Arkadije Dragomoščenko

 

Po ogledalima geometrije

 

Stvar, kakvu je već znamo

 

Poželeti neće ni jedna jedina stvar drugačiju sudbinu
(pretpostavimo da su u početku istovetne, ista im okosnica,
                    vreme, što povija im imena, protežnost).
Vazda se javlja nelagodnost, kada se desi da čujemo
da je stvarnost nešto drugo od onoga, o čemu je reč, kada
se reč po reč dođe do toga da se drugost znaka poklapa
                                      sa onime što predsatvlja budućnost,
al' ipak, gle, evo ih – preobražaji... Neminovni su,
kada učiš kako da prodreš kroz površinsko.
Ili ćeš moći da ko sočiva, što jedno za drugim nestaju,
poput loze, potekle ka izvoru soli,
        oblikujući stupnjeve galaksija, purpurnog bljeska,
                     prikovanog za pomorca, – naravno, ako budeš mogao...
da pretvoriš u oštricu, nepodatne ni imenu, ni broju,
                                zrcalni rad klatna, luk mrmorenja.

Ili da se upodobiš crvu, da propuziš
                po vijugavom opisu ruže i da zaključiš: rose is –
tek to is, ali ti nisi ti, jer si „ti“ –
omaška uslova, pomeren artikal, jer
                          ovde počinje ono, što, ako primetimo,
onda ćemo – o prorocima i predelima, gde nema ni traga pomena,
           jer ništa nije jednako sebi, pa čak i u težnji stvari
da postane u sebi i izvan svojih obrisa istovremeno drugačija,
ostajući ne baš ista, već nikakva – to upravo i znači
ne prelaziti granice trenutka, a što se, jasna stvar,
retko kad dešava, bez obzira na beznačajne promene.
Mnogo toga se češće ne događa. U tome je suština događanja.
A što je delimično tačno. Hteli smo da ne budemo nikakvi,
i zato ako umreš, ostaje mi da grlim samo smrt.
                           Kada bogovi odlaze – štiti unesrećene.

<...> poput Heliosovog hoda izvan granica razuma, poput želje
da piješ samo so, kada zapne more u arterijama;
nasmejalo me, uostalom, nešto drugo <...>

Postoje trbuhozborci i uz to je poznato
da oni koriste usluge raspevanih marionetica. U predanju stoji:
(ovde, na stolu, gde je kafa, i senka mirođije):
navodno se početkom prošloga veka, ogrnuta putevima grada,
lutka do pojasa u snegu, posle izvedbe Un bel di vedremo,
pretvorila u promrzlo nauznak jezero cinobera.
                                                   Kosa joj beše rastrgnuta.
Noć je uvek vreme lomača, da bi se, stojeći na pragu plamena,
                              osetilo kako sećanje plete
osećaj svežine. Koliko god da je pisama,
                 bilo koje neosporno postaje prvo.
                                      O čemu i Rothko pod sijalicom od 25 vati.

<...> Desi se da ne primetiš kako mesec na dve polovine
deli sanjivu oštricu jezera <...> voda, što se povlači,
razotkriva izbrisan hijeroglif na pesku <...>

Ništa ne označava značenje. Nadalje, na karti
jezeru je dato ime Elze fon Frajtag fon Lorinhofen
(sama je htela udvojeno von), tačnije, u čast njene glave,
što se kotrljala ko odrani Sirijus početkom milenijuma
                                                                 po kaldrmi 102 ulice.

<...> Ali i tada ne počinji razgovor tako kao da je, eto,
unaokolo odblesak odraza, da se u muslinu urušavaju okna <...>
ili da ruka sleće po osi giljotine (je li tako bilo?)<...>

                          Purpur,  Rothko, kraplak, oker, gomila, grimiz.

                           Jednostavnost je više od onoga, što se zove ćutanjem.

Je li istina to da ćemo u jedan od dana rane jeseni
ugledati na horizontu zaliva dim brodova? Je li istina
to da je svakoj stvari namenjen njen vlastiti san,
                                           otisak što svetluca na stranicama vizija
(svetlucanje bezvredne folije, šuštanje useka,
                                 tananih posekotina gotovo glasova iz senovitih vrtova)? –
antilopin rog, bronzana brazletna, koščat kljun ptice...
                                                     so, isušena na vetru,
širi se po staklastim odvodima krvi.

Tu se otvaraju, takoreći, koridori proroka.
Nekima uopšte nisu po volji pore gline, što samu sebe stvara, već
gobleni (srebro, oker, nokti mrtvaka, uvojci kose i kopriva),
                   što li te obuze jarost pri pomenu suncokreta?
Da nije zbog toga što neizostavno bledi
                                                   zlaćani zalazak pokolenja?
Fosforna krljušt što je sutra u nožu možeš sresti.
Drugi su u naplavama rečnim ustalasani mlečnom maglom,
                 prstima prebirući bez smisla po formuli pređe.
(još jednostavnije, pa to su polja promene, ali samo
                      u preračunavanju namere. Tamo nikoga ne treba pitati
za dozvolu da okačiš šešir na uho Atini Partenos,
da se izuješ kod klavira i da mrdaš nožnim prstima
                                     u ritmu pesmice o Die Nebensonnen).

Budućnost: e to je tvar, kojom oni smatraju
da vladaju i to ne bez osnova. Mi delimo opšte mišljenje.

Kažeš, pa šta su proroci? Oni su forme,
isto tako bestelesno-bezoblične kao i flaše,
kao bezumnici čiste vode, zamućenost dolazi s godinama,
a njihova predskazanja su – naša „predosećanja“, ali uvek kasnije,
                                     ne nalazeći potporu nigde (direktan pad),
tek u trenutku, kada jedno smenjuje drugo,
što je takođe preteško zapamtiti, kao onu oporu tačku,
u kojoj, na primer, pulsiraju leto i jesen,
ali u kojoj istodobno nema ni jednog, ni drugog,
                       i što se ne baš tako često, al' se ipak katkad dešava i u poeziji.

Čitaš: „čitam nekoliko redaka“.
Ali da prvo izmerimo – da bismo na kraju shvatili,
             da je dužina iskaza jednaka moždanoj kružnici,
                         podeljenoj u tački zenita na radijus smrti.

<...> Ne pij sa prorocima. Ne večeraj sa bogovima <...> Postoje
različita znanja, Kratilov kašalj, bolni eho tetiva, Ransijerov
nemi govor, Skidanov redak, sasecanje pređe kod Glazove <...> Na
brzinu putem, a zatim levo posle skretanja kod topole <...>
Predeo, obeležen kao barzakh, gde „novčić ne vidi ni sebe, ni
zlato“ <...>

Ali smrt, i ona je preobražaj – čega i u šta? Ne skidaj se,
kad te ne zamole, – nego evo šta me interesuje podjednako
kao i to da nije tu tačku sprala rosa, artikal
                          u glas se pretvara, što diže se do sunca
(to ne znači da noći nema i da je rosu isprala svetlost),
                         talas okamenjen ko zid iza kog se svemir
svija u seme gorušice, početak stvari i proroka...
Možda će to biti početak „Kritike prljavog razuma“.
Jer ih interesuju dubine ogledala i daleki su od
                      onoga što se obično naziva vremenom, pošto
je ono – oblast kretanja u kretanju: u njemu nema ni budućnosti,
ni dubina, kao što nema ni približavanja, materije, prostora,
promene veličina, – ono je ono, izvan čijih se granica ne izlazi.
Nadam se da smo ti i ja nekada bili vreme... Činilo mi se tako.

Nebo je sada svakoga dana sve prijatnije, niže i tvrđe,
okean njime tera svoj opusteli obruč. Kako se zove stvar:
                                                             „crta kod  usta“ ili „osmeh?“
(reči od plave gline što čeljusti je stisla),
i „znanje“ je na tom spisku, kao i „zaborav“, što odmah za njim sledi,
kao otisak  novčića što je izgubio razum u presahloj fontani.

Video sam bačena tela, ostavili su ih oni,
što su po pravu vladali njima u avgustu 2010. godine. Neki su ih znali i pre.
Bezbrižno su otišli kao lišće, neko pre, neko kasnije.
Odmah pošalji upravniku vest da je njegova omiljena riba
                                         u nefritovom jezeru prestala da jede.
I lakonski dovrši: o lomačama za beskućnike u skerletnim šumama,
o cinoberskim jezerima, o filmovima u kojima je reči manje,
nego krvi po zidovima, o kapcima sklopljenih ptica. Nijedna stvar
                                                           nije obuhvaćena svojim rečima, mada svaka,
kao i mi u školskim albumima, sve obuhvata
da bi se od svega izbavila.

Mogu se čitati kao kad prstima
pređeš po zlatnoj krljušti, – ili, ako vam se više dopada, mogu se bešumno  
                                                                                                                     zgledati  usnama.
Ali ne treba tamo gledati: stvar sklizne
                               sa prozirnog kraja imenovanja
                 u san, u opipljivo, katkad u vino ko vest kada su rastvorena
                                                                        polja, prozori, usne, usta, krečni plamen.

Kada je mokra krpa poput Karavađovog krečnjaka i topi se
sporo u pepeo cigareta i neosporno je vino tamnije. Takvi
                                su ishodi predosećanja slova, tj. bezimenih stvari,
zbog toga budi pažljiv, budi usredsređen,
jer te i jesu ove, tj. ti krvni sudovi, kojima kao da je olabavljeno
po porubu kraja nešto više, nego što treba, i nijedan, čak i da narede,
neće krenuti škriljcem u ukrsnicu paučine.
Piši: tamo, gde je za tebe bunar levo posle skretanja kod topole
             (prav put, krila naličja i lakoća porozne prašine),
kroz čičak, armaturu, bokvicu, kamilicu, preko jaruge,
al' padaj, pa padaj...jer za tri godine, znate li,
                                                    sunce će iskidati zemlju na komade.

A dalje – znamo. E tada sam shvatio da...

                                                             
Ted Berrigan priča o shvatanju

Aves quasdam rerum augurabdarum
causa natas esse putamus.¹

U 7:30 izjutra sa šoljom kafe u ruci priđi stolu,
zaustavi pogled, prošavši kroz suženu anfiladu vida, –
Ne zaustavlja se metabolizam zenice,
već lagano odumire disanje. Jul je blagonaklon.
Meni ili već kome je predodredilo da vladam svemoguće leto?
Za neko vreme (za manje od pet minuta)
                                          počinje nebesko razlistavanje stvari,
niz optičko vlakno sa nje se odvajaju trenuci,
u sebe se sažimaju imena poput tresetišta,
                                          ka kome ide kopnom, ko po vodi, oganj,
prstenje na prstima, a svaki je slepilom zapečaćen namesto kamena.

Nadalje, ni korak dalje (ko je gazda u kući?) – (zadrži ravnotežu,
juče pukla Ahilova tetiva, što vezuje suvim žilama
mozak sa petom, a ova zna kako bude hladna voda) počinješ
da primećuješ maltene neuhvatljivo, ali slabovido
kretanje trigrama. Kažeš pesak, izvor, plićak, pa zatim,
da se ne ponavljaš, nabrajaš: prašina, papiri, prošlost,
ali pri tome uključuješ u spisak i telo
                                             (tj. istoriju koja je uvek bez tebe,
                                                ali koja ima svoja opravdanja),
što se na pedalj odmaklo od sebe (ne previše; al' ipak uobičajeno).
Sto. Obrisi šolje. Bez obzira na znoj
oštrinu čuva svaki ugao ko što Huserlovo ime čuva
                          zrnce liskuna što krhotinom povlači po ogledalima geometrije.
Stabljike mirođije. Zid.
Na zidu zraci, i zato je zid dva put viši.

Bez suvišnog pokreta ruke (tvoje mesto je prazno) prisećaš se opet
kako si se sećao kako si nekad negde pročitao nepoznate retke.
Njihov sadržaj u tom trenutku uopšte nije bitan.
A i da nije tako, zar je bitno?
                                    Neodlučnost duše porađa dejstvo.
Ali si se setio da je, dok si ih čitao, postalo „iznenada“ jasno
sve što treba da se shvati u ars poëtica, – svakako, između ostalog
i o raznoraznim predmetima, uključujući i poeziju, i sve što je u vezi sa njom,
(mislim na račune, bušnu obuću, odbijanje da se probudiš,
laž koju nudiš kao umetnost bega i ostalo)
Između ostalog, to što ti govoriš kao svi ispalo je razumljivo...
ne, ne da nisam shvatio, mada, u stvari, shvatio si
da nisam pokušao da shvatam, nego sam jednostavno faktički shvatio
                     više od onoga nego što sam shvatao do sada, kada sam sve ovo shvatio.

Treba imati u vidu da pri tome nisam ni shvatio,
               šta sam to onda shvatio, a ako tu sad treba delovati,
                             treba li ovde da objašnjavam da ništa ne znam
osim onoga da sam stvarno sve ovo shvatio
o čemu sam govorio, čak i to, kako se kreću delovi, uključujući i mene

izvan mene, koji uključujem u sebe oticanje peska, koji
uključuje u sebe hladnu vodu one noći, koja
nosi u sebi odraz peska i vode i onoga, ko
ju je posmatrao – eto zbog čega smo, kako mi se čini, stvoreni:
razjedinjenost u ovome nikad celovitom. Reci da nije tako.

 

O shvatanju (posebna primedba)

I don't, in fact I don't think I've ever
understood everything there.
Ted Berrigan

Ruka sleće ko nož zapanjujuće giljotine.
Od vratnih pršljena ka kosini, ka krstima.
Vidiš? Pokret ramena letimice i pokraj.
U oku uljevito izobličavanje onoga da je to
ono, što vidiš. Pa ipak ruka je znala
lice, usne, koprenu vlage očiju, nozdrve,
ključnjače, znoj pod pazuhom, miris sekrecije,
oporu svezu sluzi, – u ruci postoji takođe i
znanje tetiva, arterija, vena, tvoga srca,
mehura pluća, pora kože, sastav mozga...
Postoje reči: „biti sastavljen“.
Zaboravila si, što uopšte ne razumem,
pa na šta onda treba da se osloni naš spoj? Na veze,
                                              smišljene iz dosade i u dokolici?

Stanje koje nikada ne prekriva inje
u past perfect savršenog écorché.
Jer je stvorena od krvnih zrnaca,
i njihovog odbijanja; al', gledaj, – u mokrom (ili
sad noćnom) oknu sklizne ponovo
u novo ruka bez ičega u njoj – izvan dodira.
Jezik nije za to da se govor iscrpe iz sumnje.
Ti si, kao i uvek, udaljena za fonemu. Posle
se može opisati tvoje kretanje sred grana,
                            molekula, muškaraca, šolja čaja, novca, gde
si uvek poluokrenuta. Ne razumem od čega
smo sastavljeni ti i ja kad se ruka od tebe vrati
kao spasonosni vetar. Kome da kažeš
da smo stvoreni da ne vidimo, da ne mislimo,
ali da znamo da, kao iz pakla, iz nas izrasta istorija.

sa ruskog prevela Mirjana Petrović

 

1 Smаtrаmo dа su neke ptice stvorene zа proricаnje. (Ciceron, O prirodi bogovа, II, 64)

 

Arkadije Dragomoščenko (Аркадий Трофимович Драгомощенко) rođen je u Potsdamu 1946. godine. Vodi mnogobrojne seminare kreativnog pisanja u Rusiji, Kanadi i SAD. Dobitnik je nagrade Andrej Beli za 1978. godinu, nagrade časopisa P(ost) M(odern) C(ulture) – ElectronicText Awardza 1995. godinu i međunarodne nagrade The Franc-tireur Silver Bulletza  2009. godinu. Predavao je na State University of New York at Buffalo i na University of California at San Diego, New York University. Objavljene knjige: Небо Соответствий (1990), Ксении (1994) Фосфор (1994), Под подозрением (1994), Китайское солнце (1997), Описание (2000), На берегах исключенной реки (2005), Безразличия (2007), Description (1990), Xenia (1993), Chinese Sun (2005), DUST (2008) i dr. Sa engleskog je prevodio Lin Hedžinien, Roberta Krilija, Džona Ešberija, Majkla Palmara, Eliot Vajnberger i druge. U novembru 2009. godine, na 41. konferenciji American Association forthe Advancement of Slavic Studies, koja je održana u Bostonu, stvaralaštvu Dragomoščenka je posvećen okrugli sto: From Underground Magazines to Cross-Cultural Poetics and Media Art: Arkadii Dragomoshchenko and Alternate Routes in Contemporary Russian Literature.