Marija Knežević

 

El Vijaero1

 

Tebi to pričam – zlo oglašenom:

Večiti Putnik, dovikuju ti koji za sebe govore tvoji,
U čijim knjigama piše: Ničiji.
Iako oduvek po svojoj volji bezimen
Nisi spoznao daljinu
Veću od osude
Da svuda te ima umesto da sa svojima provodiš vreme
Jednog ognjišta i kružnih priča o vama,
O zavičajnoj gladi, bolu i ostalim „krvlju ako treba“
Čuvanim licencama čopora.
Svuda ga ima − poglavar reče − osim tamo gde je sậmo
Naše seme − u Istoriji!
I pleme se pokloni.

Nisi ni mogao pristati da bivaš
Odabran za patnju, njoj zaveštan kako nalažu
Rođeni tvoji od reda strani.
Svet pogledao s osmehom,
Setom podojen u zametku
Od suprotnih sumnji stvoren jednom
Nikada pomislio da sebe menjaš.

Svet je čudo! − primio si porodično
Tumačenje cilja: kada prvi put budeš
Podigao sidro, odmah si stigao!
Tu. Kojekuda.

Imanja duše naslednik si i čežnje
Nedeljivih plantaža u koje ceo trud
Ozaren ulažeš, a niko ti nije rekao.
Ti, koji ceo jesi osećaj za sveto,
Beleg nežnosti i ljubav spram ljubavi
Trajanja što nije tek mesto već jedini
Dom strasti nad strastima.

Tebi tugom nomada osnaženom
Čija koža još po ranim lozama ne pušta kiselinu jednoličnog
Naklapanja o broju pogroma što raste mitskom brzinom,
O sudbini zatiranja plemena i stoga
Stalnom umiranju za samo jednog postojanja.
Tebi,
Neoprostivo živom.

Odbeglom i spasenom prvim putovanjem
Koje si pre koraka nazvao šetnjom,
Sa pocepanom mapom sreće nehotice
Zaostalom za sandalom
Proslavio u sebi krikom
Dar izbivanja samog:
Ja idem, ili se to svet poda mnom kreće?!

Samo tebi, koji već znaš.

 

*

Takvom ti kažem:
Ima nas stvorenih da budemo otisnuti −
Dopuna Odisejeve posade −
Neupamćeni stihovi nasušni za one što nose
Snažnu poentu − zbog koje se peva.
Lebdeći, plovni, a jednako u stremljenjima zemnim,
Pristali uz jednostavnost, uz tuđu reč naivni
Van prevoda
Dobrote željni, ljubavi taman toliko
Koliko nikada nismo to rekli i svega
Na šta plemenske sudije polažu pravo
Otkako mislimo da znamo
Ljudske naravi.

(Naša sloboda je nepoznavanje
Samodovoljnosti kojom se poje
Bezbrižni bogovi dok samo svoje
Teške razgovore vode.)

 

*

U čunu za koji se priča da je Njegova šaka
Evo te s ponudama rečne pijace: svega ima!

Jezik tih ljudi ne prepoznaješ. Ali ruke ne greše!
Rukavi, narukvice, mladeži, delte žilā govore!
Tako lepi prsti kada se do kraja pruže da pokažu
Žuti znoj ananasa, crvene odore paprika,
Ulov školjki i krabe dok se još mrda
Na postelji od palminog dlana!
Moguće je da se zove Tajvan ta struja
Kuda te sigurna u lepu reč vodi Sarasvate.

Ovde, gde si lud od boja, vidiš jasno:
Mudrost, nasuprot laičkim nagađanjima,
Uzgaja upravo to što smesta proždire:
Praznik slika i glasova uzima i odmah vraća
Mlada lica svih doba nevinosti
Sa kojih spira višak zaveta plemenu
Ponizna pred Uroborosom
Molitvom radosti obraća se
Igri lampiona jer – ona pamti igru!
Sva od zanosa, u reku prerušena ne dopušta
Čulima da ne budu budna.
Drevnu moć kružnice
Čun ti ovaj saopštava:
Čuda stvara Sarasvate!

Omamljen slavljem, prenut
Naglom srećom lakoće
Konačnog razumevanja:
Težina besmisla je sopstvena mera.

Privid ništavila je uistinu privid, nedužan.
Niko nije kriv! Dlan zahvata reku, ispušta
Vodu obeleženu. Zapis natalni,
Zapis naknadnog učinka
Voda pamti.
Grešno je gubiti vreme.
Ali to samo putnik zna. Dalje!
Samo dalje od one obale na kojoj peva
Na jedan način lepa malodušnost.

I sada je to moguće Varnasa.
Odlažeš veslo, uspravan, sklapaš ruke,
Utom se spuštaju kapci, povija vrat, čelo.
Niko ti nije mogao reći, a znaš da rodom,
Životom odatle si potekao sa ove obale
Za koju narod na jeziku koji ne razumeš
Nikada nije rekao da je ukleta.
Niti je ma šta prikazao: nakit, oružje,
Omeđen osmeh gostoljublja, ništa
Porukom umrljano;
Do nauk mira i talog lepote
Umetnosti pripadanja
Svemu što voli
To voli tiho
Od sebe samo.

 

*

Jutros si osvanuo u polju ljubavi.
Polubudan još tako siguran u kraj
Leškariš na zastavi zelenoj i žutoj,
Vonj vlažne zemlje obljubljen
Jak udisaj sna klice o plodu
Potonjem s prezrelim se stapa.
Prija lenjost, prija najava budućeg
Nestrpljenja ratarske snage. Kuca krv.
Nastojiš da se setiš gde si ono beše zanoćio? kada?
Ali bìlo dana blago te polaže na kolena:
U sebi, tamo gde je najiskrenije, kažeš hvala Suncu,
Govoriš hvala Majama, hvala osećaju za vreme i zlatu
Jer se ne vidi glasno blagosiljaš  
Ovo more kukuruza u koje se ljubav prerušila,
Jutro što je i danas osvanulo!

Hvala mirisu cveta koji ne žali zbog kratkog veka.
Hvala zemlji za svaki čas kapi.
Slava razlogu da ovde si
Pristigao − ruke šašā kazuju −
Gde telo pamti gipkost pokreta
Rituala Hvala.

O, tako je dobro biti ja! – izvikuješ na svom jeziku
To što svako posvećen razume. Pa i taj kukuruz sav
Od mudrosti prehrane izveden. Ne manje ljubavan
Nego što je pretpostavka o ogrlici mlade Inke
Zagledane u pogrešnog gospodara koju upravo
Pripoveda neko ko ti pruža vodu i med,
Potom sir od mleka lame i komad pogače
S ukusom deljivim u svim poljima sveta.

O, kako su dragoceni ovi trenuci pravog uživanja −
Ornost nabujala kad uminu moranja,
Bliskost simbola, poput odeće zavitlana
Tumačenja daleko od slasti nagosti
Kada znaš da je klobuk značenja napet do pucanja,
Kada zove nepročitan tekst napuklog tla,
Kada sve poručuje da može da sačeka,
Jer unapred ima sopstveno vreme.
O!

I kako je blaženo saznanje o zapravo
Tako lakom prekoračenju granice
Iz reči u reč vratiti se za tren
Slučajnim onomatopejama.

Sa tog mesta na kojem si se probudio
Po nalogu boga-zmije koji te mije
Pogledom dobroćudnog starca,
Neupućen, a zdrav i radostan,
Da, tebi pričam,
Koji spokojno ispijaš gutljaj iz kljuna orla
S jednakim poštovanjem
Odlažeš zalogaj sočnog voća
Na mestu obilnih i po svoj prilici
Upravo zbog toga suzdržanih istorija.

Na mestu koje ne odvaja
Trenutnu matematiku pčela i jezive naslage osvajanja,
Van službene kružnice zahuktalog sveta.
Na mestu umnijem od potonjeg sveta.
Na mestu na kojem je svet živeo, samo nekad.
Tu, gde je davno pre tebe kročio stranac opčinjen papagajima,
Ali ni približno dobrih namera poput ove tvoje, jedine –
Da probudiš se i kreneš dalje.

*

Tebi pevaču.
Mornaru − čitaču znakova.
Pogledu susreta ribe i ptice.

Tebi koji ne pišeš dnevnik.
(To kapetanu priliči da umišlja
Dužnosti kojih je razrešen.)
(To se boca uz hrid leči
Od prišta etikete i lepka.)

Tebi od doživljaja
Saveza zaborava i mašte palom
Ispod pogleda prizor sam
Otvaraš novi pred svaki san
Nezavisno od tada već tuđih
Naloga umornog tela.

Ti koji ne pišeš, ti primaš
I tek povremeno predaješ.
U nekim lukama te zovu pisac.
Ne prihvataš, mada ne zameraš
Usamljenost nesmotrenih naziva.
Razumeš zapušten bol nehaja.
Predan
Čuvaš svoj poziv
Putnika.

 

*

Umesto gluve grimase starosti
Pamtiš što nisi video najbolje
Krepkost štedi domišljanje.
Zrno na vrhu peščanog brega,
Sev hica strele,
Tren traga i kopita,
Dobovanje slapova,
Setni pev Afrike
Zanjihan ritmom okeana.

Voda udara. Nebo je razglas.
Dama svuda peva džez.
Zvuk nalik letećem ćilimu
Nosi od bara do čadora do antene-
-Barjaka sred mongolske visoravni
Čuješ svet višeglasjem udivljen.
U doba predaha svetlosti
Poluprazna čaša ostaje
Verna mrtva priroda
Pesme sopstvene
Sobe što sanja potpalublje.

 

*

Ali sada
Umalo da stradaš od metalne zveri!
Napad brzine i smrada − gde si?
Usnio? Živ? Pobogu! Kuda kada
Bespuće gužve tesno od buke
Kopno je iz predanja o senilnom
Bogu grada koji je smetnuo s uma
Fatalni potres s epicentrom tuge
U svakom prolazniku.

Izgreban brutalnošću ulice
Prizivaš košnice namah sitan
Pred umobolnom visinom betona
Iz čijih slepih rupa trome
Izmilele su žene s plastičnim kesama
Izdužene kao pogled iz boce, majke,
Teško poneki otac krene da izbaci đubre
I krišom pokuša − sve iz sebe.

One skakuću, smešne i nervozne
Kroz riku ulica provlače topot kopitara,
Tovar očaja u prozračnim kesama
Neprimećen,
Jer teško je videti ono što se providi.
Tek asfalt dotaknut trudnom plastikom
Osmehne se bivšim zubom uličara
Majkama-vojnicima bez čina
Na doživotnim manevrima.

Novembar je, pročitao si na zgradi od stakla
Datum, vreme, temperaturu, Seiko.
Nenavikao na kalendar, postojanje u ciframa,
Mokar i promrzao prevodiš uragan sa jezika
Kopna gde nikada ni bi pristao
Osim nasukan.

U jačim udarima vetra
Prolete bogatašice nošene implantima
Lake, čudiš se, iako s jedrima od krzna,
Sve od reda liče na flamingose krakate
Bljesnu korak-dva do zjapa vrata limuzine
Za to malo vremena popune prostor mišićima,
Žene zavišću, nebo parfemom, muškarce
Zovom ne-majke iz čije glave nastaje
Boginja ugađanja čistim seksom.

Krećeš ka mostu kako naknadno saznaješ
Slučajno izbegao kola hitne pomoći,
Bahate policijske automobile,
Nasumični stampedo svetine,
Iznenada hronično umoran
Koliko ne znaš nemaš pojma
Širiš ruke da pridržiš poderana čula
Padaš iako te možda nisu ni dodirnule
Merdevine vatrogasne brigade.
Obrušen, razabiraš ljudske glasove:

Spasilac je upravo izronio nesuđenu utopljenicu.
On je radio svoj posao. Voda je bila njen izbor
Spasa od samosažaljenja. Svet se sjatio
U Događaj impulsivno njušeći tragediju
Nesit navalio na ostatke bajate katarze.

Čuo si narod razočaran, osetio ravnodušnost heroja.
Ne znaš kada si zaspao, probudio se pod mostom.

I tu je bila ona − prvo što si ugledao
Dana pod brojem tim i tim na zgradi od stakla
Podsećala je na kraljicu pčela moguće
Uporna u mahanju, žuta od jutra i blata
S punim pravom svaku reč si upio
Uživljen u osujećeni vir:
Tužila je gradske vlasti dok si spavao
Zbog ometanja rada nad sobom
Zatražila novu stolicu jer nema para −
U tome je poenta − za kupovinu inventara
Dosta joj je nasilja prismotre
Beskorisne organizovane humanosti
Usled koje je mokra išla peške po uraganu
Na zgradi od stakla nazvanom novembar
I pljuckala trave čitave noći sve do jutra
Kada si je saslušao.

U ovom gradu sve su tuge iste − ništa drugo
Nisi mogao da pomisliš − baš kao i sreća,
Samo se po besu razlikuje
Makar ova žena što liči ili jeste
Kraljica pčela.

 
*

 

Bolje vam je bez mene, sve moje ljubavi.
U najgorem, biće vam isto. Imajte strpljenja.
Čitajte Arijela kada vam se učini da nedostajem,
Uzajamno se gajite sa salatom onako kako je
Meni uspeva pita od bundeve − može svakom.
Vas, deco, volim suviše da bih vam bilo šta poručila,
Volite stalno, ne osuđujte, kako ste i do sada
Umeli da raskrinkate strahove
Pre nego što se preruše u plin, lepljivu traku i vrata
Od stakla naduvana kako to samo staklo zna krhko
Lomno s večnošću da sebe zavarava.
Dopustite da se smiri moja glava
U rerni koja vas je hranila umesto majke
Jer ja nisam ono u šta sam se zaljubila,
Nisi moj suprug, niste moja deca,
Obožavani! I stoga evo već bivši
Saputnici začaranih pčela.

Tako si upoznao Silviju.
Talenat ličnog iskaza
Iskrenosti testamenta.
Smelost napuštanja tuđih želja.
Odluku emigranta da prekine
Svaku vezu s nedoumicama.

Kada je sklonila glavu,
Zapevale su njene ruke
Usađene u travu, upletene u džempere,
Milujući kroz njegove vlasi, pore,
Sve žene sa kojima je vodio ljubav
Njen muž-dete prestravljen
Samo jednom lukom koju može voleti.
Ruke matice ponovo spretne u svom
Lavirintu ćelija gde se oduvek zna
Mesto svake tegle, otpalog dugmeta, stiha,
Sada mirno polažu melem na njegovu krivicu
Bistrim instinktom
Kupaju decu vešte
Da ne skvase im san.

I tako si poželeo da se nastaniš
U mestu Plat
Čuvenom po medu i putovanjima
Diljem narodne pesme.

 

*

Sve si stekao plemenitošću
Neposedovanja.
Usvojili su te kuća, vrt, pas
I povrh svega komšija.

Skrasio si se tu sa sobom
Odvojenom za nemire
Pod krovom dovoljnog neba
Jednog izbrisanog crepa.  

Možeš da koračaš slobodno jer ovde
Nema povratka, nema odlaženja.
Možeš divljinu da nazoveš usevom.
Oluju da doživiš lepotom.
Možeš nikada da ne zavoliš zimu,
Kako si jednom poželeo,
Niti bilo kakav lažni značaj težine.

U ovom mestu gde ništa nije prestaro da se vine,
Premlado da gubi vreme u odrastanju,
Možeš da si gost i stanovnik dnevnog
Obnavljanja riznice netaknute doline,
Možeš da čuješ dubine u porodičnim
Pričama korenja, usađen, iznikao,
Zatalasan ili drevno rešen kao hrast
Nepomičan s mislima lakšim od prašine
Okupan svetlošću iznad kišnih oblaka.

 

1 el viahero, reč koja na španskom jeziku znači i putnik, i putnički dnevnik, ali i naziv za jednu od ptica selica.


Marija Knežević je rođena u Beogradu, 1963. godine. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu, 1989. godine. Magistrirala je na Michigan State University (Michigan, USA), na grupi za Komparativnu književnost, 1999. godine. Poeziju, eseje, prozu i prevode je objavjivala u gotovo svim domaćim književnim glasilima, kao i u nekim američkim, kanadskim, španskim, poljskim i bugarskim časopisima. Zastupljena je u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze. Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, Beograd, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, Beograd, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, Beograd, 2001), Querid – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (Vajat, Beograd, 2001), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003), Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja Knjiga o nedostajanju, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, Beograd, 2005), In tactum (poezija, Povelja, Kraljevo, 2005, nagrada Đura Jakšić, 2006), Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007), Knjiga utisaka (kratki eseji, Treći trg, Beograd 2008), Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, drugo izdanje knjige, na poljskom jeziku), Fabula rasa (samostalno izdanje autorke, 2008), Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, treće izdanje knjige, na nemačkom jeziku) i Ulicznice (slowo/obraz terytoria, Gdansk, drugo izdanje knjige, na poljskom jeziku). Objavila je i knjigu prevoda izabranih pesama Čarlsa Simića, Kasni sat (Otkrovenje, Beograd, 2000). Poema El Vijaero koju ovom prilikom objavljujemo deo je neobjavljene knjige Shen. Živi i radi u Beogradu.