Žan-Mišel Molpoa


OPRAŠTANJA S PESMOM

(fragmenti)

Poezija se bliži svom kraju. Ona se sada okončava.

Možda uskoro neće biti ničeg o čemu bi se moglo pisati. Iako ni ne pokušavaju da se „izmeste iz tela“¹, savremeni pesnici prestaju da se takmiče sa nemogućim pomoću reči. Sadržaj pronalaze u robi i narkoticima. U gradskoj gužvi, uvaljani u brašno slika, odbacivši sunđer, više se i ne trude da se dočekaju na noge, na zemlji sa koje su sebe sami izopštili.

***

Ovo je knjiga opraštanja od nečega što se gubi ili što je već nestalo: od pesme, tkanja oblika, predmeta lepote, gustine činjenica jezika, ubrzanog ili krajnje sporog disanja misli. Očiglednosti i zamršenosti.

Poezija se na izdisaju melanholično vraća dragim glasovima koji su se ućutali. Pesma, onakva kakvu smo voleli, sudeći po njenim rečima, izgubljena je.

Oprostiti se znači naložiti da još nešto mora da se napiše… Kao sećanje na pesmu. Kao kad bismo joj održavali grob da očuvamo sećanje na nju. Ili kad bismo sagradili njeno poslednje počivalište: prostu zakovanu kutiju. „Sićušan grob u kome, naravno, počiva duša.“²


Prekinuta poezija


Današnja francuska poezija se do zasićenja hranila svim onim što guši, osujećuje i parališe pesmu. Otkako je konstatovala katastrofu, do danas neprestano iznova reprodukuje njenu frakturu, nedostatak i ispraznost. Osim u izuzetnim slučajevima, ona ne zna ili više ne ume ništa da kaže o nečemu što bi moglo da nam pruži podršku, razlog za život, niti o onome što nam pripada. Pošto nije kadra da pruži pomoć, izgleda da ne može drukčije da se suprotstavi Vremenu sem time što će sebe poreći. Učiniti stvarnost ozbiljnijom, podvući crtu, zasititi iskaz sumornošću: kod mnogih savremenika, to su danas jedini mogući odgovori.

Tuđa, neprijateljski raspoložena prema svojim nekadašnjim snovima, umorna od svoje nemoći, postiđena pred onim u šta se svet pretvorio, poezija bi želela da svoju istoriju privede kraju.

***

Ipak, modernisti se već godinama trude da pesmu iščiste od svojih grešaka tako što će je lišiti slika i muzike. Smršala, osiromašena, pod pretnjom ako zapeva, pesma je postala jedan sirov i trezven oblik jezika, čiji cilj nije ni da uzbudi ni da zavede, već da ulije strah. Današnji diskurs ne toleriše poeziju osim ako se ne izjasni kao „neprihvatljiva“. Pošto je optužena za obmanu, svoje romantičke grehove će okajati tako što će se podvrgnuti najstrožoj samokritici.

Pesnik više nije ni čudo od deteta, niti nekakav neizlečivi sanjar. On više ne meša masku sa licem. Koliko god da šokiraju, maske koje on smišlja sastoje se od „proračunatih grešaka“³, u kojima se očitava neodlučnost i sve slabija osetljivost na objekat.

***

Pošto se bavila isključivo proklamovanjem samodovoljnosti i samoposmatranjem u ogledalu, poezija danas vidi jedino samu sebe. Paralizovana sumnjom, više ne peva, više se ne nudi, već napada svoja nekadašnja polazišta: meru, lepotu, nadu, ljubav prema svetu... U onome što je nekada smatrala vrednošću danas vidi samo obmane i laži. Poezija više nije ona snažna moć rasuđivanja, još uvek u sprezi sa svetkovinom, kakvu su proslavili Bodler, Rembo ili Malarme. Sad je samo jedan gorak izraz posustale egzistencije.

***

Šta sad da radimo sa onim dugim spiskom vrlina i obaveza koje je nekada nabrajao Viktor Igo u predgovoru Unutrašnjim glasovima (Voix intérieures)? Zar to nije samo zastarelo svedočenje o jednom zaboravljenom dobu i propaloj misiji? Između romantičkog preuveličavanja vrednosti i savremenog pojačavanja besmislenog, zar nema mesta za jednu „ozbiljnu, mirnu i vedru misao“, koju bi još uvek pesnik mogao da nosi?

Često se setim ovih neočekivanih reči Anrija Mišoa: „moram da ulijem poverenje, da pružim hrabrost.“

***

Poodavno smo priznali da nas „sve navodi na ćutanje!“⁴. Da su jezici „brojni“⁵, da reči nisu stvari, da smo, ako se priklonimo reči, u izgnanstvu, da su slike varljive, da ideje ne čine svet u kome se može živeti, i da je lirizam sam sebi iskopao raku. Sve to što je toliko puta ponovljeno, i to na nekoliko načina, već skoro čitav vek, kao da je nekakvo mračno otkriće sa nesagledivim posledicama, sada je postalo otrcano. Isto tako se izlizala ideja da „mi nismo na svetu“⁶ i da je za naš „ukleti deo“ pesma idealno sredstvo izražavanja... Nedovoljno opremljeni za ovaj prostor, u koji smo bačeni, nezadovoljni i željni, svi smo obdareni nedostatkom!

Taj nedostatak je zapravo ono najdragocenije što imamo. Ne želeći da se žalostivo zadržimo na tom nedostatku, kao na kakvom neizbrisivom znaku naše nepotpunosti i nemoći, red je da najzad, bez gorčine, prihvatimo: negativno nas ne lišava pesme, ono nam upravo otkriva njenu lepotu. Ako smisao stvari ostaje izvan našeg dometa, i ako stvarnost ostaje nedokučiva, onda smo mi sami pesma te nemuštosti!

***

Da bi neko bio po francuskom ukusu, mora da krije poeziju, kao da je pilula, u bezbojnom prahu, i da vas natera da je progutate, a da ni ne posumnjate.⁷

U Francuskoj, veliki i vajkadašnji neprijatelj je moć opčinjenosti koju ima lirizam. Njegova sposobnost preterivanja, njegova sklonost uzvišenom, njegova tvrdoglava usmerenost ka nemogućem, njegove iznenadne groznice i sujeverja... Mi uopšte ne volimo tople glasove sa uzbudljivim tonovima! Nasuprot njima, preferiramo jednu čistu prozu, hladnu i gramatičku, i sarkastičnu crtu koja drugog održava na distanci.

… Ipak, više ne tapkamo u tom mestu. Došlo je vreme da ponovo uspostavimo vezu sa spektrom mogućnosti jednog jezika čije su nedovoljnosti i zamke ispitane u svim pravcima.

***

– Recite, da li reči pate? pita Virdžinija Vulf. Ali zašto bi one patile? Jedino zbog toga što smo zaboravili i koliko su krhke i koliko su blistave. Što idu od usta do usta, ili od usta do ušiju, a da im se poklanja ista pažnja koju inače poklanjamo prostim zvucima. Pošto su postale opšta svojina, stara izlokana novčanica, bez ikakvog sećanja na onu prazninu koju su nekada otvarale u glavi čoveka.

Da li je na pesniku da ih obaspe tim darovima, ili da ih još više kinji?

***

Čemu će pesnik omogućiti da se pročuje ako njegovo pero izlazi u susret samo nepravilnosti i tegobi? Treba li da prihvati da je njegovo mesto zauvek izgubljeno, da je njegova funkcija obesmišljena: odsečen od bilo kakve publike, pisao bi samo za svoje kolege koje ga ni ne čitaju, takoreći ni za koga i ni zbog čega, obuzet nekom jalovom manijom...

Zar on ume da bude samo nasilan, podrugljiv i očajan: ikonoborački svedok kraja jednog sveta kojeg više ne bi ni pokušavao da učini čitljivijim?

Teško je posle Remboa, Bataja, Beketa i Artoa ponovo iznedriti glas koji se nada. Otkako je pisanje uspelo da se odupre Zlu i nakaznosti tako što ih je naglas nazvalo pravim imenom, izgleda da poeziji jedino ostaje otvoren taj negativni put, i da se protiv ružnoće Doba može boriti samo tako što će ih silovito ponavljati...

Ipak, postoji nešto što ublažava subverzivnu snagu takvih postupaka: njihova aktuelna cinična i frivolna reciklaža od strane društva spektakla i tržišta. Nema ničeg što je danas toliko u modi u književnosti i umetnosti kao travestija: „pornografski imperativ“ pospešuje tržište papira i slika. Kako to primećuje Žan Kler (Jean Clair) u De Immundo, „čini se da čitav jedan establišment ukusa pozdravlja ovu umetnost poniženja.“⁸   Šta se više banalizuje na katodnim ekranima od šik ili treš nasilja? A s druge strane, šta je ređe od lepote?

Zar ne bi bilo moguće da sada, nekim neverovatnim preokretom, nepravilno i čudno, nečuveno i neprihvatljivo prestane da bude nešto negativno, već postane upravo suprotno? Ne više preterano, već umereno? Ne više sumanuto, već usmereno ka zdravom razumu.


Poezija i pored svega


Poezija postoji da bi se određivala i neprekidno prevrednovala nasuprot onome što joj preti, što joj stoji na putu i opstruira. Ja, dakle, ne mogu da se kažem da je njen jedini cilj da meri „prostranstvo nesreće“, a ne želim ni da besomučno ponavljam koliko je beskorisna.

Svojstvo moderne poezije: integrisati kritiku sopstvenih granica i svest o svom neuspehu. Ustanoviti tačku ničega sa koje treba sve ponovo otpočeti.

Više ne treba ponavljati neophodnost njenog zauzdavanja. Bolje bi bilo tražiti načine da se nastavi ta „suluda igra“: Čemu? Dokle? Kojim snagama?

Poezija: vakcina protiv zaborava, protiv navike, protiv istrošenosti.

***

Sačuvati ideju poezije: veru u jedno moguće disanje u jeziku. Da ne bude ni poslušno sredstvo „komunikacije“, niti kobni znak naše udaljenosti. Već mesto rada u kojem reči ponekad podsećaju na stvari, gde se pokidane veze ponovo uspostavljaju, i gde se izmišljaju forme za naše najveće nedostatke.

Svesni smo da ona govori o onome što pokreće reč ili o onome što je sputava: o emocijama, brigama, o tihom prolasku lepote. Ona raščlanjuje, deformiše, remeti i umnogostručuje značenja. Rezimira se u intenzivnoj aktivnosti smisla koji replicira na početno odsustvo smisla ili na njegovo potpuno okamenjivanje.

Svaka prava pesma istim pokretom obuhvata svoj zavet tišini i borbu protiv te tišine.

***

Na često postavljano pitanje „kako pisati posle Aušvica?“, i dalje čujem odgovor Edmona Žabesa:

Moje pesme sipke su poput kostiju pod zemljom. Nekada sam slavio sok i plod. Nisam mnogo značaja pridavao vetru.

Gvozdeno nebo jeseni naš je masivan svod.⁹

Ovaj odgovor u obliku sažete poetike potvrđuje onu Celanovu misao: „Još će se pesama pevati, i posle čoveka.“¹⁰ Te pesme više nisu izraz slavljenja, niti zanosa, pošto je nebo „gvozdeno“, kao teške vojničke čizme. Više se ne mogu opevati rast i plodnost, već se osmatra nevidljivo, bilo da pripada jednom dahu ili nekom zakopanom sećanju. Pomoću iskidane i fragmentarne reči obeležiti svoju vernost onome što je bilo i čega više nema. Pobrinuti se za konačnost onako kako se inače brine o mrtvima. Bditi nad njenim tragom, održavati sećanje na njega. Brinuti se danas za neku prošlu patnju. „Treba pisati nakon Aušvica, nakon te večito razgorevane rane.“¹¹

***

Preostaje jedna očajnička želja: povratiti ono što se udaljava, vratiti u promet i opticaj dva velika motiva čije opadanje besomučno beleži čitava moderna poezija od Bodlera: nadu i lepotu. To su dve izgubljene reči, dve neumesne banalnosti o kojima danas ne vredi ni pričati... Kao i odgovornost pesnika u vremenu u kojem je njegov auditorijum sveden na jako mali broj.

Ja ipak zovem „pesnikom“ – ova reč, svakako, zvuči kao anahronizam – onoga ko je sposoban, nakon što je postao svestan prostranstva nesreće, da pomoću svoje reči izbegne dužnost da se nada. Onoga čiji se jezik spušta duboko u tamu u kojoj se koti „milion glista“¹², ali koji iznad svega žudi da „pozdravi lepotu“¹³.

***

Jezik poezije se ne može smestiti ni u kakvu kategoriju, ne može se rezimirati nikakvom demonstracijom. Pošto nije ni sredstvo, a ni ukras, on traga za jednom rečju koja nosi vreme i prostor koji izmiče, ona je temelj kamenja i istorije, ona je mesto na kome počiva njihov prah. Nju pokreće ista energija koja stvara carstva, ista energija koja ih ruši.¹⁴

Istorija poezije prošlosti, u najsvetlijim trenucima, podseća naša očajna vremena koliko je u prirodi te umetnosti da se strastveno vezuje za tragove lepote. Najzlokobnija težnja je ona kojoj je namera da izbriše to sećanje i da se jednom zasvagda oprosti od sanjarenja i želje koju je pesma oduvek nosila u sebi.

Koliko god da je uskraćen i sumnjičav današnji pesnik, on mora i dalje da se vraća  „pesmama ispunjenosti“, koje su sabrane u knjigama prošlosti. Ako više ne može da piše takve pesme, bar će ih primiti kao daleke svetlosti koje obasjavaju njegovu noć.

***

Istovremeno reći, neposredno približiti govorom i ono što nas održava u životu i ono što nas ostavlja praznih ruku: povezati život i smrt u jedan isti snop reči. Poezija je rad na jeziku koji slavi našu sposobnost da artikulišemo svoju konačnost u vremenu koje nam pripada. 

To što se često ispomaže beleškom, fragmentom ili esejem, samo znači da joj je potrebno da neprekidno prilagođava svoj govor predmetima koji izmiču.

Poezija: rizici i oblici naše sudbine u jeziku. Nema drugog života, nema onog sveta: to se odigrava na ovoj zemlji!

***

Ne dopustiti da se refleksija o poeziji ljubomorno zatvori u samu sebe, već naslutiti u pesmi jezgro, neko govorljivo srce, bogato našim jezičkim životom. Pomno ga ispitivati da bi se pristupilo problemu bića. Tek tad se uviđa njen značaj, njen presudni značaj, u vremenu u kom se ona ne može zadovoljiti melodičnim poigravanjem sa jezikom i prividom stvari.

Ostaje briga da se kaže snažno, pravedno, blistavo, ponekad i zanosno. Reč koja bi videla daleko, čak i do kasno u noć.

Preostaje napor: kazati šta je ovo, a šta je ono... obuhvatiti izvorno... dočarati... sagledati na jedan pronicljiviji način...

Kazati na šta liči... Bolje to, nego da se trpi život koji ne liči ni na šta.

***

Svetom nazivam ono što se nalazi okolo, u daljini, u neposrednoj blizini, tamo, spolja ili unutra, sve što postoji za nas, na ljudskoj lestvici, i o čemu mogu da govorim. U ovom, našem svetu, nalaze se stvari koje su nepokretne, i one druge koje se neprekidno menjaju, priroda i Epoha poznatog, nepoznatog, nesaznatljivog, sve to zapreteno u jednom ogromnom pitanju na koje nikakav ljudski napor nije kadar da odgovori. Tako i svet istovremeno biva naš zatvor i prostranstvo naših izvora i moći: u njega se možemo pouzdati više nego u naš život, u datim granicama…

Šta je drugo zadatak poezije sem da godinama nastavlja treperavi, kao od daha sačinjeni razgovor stvorenja sa ovim svetom? Način da neumorno ispitujemo i da odgovaramo sada. Da se brinemo, vezujemo, osmatramo sve što se dešava, sve što opstaje, i što se raspada. Da dobro otvorimo oči.

***

Na poeziji je da nas izvede, ne iz noći u svetlost, već iz oplakivanja tame u mogućnost da zavolimo svetlost.

Ne mora ona da iznedri ni jednostavan glas zemlje poveren pticama ili vetrovima, niti glas izgubljenih bogova ili anđela, već izvorno ljudski napor i želju da iskaže ono od čega je sačinjen život, koliko god bio nestalan i nenaoružan.

Žan-Mišel Molpoa (Jean-Michel Maulpoix, 1952) je pesnik i kritičar. Predaje modernu i savremenu poeziju na univerzitetu Paris X – Nanterre. Urednik je internet-časopisa Le Nouveau Recueil, koji je posvećen književnosti i kritici (www.lenouveaurecueil.fr).
Fragmenti Opraštanja s pesmom prevedeni su iz knjige eseja Adieux au poème (José Corti, 2005)
Poslednje objavljene knjige poezije: Domaine public (1998), L'Instinct de ciel (2000), Chutes de pluie fine (2002) i Pas sur la neige (2004). Izbor iz esejističkih knjiga: Henri Michaux, passager clandestin (1985), Du Lyrisme (2000), Le Poète perplexe (2002), Adieux au poème (2005) i Pour un lyrisme critique (2009).

Sajt autora: www.maulpoix.net.

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić