Jelena Milinković
HORIZONTI SLOBODNE TERITORIJE
(Danica Pavlović, Slobodna teritorija, Orion art, Beograd, 2011)
Nakon višegodišnje pauze u objavljivanju pesničkih knjiga u 2011. godini svojom novom zbirkom Slobodna teritorija oglasila se Danica Pavlović, jedna od pesnikinja (nekadašnje) AŽIN-ove škole teorije i poezije. Gotovo sve pesme objavljene u novoj pesničkoj knjizi imali smo prilike da čitamo u domaćoj periodici prethodnih godina. Na prvi pogled primetna je grafička smirenost koju donosi zbirka u odnosu na iste pesme objavljene, na primer, još 2006. godine u časopisu Pro femina (v. ProFemina), gde je autorka vrlo eksplicitno eksperimentisala sa telom teksta i njegovim izgledom na stranici papira. Prisutna grafička eksperimentalnost motivisana je između ostalog i idejama savremene poetičke misli o belini papira kao slikarskom platnu, što je jedna od (radikalnih) pesničkih praksi preuzeta od američkih postmodernih pesnikinja, poput, na primer, Suzan Hau. Grafičko stišavanje i odustajanje od ove vrste eksperimentalnosti u zbirci na prvi pogled, donosi „smireniji“ tekst, ali sa druge strane interes i pažnju čitaoca prebacuje na sam sadržaj, na leksiku i semantiku, pokazujući i ističući time dovoljnost samih reči, koje podjednako prenose istu doživljajnost.
Tumačenje zbirke Slobodna teritorija poziva na razmišljanje o idejama vezanim za postojanje višestruke semantike tekstova, kao i na (ne)mogućnosti iznalaženja (jedinstvenog) tekstovnog značenja. Dvostruka usmerenost ovakvog polisemičnog teksta počiva, između ostalog, i na neophodnoj neurozi teksta samog koja pokazuje da tekst želi da bude čitan i koja predstavlja svojevrsni poziv na čitanje. U tom smislu zavodljivost, zagonetnost i palimpsestičnost teksta provociraju čitaoca koji se kreće po pukotinama jezika i belinama teksta pronalazeći zadovoljstvo i uživanje u hvatanju neuhvatljivog, odgonetanju neodgonetljivog, u večitoj igri smisla. Ključni trenuci ovakvog prepuštanja jesu u uživanju u prekidima teksta, u nagoveštajima, u onim delovima na kojima se ispod odeće nazire erotična belina kože, gde čitaoca provocira upravo zavodljiva pojavnost skrivenog. Tako prepoznajemo one elemente koji omogućavaju da svako čitanje stvara nov tekst, a da svaki tekst svojom autopotencijom generiše sopstvenu istoriju razumevanja. Čitanje koje počiva na svojoj privremenosti, trenutnosti i unutrašnjoj paradoksalnosti je primenljivo na svaku vrstu teksta, uči nas poststrukturalistička misao, i posebno filozofija dekonstrukcije. Međutim, fragmentarnost, rascepkanost i nenarativnost koja je posledica specifične percepcije sveta, a koja se tekstualno transponuje u poetskom polju, daje nam obilje materijala za ovakva moguća čitanja.
Svojom drugom zbirkom pesama Slobodna teritorija Danica Pavlović je u poetski izraz ugradila upravo odlike poput nenarativnosti, fragmentarnosti, mnogoznačnost, umnoženosti pesničkih subjekata i opažajnih perspektiva, citatnosti i referentnosti, čime destabilizuje pojedinačno značenje. Primenjenim postupcima autorka nam je ponudila tekst koji možemo čitati tragajući za mogućim značenjima bez potrebe i želje za otkrivanjem konačnog i jedinstvenog smisla. Od oksimoronske naslovne sintagme prve zbirke Vertikalni horizont unutar koje je konstituisala liriku moderne romantičnosti i u kojoj je nagovestila i naznačila specifičnu strategiju pisanja i neke od budućih primenjenih postupaka, autorka u svojoj drugoj zbirci zaoštrava svoje poetičke pozicije i polazišta. Fragmentarnost nagoveštena u pojedinim pesmama prve zbirke postaje bitno obeležje Slobodne teritorije u kojoj najvažnije postaje naslućivanje onoga iza jezika, onog neizrečenog i tek nagoveštenog.
I prvu i drugu zbirku Danica Pavlović naslovljava sintagmama prostornog značenja sugerišući ideju o poetskom prostoru kao prostoru egzila, o emigriranju u tekst. Unutar jezikom oivičenih prostora, koji su podjednako prostori unutrašnjeg i ličnog egzila, koliko i transpozicija prepoznatljivih spoljašnjih, uglavnom gradskih pejzaža, autorka traga za elementima kojima konstituiše identitet svog lirskog ja. Pesničko ja se u ovom polarizovanom, premreženom i isprepletanom prostoru suočava sa činiocima konkretnog okruženja, literature i kulture uopšte, ali i sa sobom samim. Ovaj specifičan proces potrage za elementima identiteta i njegovo konstituisanje zasnovani su prvenstveno na autoanalizi, na transponovanju objektivnog u subjektivno, udaljenog u blisko, odsutnog u prisutno. Autoanaliza smeštena u imaginarne i ličnim činiocima omeđene prostore, koji su shvaćeni kao svojevrsno tlo samodefinisanja, doprinosi formiranju precizne svesti o ženskom identitetu koji se stvara jezikom i unutar njega.
U naslovnoj pesmi Slobodna teritorija pesnikinja piše: „Na odeljku jezika za slano/ očitava sokove žljezda.// Struže gleđ neispisanog palimpsesta.“ Već u ovim stihovima uočljivo je specifično i za čitavu zbirku karakteristično poigravanje sa polisemičnošću reči, sa bukvalnim i metaforičnim značenjima, kao i razumevanje sveta, kulture i književnosti kao višeznačnog palimpsesta. Danica Pavlović nam sugeriše da je pisanje poezije u 21. veku proces stvaranja palimpsestičnih struktura, onih koje podrazumevaju slojeve značenja i onih koje nastaju na osnovu i „preko“ onoga što je već napisano ugradivši to u sebe. Unutar ovakvih pesničko-semantičkih struktura svaki naredni sloj (značenja) podrazumeva postojanje još jednog semantičkog nivoa koji je ispod/iznad/iza/pored prethodnog. Citiranim stihovima nam se, takođe, sugeriše i oksimoronski doživljaj sveta dominantan u zbirci koji počiva na nepremostivosti (prostorno-vremenskih i međuljudskih) relacija, kao i na paradoksalnom doživljaju blizine koja je daleko.
U pesmi Zašto 21. vek pesnikinja nam daje jednu od mogućih fragmentizovanih slika pop kulture dajući mogući odgovor na pitanje o prirodi veka u kojem živimo. Opisujući prostorno-vremenske odnose unutar kojih granice više ne postoje, gde su temelji uzdrmani i gde je moguća prisutnost svega u isto vreme, dovodi u pitanje i jedinu naknadnu vezu između stvari koja se može ostvariti uspostavljanjem osvešćene istorijske vertikale. Dijahronijska svest o svetu više nije dovoljna za njegovo razumevanje, prikladniji su ciklični odnosi, sagledavanje istorije u vidu koncentričnih krugova unutar kojih se događaji ponavljaju samo u novom okruženju i uz prisustvo savremenijih sredstava. Svet koji se ovde prezentuje je svet sinestetičnog doživljaja i simultanizma, često zasnovan na erotizaciji odnosa između pesničkog ja i okruženja. Svaki nadražaj preuzet je i kaleidoskopski razložen tako da su stvoreni prostori u kojima je moguć svaki simultanizam i doticaj, koji su oksimoronski i sinestetično uobličeni specifičnom i istančanom opažajnošću. Svet se prikazuje kao raspleten, fragmentizovan i dekonstruisan, kao svet u kome su ostali delići, ali ne i veze među njima. 
Ova specifična opažajnost kojom se kreiraju pesničke slike ukrštena je sa unutrašnjom dijalogičnošću pesama u kojima su često umnožene pesničke perspektive i pesnički subjekti. Izvesna retoričnost je ostvarena u prisutnom (ne)prikazanom dijalogu lirskog ja i lirskog ti u relaciji sa kojim se pesnički subjekt konstituiše. Čestom upotrebom drugog ili trećeg lica jednine umesto (intimističkog) prvog lica i pevanjem o drugoj, ostvaruje se izvesni otklon i svojevrsna, ali samo prividna i trenutna, objektivizacija i udaljavanje. Međutim svet druge je svet pesničkog ja, koja je upravo to drugo, žensko u svetu koji je okružuje. Važna odlika prikazanog sveta lirske junakinje je simultanost života i umetnosti i podjednaka važnost životnih i umetničkih realija, njihova nerazdvojivost i tipološka istovetnost.
Naslov slobodna teritorija upućuje i na postojanje neslobodnih prostora, jer ako postoje oni koji su slobodni, onda postoje i oni prostori koji to nisu. Neslobodni prostori bi mogle biti one sfere koje su omeđene i smeštene izvan polja umetnosti. Namerna upotreba „strogo“ definisane vojničko-ratne terminologije u naslovnoj sintagmi, kao i direktna aluzija na državno-politička uređenja, koja uvek podrazumevaju precizno utvrđene teritorijalne granice, ukršteni su sa slobodnom upotrebom jezika sugerišući da su jedini prostori slobode oni koji se konstituišu unutar umetnosti, poezije, jezika, kulture. Tako se slobodna teritorija u poeziji Danice Pavlović konkretizuje kao prazan list papira, koji postaje difuzan prostor gde se preokreću ustaljeni odnosi, gde ne važe pravila koordinatnog sistema i utvrđene dimenzionalnosti. U ovim prostorima, u kojima su mogući paradoksalni kontakti, svet se konstituiše jezikom, ali se istovremeno ispituju i granice poetskog izraza, jezika i njegove sintakse, mogućnosti podražavanja i prikazivanja, kao i (ne)moć pesničkog iskaza. Sloboda tako podrazumeva otvorenost, neomeđenost, igru, disperzivost, amorfnost.
Ovim slobodnim jezičkim prostorima „vladaju“ instant bogovi (Dodiruje sada) i muza čeličnih grudi, kiborg-muza kojoj se ispevava pervertovana oda (Šapatom), a pesnikinja postaje savremena princeza na zrnu poezije (Potpuno budna) koja tone u veštačko disanje i artificijelni san (Disperzija). Kiborgizacija, česta feministička tema, jedan je od prisutnih motiva i postupaka u zbirci korišćen u funkciji izgradnje (nestabilnog) ženskog identiteta koji nije zasnovan na opšteprihvaćenim definicijama prirodnog i očekivanog. Kiborg-muza ili kiborg-junakinja ove poezije ukazuje na sve manje razlike između prirodnog i tehnološkog i sve veće približavanje ovih elemenata kojima se dovode u pitanje klasične binarne opozicije prirodno-tehničko, duh-telo, muško-žensko, kao i priroda stvarnosti, iluzije, pojavnosti, istine, doživljajnosti i opažanja. Kiborgizacija se uključuje u centralnu ideju zbirke o nepostojanju stabilnih struktura i celovitih slika i predstava o svetu. Pored ovog postupka u pesmama Danice Pavlović prožimanja koja dovode u pitanje utvrđene granice su ostvarena i na drugim nivoima. Posebno je zanimljiva tematizacija bezgraničnosti ljudske telesnosti koja srasta kako sa telom grada, tako i sa telom pesme: „Sve do ulice na njenim stopalima/Nacrtane sandale/ Kod pupka saobraćajni znak/Obavezni pravac/pazi tunel/ Malo više su dve izbočine na putu“(Pedeset grama). U prostorima slobodne teritorije poezija često postaje materijalizovana, opredmećena, otelotvorena, ona se meri u gramima (Pedeset grama, Biti pesnikinja celi dan), a ljudsko telo i predmetnost postaju bezgraničeni, neomeđeni, međusobom prožeti.
Autopotenciji zbirke dodatno doprinose i vidljivi uticaj pop kulture, i to prvenstveno filma. Odnos prema filmu koji pesnikinja u ovoj zbirci uspostavlja je dvostruko određen. Pored načelne ideje o istovetnosti filma i „realnog“ života i podjednake bitnosti fikcionalnih i životnih realija, autorka koristi film referirajući na filmsku umetnost uopšte, ali i na filmske ikone. Međutim, mnogo je uzbudljiviji odnos koji se ostvaruje između filmskih tehnika i strategija i pesničkih postupaka koje autorka koristi. Tako Danica Pavlović često izgrađuje pesničke slike postupcima koji imitiraju tehniku filmske montaže, kadriranja, približavanja i udaljavanja, dočarava uveličavajuću moć (jezičke) kamere i važnost sceničnosti (v. npr. Zoom in Zoom out, U ramu slike miris snega).
Slobodna teritorija prikazuje (poetsko) kretanje „junakinje“ od silaska do obližnje planete u prvoj pesmu (Donje nebo), od egzila u neki drugi manje poznati svet, od svakodnevnog i onog prisutnog, ovdašnjeg i poznatog do kraja puta konkretizovanog poslednjom pesmom. (Privremeni) kraj puta otelotvoren je poslednjim stihovima zbirke – u nestanku, koji jeste prekid, ali nije smrt: Nestajanje se ne zove/ Smrt (Nestajanje). Ovo prvenstveno jezičko-imaginativno kretanje od izlaska do n(e/a)stanka, od racionalnog do iracionalnog, od ovostranog do onostranog, od planetarnog i konačnog do kosmičkog i večnog, može biti okvirna „scena“ zbirke gde je svaka pesma jedna od mogućih stanica na ovom „intergalaktičkom putovanju“. Ova dinamizirana pesnička avantura je ujedno i potraga za odgovorima o prirodi imaginacije i kreacije gde se istraživanje završava odlaskom u (ne)svesno, snovidno, emocionalno u poslednjoj pesmi i deklarativnim višesmislenim stihovima: „Kreacija je amalgam sentimental-/ nosti i impulsa – /sve je iracionalno“ (Nestajanje).
Danica Pavlović u svojoj drugoj zbirci kreira poeziju kojom nam donosi mrvice stvarnosti, njene nagoveštaje i sitne delove atmosfere i prenosi nam kratke utiske, delove sećanja, tek nagoveštaje događaja, koji se na različite načine svakim narednim čitanjem mogu drugačije povezati. Slobodna teritorija je zbirka koju možemo čitati kao poeziju tragova, unutar koje se formuliše prisustvo u odsutnom i odsustvo u prisutnom. Ovu poeziju možemo čitati kao poetsko uobličenje ideje o izrečenom i prikazanom kao onome što je znak za drugo, za ono neprikazano, za udaljeno i neprikazivo. Svako čitanje ove zbirke tako može da donose drugačija značenja njenog teksta pokazujući kako ograničenost, tako i produktivnost teksta samog, a time i njegovu antinomijsku prirodu.
Objavljivala u Agonu:
Agon br. 3: Milan Dedinac Jedan čovek na prozoru osluškuje javnu pticu
Agon br. 3: Jelena Milinković – Uvod ili faktografija
Agon br. 3: Jelena Milinković – Kolaž eseja, poezije i sećanja
Agon br. 6: specijal posvećen ženskoj poeziji
Agon br. 6: Jelena Milinković – Fragmenti o ženskom
Agon br. 6: Tastatura pod njenim prstima
Agon br. 11: Jelena Milinković – Pesnički glasovi u 2010.
Agon br. 11: Jelena Milinković – Imago pesničkog sveta
Agon br. 13: Temat o Mirjani Stefanović
Agon br. 13: Jelena Milinković – Svet tela u poeziji Mirjane Stefanović
