Sesil Menardi

SESIL MENARDI
(Cécile Mainardi)

Sesil Menardi je rođena u Anijeru 1966. Nakon kratkog perioda obrazovanja u oblasti Nice, zahvaljujući knjizi Grièvement objavljenoj 1992. kod Žan-Mišela Rabatea i Fransoe Dominika, dobija stipendiju Vile Mediči u Rimu, gde će provesti šest godina. Vrativši se u Francusku, ponovo se seli na jug, gde posećuje umetnike i tako oblikuje svoju inventivnost i odnos prema pisanju.

Objavljene knjige: La forêt de Porphyre (1998), La blondeur (2004), Point Of View (u saradnji sa umetničkim fotografom A. Gomez de Tudom, 2005), Je suis une grande Actriste (2007), L’eau super-liquide (2008) i Poemz (2009).

Porfirijumska šuma

Napadam skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje. Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje ne razlikuju se, objektivno uzev, od drugih, oni samo neprekidno krvare u svoju smrtonosnu kupu, i pružaju utisak onome ko ih sastavlja (utisak koji pak ničim nije opravdan) da ne sme da se pređe, da ne sme ništa da precrta, da iz prvog besprekornog poteza ispiše: „Priprema... na mesta... pozor... sad!“ a onda odjednom da se nadoveže na nešto drugo. Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje daju vam netaknut osećaj trajanja, nepovratnosti stvari, pružaju neuhvatljiv pogled na, treba ih pisati kurzivom. Čudnog li ograničenja, apstraktni polustih paniči; cezura ima unutrašnje krvarenje: bez panike! teče se samo pravo, na dno teksta, dotiče se njegovo neverovatno dno, izdvojeno iz stvarnog dna, odakle oni... Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje... registruju odjek svega što ste već jednom pročitali, svega napisanog, i reprodukuju ga, tako da možete slobodno da ga poslušate (efekat koncerta), neznatno pojačanog (efekat reverb’).

*

Kad čitate tekst izvučen iz skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje, neizostavno pomislite: „Pažnja, ovo će ići isuviše brzo, ili će ići jako sporo, ili će napredovati vrlo osrednje.“ Niko vas pritom ne obavezuje da prilagodite svoju brzinu prema bilo kakvom prertabliranom konceptu/ ugovoru/ čitalačkom paktu, niti da ih čitate nekim otužno konstantnim i jednoličnim tonom, niti da se trudite da preduhitrite muziku, niti da pomislite: „Pažnja, nikako ne smem da načinim grešku, ne smem da se prevarim, jer nemam pravo da ih ponovo čitam“, ali tačno je da se neodoljivo oseti potreba da se tekstovi pročitaju iz jednog cuga.

*

Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje čini zaseban deo književnosti (ja posedujem njegov neodređeni podskup u svojoj biblioteci, koju nisam sakupila) koji se, svesno ili ne, nadahnjuje načelom, i to toliko da bi se jedna takva konvencija našla u pozadini nekog dela prilikom svakog pokušaja pisanja. Ali mogli bismo smelo pretpostaviti da poezija, više od bilo koje druge prakse, takođe drži do tog nepriznatog ograničenja.

*

Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje podseća vas na suludu nestalnost čitanja/ na nestalnu ludost čitanja (koje je počesto bezobzirno), suludu nestabilnost rečenica, vraća vas u doba kada ste se saplitali o reči, o smisao, o pokrenutu masu, toliko da se niste usuđivali da čitate naglas pred svetom, vraća vas na tekst bez interpunkcije, neprirodne veličine.

*

Koegzistencija skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje – i drugih skupova (npr. tekstova-napisanih-za-više-čitanja ili tekstova-napisanih-da-se-ne-čitaju ili tekstova-napisanih-bez-ikakvog razloga... itd.) (kako god bilo, jedni se ne mogu izuzeti od drugih) ne sme biti predmet razmišljanja, ničim ne doprinosi razmišljanju, ona se može samo konstatovati i ne prelazi stadijum sopstvene konstatacije. (...)

*

Šta bi se desilo kad bismo nasumice ubacili bilo koju reč na bilo koje mesto u neki od tekstova iz skupa, a koja ne bi imala nikakve veze sa njim – LI HARVI OSVALD – Šta bi bilo sa njenom sposobnošću integracije/pripajanja tekstu, sa njenim stepenom diskrecije/nestanka u tekstu, s obzirom da on jeste to što jeste, ili bilo koja druga reč „uljez“ (da li bi bio otkriven ili ne? poput malih crteža ucrtanih u veći crtež u tanjiru). Šta bi se, recimo, desilo sa drugim rečima? (...)

*

Da li bi postojala šansa da tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje dobiju neodređenu rekonstrukciju nečega što se sudbinski dešava samo jednom i nikad više? – trenutak u kome smo odjednom naučili da plivamo ponavljao bi se u ravnomernom ritmu, u hipnotičkim ciklusima neprekidnog nadovezivanja, tvoreći najzad nešto poput avionskog uzgona – i to, pošto nisu toliko pripravni da govore, već da jednostavno budu čitani (nezavisno od onoga što prepričavaju), jer ono što je u najvećoj meri nezavisno u njihovom prepričavanju nalazi se u odjeku koji stvaraju njihovi devičansko-akustični sudovi koje čujemo. Čujemo li ih? kada krenemo ispočetka.

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Cécile Mainardi, L’eau super-liquide