Sonja Šljivić
 

PEV KAO PULS

(Enes Halilović, Pesme iz bolesti i zdravlja, Konras, Beograd, 2011)

 

Kada bismo u nekoliko odrednica pokušali da okarakterišemo Pesme iz bolesti i zdravlja, Enesa Halilovića, to bi najpre bile narativnost, frekvetna upotreba gnomskih oblika, česti autopoetički iskazi i poezija lektire.

Pesme iz bolesti i zdravlja u najvećoj meri su narativne. Naracija je usporena, i dodatno usporavana ponavljanjima i digresijama. Autor u pesmu preoblikuje prozne žanrove poput priče, legende (Bunar iz kog mi je piti), pa čak i elemente novinskog članka/vesti (Suša).  Kao i u svojim prethodnim knjigama Halilović zadržava manir poentiranja pesama i neretko se poigrava poslovičnim oblicima i frazama: ,,Svi putevi vode u klozet./ Dalek je sada Rim“¹ gde izreka postaje aforizam (8.put iz ciklusa Zvezdara), ili u pesmi Bodrum: I za zelen bor kad se uhvatih i on se zelen osušio,/ i brašno kad sam mleo, plavkasto u buđi ostajalo ili ,,I bivam tako/kao davljenik/koji/za svoju glavu se hvata“ (9.Otpusna lista, ciklus Zvezdara), kao i metaforom: Zaljubljen,/ nasrnu svitac na moju cigaretu// i izgore od ljubavi. (U noći).

Iako sam naslov zbirke ne sugeriše to najveći je broj pesama čije je težište na autopoetičkim iskazima. U pesmi naslovljenoj inicijalima autora E.H. pesma, pretočena u Brajevu azbuku, pod prstima slepca koji opipava pev kao puls, supstitucija je za pesnika i njegova suština. U pesmi 4:20 figura pesnika je glorifikovana: ,,Ratnik je samo ratnik./ Pesnik je i ratnik i pesnik“ ili, pak, ,,Nauka je ipak manja od poezije“ (Plakanje). U pesmi, rodoslovnom stablu, Izbrisane vesti, došašvši do sebe, pesnik se određuje autopoetičkim iskazom:

Belinu papira poštujem-
šarm stvarne mogućnosti da se kaže nešto veliko.

Pored autopoetičkih iskaza ono što suštinski određuje Pesme bolesti i zdravlja jeste da je to poezija lektire, sveobuhvatno shvaćene tradicije u eliotovskom značenju. Naime, u nekoliko pesama pesnik se poziva, ali i komunicira sa pesnicima različitih epoha: Horacije, Rumi, Halil Džubran, Bodler, Eliot, Volt Vitmen, Holan, Sajfert, Penti Sarikoski, Titos Patrikios:

Na mojem noćnom stočiću strašna je antologija.
Horacije, Rumi, Vitmen, Holan i Sajfert... (...)//
Kako god da ih poslažem, spokojni leže.
O stilovima ne raspravljaju nikad.
(Noćna)

Ovo je poezija čija vremenska vertikala povezuje grčki polis (u uvodnoj pesmi-snu) i televizijsku vest pod naslovom no comment u poslednjoj pesmi zbirke. U Pesmama iz bolesti i zdravlja koegzistiraju grčki istoričar Ktesija, rimski biograf Gaj Svetonije Trankvil, ali i pojave modernog doba: Informacija na tržištu smešila se kao hleb na trpezi (Upredena creva) ili Nažalost, i u ludnicama žive televizori./ Pacijent jedan, na Avali,/ u godini kad se pojavio diktator/ šetao je hodnicima i držao govore... (Ničeu).

Jedini ciklus u ovoj knjizi, Zvezdara, značenjski opravdava naslov knjige, ali ga nerazotkriva.Taj ,,bolnički ciklus“ tematizuje pitanje bolesti, ali pre iskustvo bolovanja. Čitav ciklus indirektno korespondira sa motom knjige, stihovima Halila Džubrana o školjci čiji bol prouzrokuje biser u nastajanju. Početna pesma Zvezdare naslovljena je dijagnozom bolesti Pancolitis ulcerosa-extensiva koja je u sledećim stihovima gotovo dešifrovana frazom Sebe jedeš. U nastavku: Znaš ono, kad kažu/kida se,/jede čovek svoju lubinu.//Uživaj malo, šetaj, radi nešto zabavno,//piši pesme!//Ali doktorka...ja pesme pišem. Od dijagnoze na latinskom do određenja sebe kao pesnika kreće se lirski subjekt u ciklusu Zvezdara. U narednoj pesmi Konzilijum isti čine dva pesnika: Boris Pasternak i Nazim Hikmet imenovani kao Rus Pasternak i Turčin Hikmet, pomalo Rus. Konzilijarna odluka ostaje nerešena: Kakva nesreća roditi se pesnikom! (Pasternak) Zar ti je malo što si pesnik?, kaže Hikmet čiju nacionalnost ,,pomalo Rus“ pesnik određuje  mestom počivanja pesnika. U fonu razrešenja naslova knjige ova je pesma najznačajnija- konzilijum ne raspravlja o dijagnozi bolesti već o određenju lirskog ja kao pesnika. Korelacija između ,,prepevane“ dijagnoze jedeš sebe do određenja ,,biti pesnik“ sama se nameće. Pesnik poentira pesmu stihovima: Lako je mrtvima pevati. Sledeća pesma Zvezdare Lektira probave samim naslovom dvojako upućuje, ali se ta upućenost opet zadržava u istom semantičkom krugu kao i u prethodnoj pesmi: strast čitanja/bolest, i potom smrt koja se meri ćutanjem:

Stigoše u belim mantilima-anđeli nisu,
uzalud puls mu traže.

Po zakonu,
još sat vremena ćutaće Dado mrtav među nama.

Ista je dvosmislenost naslova i narednih pesama Zvezdare: Zbirka (zbirka bočica urina, ,,doza sebe“), dok sonda Kolonoskopije otkriva  palimpsest: ispod rana nalaze se sekvence sećanja koja su rane stvorile, pa sve do žive pesničke rane.

Bolest donosi suočenje sa smrću, licem u lice. No, treba ona (smrt) meni leđa da vidi,/ a ja naličje njeno (Gledanje), kako Halilović sažima iskustvo bolovanja. Lirski subjekt u Zvezdari u značenjskom smislu je i objekat. Iako ne postavlja pitanje direktno ono se samo nameće- šta je naličje smrti, ako je bolest njeno lice? Odgovori mogu biti samo aproksimativni. Ti susreti-umiranja, iako neodigrani, do kraja, do smrti, donose doživljeno koje je izvan empirijskog, znanje izvan iskustva, realno ali nedokazivo kao i jednakost peva i pulsa.

1 Svi stihovi navedeni su prema: Enes Halilović, Pesme iz bolesti i zdravlja, Konras, Beograd, 2011.

Sonja Šljivić je rođena 1981. godine. Objavila je dve zbirke pesama: Pre i nakon pesme (Prosveta, 2001) i Zid bez plača (Raška škola, Beograd, 2006). Živi u Beogradu i Raški.

Objavljivala u Agonu
Agon br. 12: Sonja Šljivić – Sviće izvan moje volje