ZAPISI IZMEĐU SNOVA


Razgovor za Viržilom Novarinom

 

Viržil Novarina je umetnik koji odbija striktne klasifikacije. Kao većina eksperimentalnih autora zastupljenih u ovom broju Agona, i on se odlučio za jedan, vrlo specifičan prosede, kojeg će se dosledno držati. Naime, Viržil piše. Ali isključivo u snu. Dakle, ne nakon buđenja, već u toku sna nastaju njegovi neobični zapisi i crteži. Razgovor je vođen tokom 2009. preko Interneta, a dovršen leta iste godine u Beogradu. Autor nam je ljubazno ustupio trinaest svojih crteža/zapisa nastalih tokom putovanja kroz Srbiju.

BSO: Dragi g. Novarina, Vaši noćni zapisi i crteži se često smatraju poezijom. Na primer, objavljuju se u pesničkim antologijama. Ja sam ih prvi put čitao u antologiji Žan-Pjera Simeona (A poèmes ouverts). Ali ubrzo sam shvatio da ni inspiracija ni forma Vaših zapisa ne mogu da se uporede sa pesničkim postupcima. Možete li čitaocima Agona pojasniti njihovu specifičnost? Ali i reći po čemu su slični poeziji? Po mom mišljenju, to je svojevrsna generalizacija, redukcija.


VN: Trećinu života provedemo u spavanju; to je jako mnogo vremena. Sa devetnaest godina sam shvatio da sam prespavao ukupno više od šest godina, i bilo mi je žao što ništa (ili gotovo ništa) ne znam o tome. San mi je bio fascinantan zbog jednostavne činjenice da spavajući, u mraku vidimo neke stvari, a u tišini čujemo neke druge, i to na drukčiji način nego u budnom stanju. Kad ne bismo svakog jutra zaboravili ono što smo proživeli tokom noći, zaprepastili bismo se kad bismo shvatili sve što nam se desilo za samo sedam-osam sati sna.

Uporedo sa studijama fizike i matematike koje sam tada pohađao, hteo sam da se borim protiv tog propusta, tako što sam svakog jutra beležio ono čega sam se sećao iz sna, bez ikakvog umetničkog ili književnog cilja. Svako ko je pribegao ovakvom postupku zna da je nakon nekoliko nedelja sve lakše setiti se snova. Nakon nekoliko godina, bio sam u stanju da zabeležim šest-sedam detaljnih snova svakog jutra. Uvek sam imao svesku pored kreveta, i počeo sam da se budim u toku noći da bih zapisao beleške. Tako sam uvek imao više detalja o snovima koje sam upravo sanjao.

Jednog jutra sam u svesci naišao na rečenicu koja me nije podsećala ni na šta, između dva niza beležaka za dva različita sna. Sve češće sam se budio između snova da bih zabeležio brze i kratkotrajne vizuelne i zvučne utiske, svojevrsne fleševe, koji su manje organizovani od snova, i kojih je teško prisetiti se. Zbog tih kratkih fleševa sam pomislio da se u toku spavanja odigrava neko drugo stanje koje nije samo san, i to mi je promenilo život iz korena. Počeo sam da prikupljam dokumenta o spavanju iz različitih disciplina: iz književnosti, filozofije, filma, poezije, neurobiologije, psihoanalize, slikarstva, medicine itd. Pokazivao sam svoje noćne zapise i crteže ljudima koji su se zanimali za san ili noć: između ostalih, Semiru Zekiju (autoru knjige A Vision of the Brain, Blackwell Scientific Publications, Oxford, 1993), Žan-Liku Paranu (autoru knjiga-blizanaca Nuit et Jour [Noć i Dan], Les éditeurs évidant, 1990), Saranu Aleksandrijanu (Le Surréalisme et le rêve [Nadrealizam i san], Gallimard, 1974), i Pjeru Pašeu (Nuits étroitement surveillées [Izbliza nadgledane noći], Gallimard, 1981) koji su u njima pronašli poetsku ili umetničku dimenziju. Pišući knjigu Izbliza nadgledane noći, Pjer Paše je imao osećaj da u toku spavanja postoji nešto drugo, što ne pripada snu. Kad sam ga upoznao 2002. ili 2003, i kad sam mu pokazao noćne zapise i crteže, rekao mi je: „Vaš rad je čist dokaz da je moja intuicija bila na pravom putu dok sam pisao tu knjigu pre dvadeset godina.“

Pitanja poput „Da li je to umetnost? Da li je to poezija?“ čujem kad objavljujem ili izlažem svoje radove. Ja jednostavno proučavam svoj san i pokazujem ono što dobijam, to usmerava druge njihovom ličnom iskustvu sa snom. Spavanju se može prići iz nekoliko različitih uglova, u velikom broju disciplina, među kojima granice nisu uvek tako jasne. Osim toga, skoro sam počeo da sarađujem sa naučnicima iz laboratorije za san u Istočnom Bremenu u Nemačkoj, u okviru umetničkog programa u muzeju Syker Vorwerk.


BSO: Noćni zapisi i crteži koje ste do sada objavili sistematično odbijaju bilo kakvo tematsko grupisanje u okviru knjige. Svi su uredno numerisani, i čini se da se fokusiraju isključivo na sadržaj poruke, primljene u nesvesnom stanju između sna i budnog stanja. Ono što formalno odvaja Vaš postupak od poezije i od bilo kakvog stvaralačkog čine je to što odbijate da intervenišete na njima nakon buđenja. Ako se uzme u obzir da beležite zapise iz sna neprekidno od 1999, i da je to, takoreći, sve što pristajete da objavite, moguće je naslutiti niz striktnih pravila koja uređuju tako koherentan koncept. Koliko je bilo teško uzdržavati se od voljne intervencije na zapisu koji je, naizgled niotkud, pao na Vaš noćni stočić?


VN: Postoje dva suštinski različita stanja koja se periodično smenjuju u snu, formirajući cikluse od 90 minuta: prvo je paradoksalni san, tokom kojeg sanjamo (prepoznatljiv po brzom kretanju zenica pod kapcima). On traje u proseku 20 minuta po ciklusu. Drugo stanje, koje je zastupljenije, ali mnogo manje poznato, naziva se spori san (tokom kog se postepeno spuštamo u duboki san). Ono traje do 70 minuta po ciklusu. Svake noći se ciklusi ponavljaju od četiri do šest puta, i obeleženi su kratkim buđenjima koja traju po nekoliko sekundi. Mi verujemo da spavamo iz jednog cuga od večeri do jutra, a u stvari se budimo barem desetak puta u toku noći, na po nekoliko sekundi (recimo, da se okrenemo na drugu stranu). Ta kratkotrajna buđenja gotovo smesta zaboravljamo, ali upravo kad se ona dešavaju, ja zapisujem ili crtam. Svestan da sam čuo reči ili video nekakve oblike, impulsivno se uhvatim za olovku i zapišem to što sam čuo ili nacrtam to što sam video u mraku. Posle toga brzo zaspim i već se ne sećam onoga što sam upravo zabeležio. Pokušavao sam da upalim svetlo pre nego što uzmem olovku, ali dok pronađem prekidač, i posebno, ako ugledam mesto gde se nalazim, brzo zaboravim to što sam hteo da fiksiram na papiru.

Priroda prostora dubokog sna kroz koji prolazimo svake noći izmiče sećanju i svesti. Trudim se da poštujem njegovu dimenziju, koja je nezavisna od naše volje, i zbog toga ograničavam svoje naknadne intervencije: što manje intervenišem, to se taj prostor više otkriva.

Ima zapisa i crteža koji mi se jako dopadaju, ali ima i drugih koji su potpuno beznačajni i nezanimljivi. Na početku sam hteo da odbacujem „lošije“, i da čuvam samo „dobre“. Ali nikada nisam vršio nikakav izbor, jer se u ovom istraživanju trudim da pokažem sve do čega sam došao, da ga prikažem u integralnom obliku, ne propuštajući ga kroz filter ličnog ukusa. Kad ih objavljujem, ređam ih kako su nastajali, i numerišem. Tako je bilo i u poslednjoj knjizi L'Aile a dit une chose. C'est vachement important (Krilo je kazalo nešto. To je strašno važno). S druge strane, već sam drugima prepustio da vrše izbor da bi elaborirali neki svoj projekat, kao što je učinio Frank Andre Žam u svojoj knjizi De la distraction, u kojoj je izabrao noćne zapise i crteže kako bi uspostavio dijalog sa svojim tekstovima-tablicama koje piše na ogledalima.


BSO: Dakle, motivacija vaših zapisa je više naučna nego književna, i to do te mere da bi se mogli smatrati svojevrsnim „istraživanjima“. U okviru „književnosti“, ovi zapisi izmiču kategorizaciji. Čak i ako Vaš postupak izbegava svaku referencu, njegova naučna dimenzija i činjenica da ga nije lako grupisati asociraju na zahteve nadrealista, na njihove pokušaje da napišu savršeno poetsko delo, a da ne pišu „poeziju“. Da li bi Vaše istraživanje sna moglo biti implicitan odgovor na ovu nadrealističku poetiku? Takođe, kako je ovo iskustvo uticalo na Vaš pristup književnosti uopšte?


VN: Zapravo, u snu ima poezije, ali ne u formi pesama (sem retkih izuzetaka, poput pesme „Kublaj Kan“, koju je Kolridž 1798. napisao u snu, tj. zabeležio po sećanju nakon buđenja). Nadrealizam je poslednji od velikih književnih pokreta na koje je uticao san, recimo, nakon romantizma. Naime, Andre Breton je još od mladosti beležio neke snove, a hipnagogičke halucinacije je smatrao „poetskim elementima prvog reda“. Želeći da ih voljom izazove u budnom stanju, dobio je ideju da zapiše sve što bi mu palo na pamet, što brže, u jednom polubudnom stanju, bliskom hipnozi, i tako je 1919. stvorio automatsko pisanje. Dakle, automatsko pismo je rođeno direktno iz frustracije zbog zaboravljenog sna. Moj postupak se jako razlikuje od nadrealista, jer su s jedne strane oni pokušali da zamene san jednim drugim stanjem putem automatskog pisanja, a s druge strane, služili su se snovima i hipnagogičkim halucinacijama kao polazišnom tačkom, kao sirovinom za kasnije razrađene pesme, crteže, slike. Mene ne zanimaju ni snovi ni hipnagogičke halucinacije, već duboki san.

Što se tiče mog interesovanja za književnost, ono je počelo da se razvija relativno skoro, jer ga je izazvalo moje iskustvo sa snom. Na početku su me zanimale samo nauke, iako sam rođen u umetničkoj porodici, iako mi je otac pisac, a majka glumica. Tek sa 23 godine, kad sam počeo da pišem prve noćne zapise i crteže, počeo sam i da čitam. Bio sam iznenađen brojnošću tekstova o snu i noći, u svim vekovima, od Antike do danas, kod autora kao što su Homer, Lukrecije, Artemidor Efeski, Le Mota Le Veje, Kolridž, Šarl Nodije, Alfred Mori, Erve de Sen Deni, Žerar de Nerval, Marsel Prust, Luj Aragon, Rober Desnos, Anri Mišo, Moris Blanšo, Žorž Perek... a među savremenicima: Pjer Paše, Žan-Lik Nansi, Žan-Lik Paran, Filip Žakote, Dimitris Dimitrijadis...


BSO: Osim umetnosti koje razmatraju san, da li Vas zanimaju i neka druga dela? 


VN: Da, san se ispostavio kao nekakav portal preko kojeg sam zavoleo umetnost i književnost, ali svakako, ne zanima me samo san! U savremenoj umetnosti, recimo, naročito me zanimaju dela Žana-Olivijea Iklea, Žan-Lika Parana, i Eduarda Kaca.

Upravo sam završio jedan dokumentarni film o slikaru Žan-Olivijeu Ikleu (Jean-Olivier Hucleux, rođen 1923.), koga jako cenim. U njegovom delu se razlikuju dva dela koji su na prvi pogled jako suprotstavljeni. S jedne strane, on je jedan od pionira hiperrealističkog pokreta, jer je već 1969. slikao ogromna groblja i portrete u prirodnoj veličini, čija preciznost prevazilazi preciznost fotografije. S druge strane, Ikle je crtao „deprogramatske“ crteže, u kojima pokušava da crta tako što ništa ne predviđa, pokušavajući da zaboravi sve što je proživeo i naučio. Kad je bio mali, nije naučio da piše i čita kao i ostala deca, jer je bio jako disleksičan. Ali čim bi uzeo četkicu, iskazao bi izvanredan talenat.

Žan-Lik Paran se bavi vajarstvom i poezijom. On pravi ogromne instalacije sa stotinama hiljada kugli (od gline, papira, voska za pečaćenje), sa prepariranim životinjama, knjigama i slikama. Uporedo, piše pesničke knjige o vidu i dodiru. Objavio ih je 155 do danas. Potpuno samouk, nikad se ne poštapajući spoljnim referencama, Paran istražuje telo pomoću repetitivnih rečenica (koje kao da se obrću poput kugli koje pravi), u potrazi za filozofskim istinama o našim čulima i telesnosti: zašto se oči mogu otvarati i zatvarati; zašto se otvaraju horizontalno, a ne vertikalno, zašto kretanje dve šake može biti odvojeno, ali ne i kretanje očiju, zašto noću životinje ne vide zvezdano nebo, zašto su sve životinje međusobno slične, dok se, s druge strane, svaki čovek razlikuje od ostalih ljudi, zašto ne osećamo brzo kretanje zemlje pod nogama, itd.

Eduardo Kac (rođen 1962.) istražuje trostruku granicu čovek-životinja-mašina u delima koja koriste biotehnologiju i sisteme za komunikaciju. Pre skoro deset godina, stvorio je fosforescentnu zečicu koju je nazvao Alba, stvorenu ukrštanjem gena meduze i embriona zeca. Godine 2004, stvorio je transgeničku biljku koja je nosila gen sačinjen od Dekartovog kogita: „Mislim, dakle postojim“, koje je umetnik preveo alfabetom od 4 slova (A, C, T, G) koji sačinjavaju DNK svakog živog bića. Prošle godine je sopstveni DNK ubrizgao u semenke petunije, koja je iz njega izvukla jedan kodirajući gen za protein u venama latica. Ovu vrstu je nazvao Edunija (Eduardo+petunija), a klasifikovao ju je kao „biljotinju“ („plantimale“)...


BSO: Kod ovih umetnika upadljiv je pokret koji teži da spoji stvaranje i strogo naučno iskustvo, pa čak i da kreativni čin objasni naučnim postupcima.
Da li ste planirali da uskoro dođete u Beograd? Nameravate li da priredite izložbe ili književne večeri u Srbiji?


VN: U stvari, došao sam ovde da bih nastavio put od Pariza do Crnog mora u kanuu, koji sam započeo pre pet godina. Svake godine plovim mesec dana sa bratom i jednim prijateljem. Krenuli smo iz Pariza sa kanala Urk, a onda smo se spustili niz Marnu, zatim kanalom između Marne i Rajne, preko Rajne, da bismo najzad došli u Dunav, koji prolazi kroz osam zemalja od Nemačke do Crnog mora, prolazeći kroz Pasau, Linc, Beč, Bratislavu, Budimpeštu, Beograd, Rus, Đurđu... Prošle godine smo stigli u Donji Milanovac u Srbiji, gde smo kanue ostavili u jednoj ribarskoj kolibi blizu Đerdapa. Ove godine nastavljamo prema Bugarskoj. Od 3.500 km koji razdvajaju Pariz od Crnog mora, ostaje nam još 973 km do delte Dunava. Voleo bih da jednog dana izložim sve noćne zapise i crteže tokom jednog takvog putovanja, a tako zamišljena izložba bi takođe plovila od Pariza do Crnog mora...

 

razgovor vodio Bojan Savić Ostojić
u Beogradu, leta 2009.