Biljana Andonovska
 

nAgon tela i jezika – fragmenti o Reci kaiševa G. Korunovića
 

(Goran Korunović, Reka kaiševa, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2011)

Kad?

Reka kaiševa je druga zbirka Gorana Korunovića objavljena ove godine, mada ne i ovogodišnja i druga i objavljena zbirka u pravom smislu reči. Predata u štampu krajem decembra, zbirka se još nije pojavila i nije imala čitalački odjek u 2011, pa bi je u smislu recepcije svakako vredelo razmatrati (i) u pregledu pesničke produkcije 2012. godine. Smestiti, međutim, Reku kaiševa u 2012, takođe bi bio svojevrsni anahronizam, s obzirom na to da je zbirka napisana, predata izdavaču i u internim krugovima čitana već više od godinu dana, a svakako je stvaralački prethodila zbirci Gostoprimstva (2011), kojom je Korunović stupio na aktuelnu pesničku scenu. U tom smislu i ovaj niz fragmenata (p)ostaje preuranjeni prikaz jedne okasnele zbirke.

Gostoprimstvo između

Potrebu da se postavi pitanje odnosa Gostoprimstava i Reke kaiševa ne diktira samo „sitničarsko“ načelo književnoistorijskog datiranja već i sami pesnički tekstovi, koji svedoče o nesumnjivoj modifikaciji Korunovićevog stvaralačkog postupka. Reka kaiševa nema zgusnutost, tematsku kompaktnost i pseudonarativnu koheziju zbirke Gostoprimstva. Ako su Gostoprimstva redak primer čvrsto organizovane tematsko-problemske zbirke-ciklusa, poput Fotoalbuma Vladimira Stojnića, Reka kaiševa primer je zbirke organizovane kroz cikluse poput, recimo, zbirke Petra Matovića (Koferi Džima Džarmuša).¹ Da li je zbirka-ciklus Gostoprimstva mogla biti ciklus zbirke Reka kaiševa?

Hronološki i genetički je ona to, kao što smo videli, mogla biti, ali ove dve zbirke povezane su i na neposredniji i relevantniji način. Zonu preklapanja između njih čini pre svega završni ciklus Reke kaiševa („Nedeljivi ostatak“), u kom je dominantna tema smrti obrađena sa specifičnom ironičkom distancom kojom će se i u Gostoprimstvima izveštavati o prilikama i naravima u (beo)gradu mrtvih. U jednoj od poslednjih pesama Reke kaiševa (*** [ponekad poželim da čujem]) mala gostoprimstva mrtvima i doslovno započinju. Mada s neposrednije egzistencijalnim nijansama, ova pesma već je struktuirana kroz onu vrstu dileme o živom i/kao mrtvom koja će biti određujuća za pesnički svet Gostoprimstava, začinjući tako proces razmene, mešanja, pretapanja dva sveta i – dve zbirke.²

Iako Reka kaiševa poslednjim ciklusom iskoračuje u autorovu narednu zbirku,³ Gostoprimstva se ipak ne bi mogla neosetno i bezbolno (re)integrisati u Reku kaiševa. Razlog za to ne počiva samo u pred-postavljenoj zaokruženosti i jedinstvu Gostoprimstava, što nije odlika pojedinačnih ciklusa Reke kaiševa niti Reke kaiševa kao celine, već i u osobenostima i specifičnom, neprobojnom iako disperzivnom, jedinstvu same Reke kaiševa.

Prekobrojno telo

Iako bez koherencije i kompaktnosti Gostoprimstava, Reka kaiševa je ipak zbirka jednog dominatnog postupka. Moglo bi se reći da zbirke pesama to često ili uglavnom i jesu, ali ovde je na delu nešto drugo. Ukratko, u Reci kaiševa snažnije je dejstvo ujednačenog i natkriljujućeg postupka koji niveliše razlike između ciklusa nego snaga i zakon njihovog tematskog pa i formalnog razgraničavanja (dužina i struktura pesama).

Taj je dominantan pesnički postupak u Reci kaiševa daleko manje gostoprimljiv prema čitaocu. Specifična hermetičnost Reke kaiševa ne počiva na intelektualističkim figurama, ornamentalnoj intertekstualnosti i preobilju referentne mreže kulture, pa ni u avangardnoj neprohodnosti aleatornih slika i metafora, već proističe iz analitičkog „ambisa percepcije“ i okušavanja nosivosti, protočivosti i ustupljivosti (pesničkog) jezika pred pojavnošću i/kao telom. Agon između jezika i tela stoga se može čitati kao osnovni poetički narativ i pogon ove zbirke. Zadržaćemo se na modeliranju ljudskog tela jer je ono paradigma po kojoj se rukuje i ostalim elementima „stvarnosti“ u ovoj zbirci, od strogih životinja do elegija mašina.

Pisanje o telu, na tragu (nao)avangardnog i feminističkog pisma u kojima ono ima najsnažnije programsko i praktično uporište, po pravilu ili prirodi stvari, podrazumeva fluidnu, ekspresivnu, nesputanu metaforiku i asocijativnost, figure obilja, ekscesa, epifanije tela i želje, gde se pisanje o telu doživljava kao pisanje samim (hipertrofiranim) označiteljskim telom jezika. Korunović o telu sveta i svetu tela – a u ciklusu „Alisa u“ i specifičnog tela žene – progovara, međutim, bitno drugačijim, obestrašćenim jezikom i diskretnijim, analitičkim postupcima.

Pesme zbirke su uglavnom niz suzdržanih, posredovanih i upitnih „snimaka neopozive materije“ (Tečna ponornica). „Neopozivost materije“ i suzdržanost pesničkog subjekta ipak ne vode do prepoznatljivog i transparentnog sveta realija i događajnosti. Iako se iza stihova mogu prepoznati realni lokaliteti ili elementi svakodnevice, u iscrpnom beleženju perceptivnih datosti „neopozivi“ lik stvarnosti, predmetnost i čitljivost sveta zapravo se raslabljuju i postepeno iščezavanju. Pesme koje pokušavaju da zahvate materijalnost, fiziologiku i vizibilnost sveta postaju tako niz transkripcija, zagonetki, rebusa koje treba dekodirati. Telo u mašineriji jezika može biti samo fantomalna avet mesa i tabu materije.

Jedan od načina na koji se procesuira ovo iščezavanje tela i fenomenalnosti u samom gestu njihovog jezičkog obuhvatanja, jeste metonimija, možda osnovna (poetička) figura ove zbirke. Telo se u Reci kaiševa ne javlja kao jezička bujica niti kao organska celina, već u odlomcima, „prodornim detaljima“, kriškama tela, raščlanjenog i re-konstruisanog pesničkom vivisekcijom (up. pesme *** [da poseduje neopterećujuću kožnu]; *** [poravnati, skraćeni prsti preko lične torbice]; Melanholija). Pri tome se Korunović ne zadržava (samo) na poetski često rabljenim aspektima i delovima telesnosti (oči, usne, grudi, ruke i sl.), već značajno proširuje raspon pretražive anatomije tela, otkrivajući njegove zakulisne predele, sitne prevoje, potkožice i potiljke, nabor, gleđ i limfu, rub nokta, bokove, unutrašnje organe, smrt. Telo se  demokratizuje sve do vlastitog naličja, unutrašnjosti i/li samootuđenja:

možda se pod prstom uočila kao tuđe telo
[...]
možda već čezne da iznova zaposedne
sopstveno telo
rasprostranjeni skelet provodni struk
(Melanholija)

U brojnim varijacijama, to neće biti samo posmatrano telo, telo u pokretu ili u zamrznutom kadru, već i telo na hirurškom stolu, nastanjeno telo, telo ispunjeno alatom, tuđim rukama, telo fotografisano, tetovirano („do dna tela / prepuštenog miroljubivog / i neprolaznog na svojoj površini“, Tetovaža), telo higijene ili kanibalizma, telo u ekstenziji („nastavi me nastavi“, U, 2), najzad: telo koje (zna da) umire. Od uvodne pesme gde telo, nasuprot dahu a ne duhu, upućuje na žuđeni gubitak sigurnosti („daj mi telo umesto daha, / daj mi život umesto sigurnosti“, Umesto početka), preko tela kao neopisive izvesnosti nediskurzivne iskustvenosti – jer, „svest je nedodirljiva“

ali kucne li se o sopstveni nokat
spusti li se kažiprst na privučeno koleno
neće se saznati više o zamišljenoj aveti mesa
ali će se dotaći neopisiva izvesnost neprobojna
neuklonjiva [...] 
(Zapis na zidu)

– na ishodištu zbirke stoji ironično-groteskna izvesnost u-smrćivanja, lišena „samrtničke mudrosti / preciznije od mlaza iz staračke bešike“ (*** [još uvek u mom telu nije prepoznat rak])

Zbirku Reka kaiševa nosi analitička introvertnost jezika, pesničke (samo)svesti koja sebe zatiče u nizu eksperimentalnih gestova (u) kojima jezik ispituje svoje mogućnosti i moći saoznačavanja. To je svet percepcije, datosti, fenomena stvarnosti – kupatlo, tenis, krpa, slon – stavljen pred pesničku svest koja redukuje, lomi na metonimije i stavlja u zagrade, kako bi iz jezika kao opisa izvukla njegovu samorazornu bit: (ne)moć apstrahovanja, simbolizacije, otuđenja. Ovaj proces se, s manje ili više spontanosti, u Reci kaiševa ostavlja kao ogoljen, neprevaziđen i nesublimiran, ili pak odlučan, autentičan i eksperimentalan.

Dok metafora i simbol u svojoj realizaciji idealno skrivaju put svog nastanka, svoje desublimišuće „kao“, za Korunovićev postupak je karakteristično da, najšire shvaćeno, mimezu i simbol (p)ostavlja u naporednosti tako da biva predočen sam proces njihovog smenjivanja i tenzija njihovog obostranog opstajanja, nečega što već nije mimeza ali simbol još nije. Da nema ove, inicijalne ili povratne, težnje ka (p)opisu, transkripciji, ne bi bilo ni lingvopoetičke nesigurnosti i pometnje; koja će, uostalom, izostati u Gostoprimstvima. Kao primer kako deskriptivna postupnost biva sublimirana, postupkom karakterističnim za ovu zbirku, može poslužiti sledeća eufeminizacija smrti kao dodira s(v)ile:
...
dok nenadano, na nestabilnom tlu,

nad povijenim dremljivim leđima,
urušava se zid mirne radne sobe;
...
ploča, njen najfiniji deo prijatnih
neravnina, pod očuvanom bojom,
naslanja se poput priljubne svile
uz istureno ranjivo rame;

tada ga dodirne kao ravnopravno, usamljeno
telo, poput kože koja bi nastavila
da klizi niz srodne obline,
da već nije nestao zaljubljeni momenat,
i započelo vreme ruševina
(Dodir sile)

Ponekad pesma deluje kao didaskalija, mizanscen, oko kamere ili opis filmskog kadra, istrgnutog iz celine i bez titla. Redukcijom pojavnog sveta jezičkim prianjanjem uz njega, retorikom i strategijama odgađanja, suspenzije, parafraze, okolišanja, vanverbalnog života tela, kruženja oko traume i aveti mesa, jezik se demaskira kao polje ruševina, kao instrument koji ruši ruševinu koju prisvaja. Poput rendgenskog snimka ili negativa fotografije, pesnički snimak nas ubeđuje da je tačan ali i osujećen, negativ koji i već jeste i još nije fotografija. Ovakva naličja (p)ometene percepcije i deskripcije zameniće didaktičan, opredeljen, suveren diskurs Gostoprimstava.

Ciklusi i druge potrepštine

Naslovi ciklusa Reke kaiševa odgovaraju njihovom tematsko-motivskom repertoaru, ali je zbog naznačenog raslabljivanja tematsko-predmetne prozirnosti teže govoriti o njihovom unutrašnjem jedinstvu, pa nad logikom njihove segmentacije preovlađuje unifikujući utisak dominatnog i temeljnog postupka koji smo opisali. Organizacija ciklusa-kaiševa stoga postaje drugostepena pred ovim obuhvatnim i asimilujućim fluidom postupka.

Prvi ciklus, „Male opasnosti“, donosi nekolicinu mikrosnimaka iz svakodnevice (sport, detinjstvo, žena, grad) i kao polazište mapira izvesnost određene egzistencije, intime, materije, sveta. Ciklus „Alisa u“ izrazitije se bavi jednim prepoznatljivo ženskim telom i jedan je glavnih uporišta postupka skrivajuće metonimizacije tela. „Reka kaiševa“ je „povlašćen“ ciklus po kom je, kao i po istoimenoj pesmi, naslovljena celina zbirke. Naslovna pesma spada među triptih pesme karakteristične prevashodno za ovaj ciklus, jedna je od najneprohodnijih, i jedina u kojoj se ispituje potencijal refrenskih varijacija na završetku svakog od segmenata pesme. Sugestivna i „nemišljiva“ metafora „reke kaiševa“, posmatrana kao „kratak spoj“ fluida i analize, toka i raz-članjivanja, neprekinutog trajanja i segmentacije, može biti i optimalna metafora za osnovni postupak i dileme ove zbirke, a nadovezuje se i na česte motive i metaforički kompleks vode u njoj (more, reka, kupatilo, telesne tečnosti). Poslednji ciklus, „Nedeljivi ostatak“, predstavlja pomeranje težišta utoliko što se vraća pesmama u prvom licu, atipičnim za zbirku u celini, a tematski je objedinjen problemom starosti, bolesti i smrti. Pesma po kojoj je poslednji ciklus naslovljen, zatvara i ciklus i čitavu zbirku, akcentujući višestruko funkciju okončavanja/smrti. Ona kao „nedeljivi ostatak“ donosi malu parabolu o izostanku plime koja bi razorila skrivene temelje „održive zgrade“ bića, izostanku plime koji je i izostanak izostanka sigurnosti za kojim je izdat zahtev u uvodnoj pesmi zbirke:

morao bi da se pojavi neizmeran talas,
nezabeležen nalet plavetnila i soli,
da ispod sebe, sa morskim zverima, rastinjem,
pristaništima, rastoči i njene
predano planirane armature;

ali niotkuda se ne nazire plima
pred kojom nema odbrane,
neprobojni su još uvek hangari,
ako ih ima, između skrivenih temelja;

dovoljno je razloga da potone u mir
ta održiva zgrada,
ljudi koji žive u njoj,
ostaci, drage stvari,
i svaki još nezačet embrion
(Nedeljivi ostatak)

U nedostatku katarzične plime smisla, „obnavljajuće kupke“ bez razmera, oga(ni)zma jedne misli (kao) materije, preostaju „diskretni paravani“ jezika i njegovih „dobronamernih istraživanja“, kroz ne/spokoj „neprobojne izvesnosti“ materije i istorije.

Probabilije

Čitalac može nastaviti da se pita. Da li je Reka kaiševa mogla biti napisana posle Gostoprimstava? Da li je Reka kaiševa mogla biti i ciklus? Kako bi izgledala da je ovakav odnos tela i poezije pesnički predočen kao zgusnuta epifanija Gostoprimstava? I kakva bi to zbirka bila koja bi se sastojala iz nekoliko ciklusa takvih kao jez(gr)ovita Gostoprimstva? Da li je prvonastala zbirka zasluživala da se preosmisli ili prestruktuira nakon činjenice da su nastala i objavljena Gostoprimstva? Ili ima vlastitu nužnost i vrlinu koja nije pitanje sazrevanja jednog postupka?  U ovom retoričkom nizu, Korunovićevoj drugoj prvoj zbirci moglo bi se najzad postaviti i pitanje koje sama anticipira: Može li se živeti od toliko tela? Naime, pitanje nije li jedna ovako koncipirana zbirka mogla biti jednako upečatljiva i reprezentativna i sa strožim izborom pesama i selektivnijim izlaganjem čitaoca upornosti ali i monotoniji jednog postupka.
Reka kaiševa nema snagu i neposrednu ubedljivost Gostoprimstava pa se, usled hronološke bliskosti i u genetičkokritičkoj vizuri, gotovo nužno čita kao ono što uostalom i jeste – njihova avant-garde, prolog i laboratorij. Ono što je u Reci kaiševa bila dominanta jednog postupka i atipičan izvor hermetičnosti, u Gostoprimstvima će postati plodna konceptualna, tematsko-problemska matrica sablasnosti oprobana u nizu pojedinačnih pesama ujednačenog kvaliteta koje izvrsno komuniciraju sa čitaocem. Gostoprimstva su donekle Reka kaiševa koja je dobila taktičnost, selektivnost i imaginativnu gustinu dobro odabranog ili darivanog predmeta. Zato se čini da je dobro po/smatrati ove dve zbirke makar kao „vršnjakinje“ jer bi se određena „nepravda“ učinila Reci kaiševa kad bi se posmatrala kao „evolutivni“ iskorak iz Gostoprimstava.

Ovakav zaključak je, međutim, isuviše lak, tačan i očigledan. Uz to, on počiva na konvencionalnim pretpostavkama o komunikatibilnosti kao vrednosti poezije, o vrednosti kao jedinoj vrednosti poezije, i legalizuje čitalačku pasivnost, ocenjivačku aroganciju i atrofiju smisla za procesualno i eksperimentalno. Šta to Reka kaiševa ima, čak i ako nema, a Gostoprimstva nemaju, dok imaju sve drugo? U svojim najkarakterističnijim trenucima, Reka kaiševa ima jednu atipičnu eksperimentalnu hermetičnost, herezu provociranosti temeljnim raskolom između jezika i stvari, deskripcije i simbolizacije, verifikacije i interpretativnog prisvajanja, provociranosti raskolom koji se može (samo) prećutati i eksperimentom od kojeg se može (samo) odustati, ali ne i poništiti njihovo sa-učešće u svakoj jezičko-poetskoj praksi, i posebno onoj koja ih potiskuje. To nije njena očigledna tema, možda ni autorova prevashodna volja, ali jeste mesto njene otvorenosti gde čitalac u nesanici dobija ono što mu bolja prva zbirka svojom vrlinom uskraćuje – nerazmrsivo pletivo i nesigurnosti jezika koji radi ono što najbolje zna: zida jednu ruševinu i premošćuje nepremostivo. U tom smislu, treća Korunovićeva zbirka mogla bi ponovo početi jednako od eksperimentalne Reke kaiševa, koliko i od darežljivih Gostoprimstava.

Biljana Andonovska (1981, Beograd), diplomirala je na Grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću Filološkog fakulteta u Beogradu, na kom sada pohađa doktorske studije i radi na tezi o nadrealističkom (anti)romanu i delu Marka Ristića. Saradnica je Instituta za književnost i umetnost na projektu za izučavanje književne periodike. Prevodi sa makedonskog.

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 2: Temat: Žak Vaše ––– Pisma iz rata
Agon br. 2: Biljana Andonovska – Uvod.2009.