁵

Vek i po kasnije, evo šta o tome piše Kristijan Prižan: „Ja ovde smatram modernim ono što uništava sigurnost znanja jednog doba, što poništava formalnu udobnost i umesto nekakvog smisla, nudi nemir pod uslovom stvaranja jednog univerzalnog smisla. Za mene su moderni oni koji svaki jezik doživljavaju kao strani i prinuđeni su da pronađu drugi jezik – jezik čija novost može da poremeti dominantni ukus i da preusmeri rizike stilističkog truda (...). Ta strast koja u protivrečje dovodi s jedne strane mirnu lekciju biblioteka i muzeja, a s druge uznemirujući metež sadašnjosti.“ (C. Prigent, A quoi bon encore des poètes?, POL, 1996, str. 10–11).

Aušvic „uništava tu komediju“. Jedna rupa u istoriji, rana koja ne može da zaceli i svojim gnojem prlja sve „moderne“ himere o napretku. Ni industrija ni nauka, a još manje kultura, nisu omogućile da se to spreči. Naprotiv. Gubitak svih iluzija i poverenja u mehanički dobronamernu teleologiju doneće novi smisao istoriji, jedno rastrežnjenje koje se neće ispoljiti kao melanholija, već kao sumnja i nepoverenje prema preovlađujućem optimizmu modernosti. Vreme je za distanciranje, za osećanje apsurda, podsmeh. Ovaj veliki preokret, ovo poljuljano poverenje u umetnost kao izraz humanizma u osnovi je onoga što se uobičajeno naziva postmodernom erom. Ali koje su još posledice tog preokreta?

Pre svega, diferencijacija kulturnih vrednosti ubrzo ih potpuno negira. Velike estetičke kategorije i njihov preskriptivni aparat rasparčavaju se i nestaju. U takvim okolnostima, govor o JEDNOJ poeziji postaje neumesan i nepodesan za obuhvatanje njene raznorodnosti. Nema više jedinstvenog referentnog okvira. Strukturalizam se, umesto za pesmu, opredeljuje za tekst (tekst koji se opire kategorizacijama – roman, pesma, esej – ali koji uzgred isključuje sve sa čim nema veze – exit performance, sonornu, konkretnu, ikoničku poeziju itd.?). Isto tako, usled dolaska razuđenih formi i povratka materijalizmu, napuštanja transcedentnog, često se u novije vreme govori o objektima (pogodan izraz koji ima prednost širokog spektra, ako prihvatimo da su i An-Džems Šaton [Anne-James Chaton] i Klod Roaje-Žurnu [Claude Royet-Journoud] pesnici) ili radovima (u ovim izrazima uočava se očigledna zaraženost jezikom likovnih umetnosti, ali uz preporod starog smisla reči „rad“ [„faire“]). Parodija i autoironija zauzimaju važno mesto. Idiotija, koju je razmatrao Žan-Iv Žoane (Jean-Yves Jouannais, Idiotie, Ed. Beaux-arts Magazine, 2003) ponovo preispituje stereotipe o umetniku, njegov imidž, status, „ulogu“, i obnavlja neophodne veze između „visoke umetnosti“ (visoke književnosti) i „minornih umetnosti“ (na primer, mjuzik-holova), u istovremenoj borbi i protiv gluposti i protiv pameti. Vajar-pisac-istoričar aktivne umetnosti Arno Label-Rožu (Arnaud Labelle-Rojoux) upisuje se u istu liniju mešanja i prevrednovanja minornih, popularnih kultura ili onih koje su smatrane za neozbiljne (Kinksi, Alfons Ale, Mocart i Teks Ejveri u istoj liniji), kulture koje su usmerene ka nama u celini. Ne treba pak povlačiti isuviše slobodne znake jednakosti kao Debisi=Daft Punk, Volt Dizni=El Greko, jer se ne može sve porediti. Sinkretizam i naivno kulturno nivelisanje najveći je neprijatelj kreativne snage; kulturni totalitet može dovesti do kulture svega, to jest, u prazninu, u neurotičnu logiku konzumerističkog nagona⁶. Jednostavno, odigrava se povezivanje i potiranje hijerarhije svega što sačinjava nas i našu kulturu. Više nema loših tema, ima samo loših pisaca. Postmoderna estetika reciklira, ekshumira i transformiše, meša stilove i kulture, kalemi, poigrava se sa svim registrima i dovršava rastakanje svih dogmatizama. Relativnost ukusa je dovedena do vrenja, a podvala „dobrog ukusa“ izložena je podsmehu, smatra se kičom i ogoljuje kao lažna nevesta pravog Marsela Dišana.

U žaljenju za istorijskim razmakom između prošlosti i sadašnjosti, postmoderna otvoreno ustaje protiv svake ideje mesijanizma. Postmoderni pisac izvrće ruglu fantome stvaralačke inspiracije, podsmeva se ozbiljnim duhovima i pretpostavljenim političko-terapeutskim vrednostima njegovog „rada“. On izlazi na scenu, ruga se samom sebi, rasklapa svoje stilske efekte, demontira poze (da bi istovremeno zauzeo druge); nasuprot tragičnim elanima, naklonjen je nelagodnosti usiljenog smeha. Podsmeh je njegovo oružje protiv tartifa, pozera, moroznih duhova i retoričara ozbiljnog duha. Ratno, ili pak gerilsko oružje. Avangardnog Klauzevica je zamenila fokistička teorija Če Gevare. I sve to da bi se reklo: neće nam opet oduzeti vlast!

Ali ne zaboravimo da u rasprostranjenom značenju modernost pokriva mnogo jednostavniju (i neodređeniju) realnost koja bi se mogla rezimirati ovim rečima: „sve što nije staro“. Ovom negativnom definicijom se artikuliše stara banda Starih (ne-modernih) i Modernih (ne-starih). Pa iako naivna potčinjenost novom može ponekad da se čini naivnom, sterilnom, pa čak i smešnom, potčinjenost tradiciji kao otporu je takođe zabluda, iz prostog razloga što svet starih i njihov jezik više ne pripadaju nama. Da i ne govorimo o tome kako su naši perceptivni i receptivni mehanizmi apsolutno nerazdvojni od konteksta i evolucija svega što je programiralo naš senzibilitet, bilo da je to film, monohromno slikarstvo, „Bacanje kocke“ ili rokenrol.

Žan-Mišel Espitalije (Jean-Michel Espitallier, 1957) je suosnivač časopisa Java (1989-2006), jednog od najznačajnijih časopisa posvećenih praksama eksperimentalne poezije. Svira bubnjeve u grupi Prexley i sarađuje sa mnogim umetnicima i eksperimentalnim muzičarima. Piše poeziju, kritiku i stvara multimedijalne kreacije. Izbor iz dela: Gasoil : prises de guerre (2000), Pièces détachées: une anthologie de la poésie française aujourd’hui (2000), Le Théorème d’Espitallier, (2003) En Guerre (2004), Toujours jamais pareil (sa Pjerom Mabijem, 2005), Caisse à outils : un panorama de la poésie française aujourd’hui (2006), Tractatus logo mecanicus, Al Dante, 2006, Army (2008), Syd Barrett, le rock et autres trucs (2009).

 

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić