Antologija 2011

pesme izabrali Jelena Milinković i Vladimir Stojnić

 

Viktor Radonjić

Žvakanje amalgama

 

*

Vreme na kružnici
Gvozdena vrata
Nomadi su se umorili
Od sunca i leda
Rastegla si grudi
Dala im grumen
Mek kao kamen
Prostor se skuplja
Staklena vrata
Vidovnjaci u polisima
Slave tugu
Pitomih životinja
Zategla si uže nesnađenim
Da hodočaste
Rašila mrežu
Otpečatila podzemlje
Mape plutajućih ostrva
Drvena vrata
Sužanj je lovac
Umrlih duša
Šalješ mu konje
Ješne
Lenje
Mermerna vrata
Zvona u plamenu
Goniš ludu
Trovanu tremom
Po smetlištima kraljeva
Vrata su otškrinuta
Prometej je smaknut sa platna
Plemena plaćaju granicama
Igre na sreću


*

Uvukao sam se
U dužicu
Bunar
U hrapavom glasu
Gladak kao seme
Klija
U bestidnost skica
Izronio sam
Posegao za kofom
Promašio koronu
Dotakao uzani otvor
Modar
Protumačen kao dobar
Dok čupam jezik
Misionara
Razgaljena usta
Množe se u licu
Svako je tvoje
U imenu
Otvor je širi
Dovoljno uzak
Zadojena trupla


*

Uspravio si čelo
Izgulio kapke
Donji rakurs 
Proteran
Oteran
Iz kažiprsta neba
Zašio si usne
Šav na obrvama
Rašio Meku
Blicevima
Balski prizor
Na brisanom tepihu
Sfinga je gost
Usputnom peru
Puzao si podnožjem
Ćutljiv
Ćudljiv
Klečao na preponi
Uzdižući Olimp
Na raskopčane malje
Spokojan
Kao vodič do statua
Preobučen u krzno
Potpaljivao sneg
Prošao si put
Zatekao pehar
Prepun odgovora
Na postolju
U vešu
Čistom
Nabrao si čelo
U mašini nema nikog

 

Viktor Radonjić je rođen 1973. godine u Beogradu. Poeziju je objavljivao u Internacionalnoj reviji ,,Signal’’,  Savremeniku, Gradini, Mostu, Poljima, kao i na internet portalima – Balkanski književni glasnik, Knjizevnost.org, Projekat Rastko i Knjigomat. Objavio je zbirke pesama: Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005), Žvakanje amalgama (2011) i roman Prozor u zid (2010). Živi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.2, izbor iz poezije
Agon br.14, izbor iz poezije

 

Danica Pavlović

Slobodna teritorija

 

Recycle Bin

Freud mi šalje digitalnu razglednicu

                                                           na raskrsnici ova Soba i Noć

nacrtaš sebe na papiru

                                                           ruka ti je mokra i mirisna

pod / nad crvenom vodom

                                                           Ameba, Amfibija, Anđeo

ko zna kroz koji vetar provlači se

                                                           u proleće, dok ćutiš

misli ti klize niz pogled

                                                           do Snova

nikada nazad.


Zašto 21. vek

Klaudija Šifer ispija vino u kafani

sa Mirom Nair i drugaricama

bućkaju krv u ustima

/dok u M toaletu je light show

po hodniku lete boe plesačica

striptizer nije u elementu znoji se/

a napolju iznad asfalta

vuče se miholjsko leto

Na kratkim talasima

referentni sistem a

štancuje tračeve m/s

M.N. na rolerima surfuje

na valu pozitivne energije

MSS izigrava vešticu iz Vrdnika

a Silvija Plat u novom filmu

glumiće Holi Hanter  (negde

u Rusiji Danja je pogledao na sat

sve što je video bili su otkucaji)

Noć se neprimetno spuštala

preko krovova

mlade žene su se glasno smejale

Svoje čipove iz jagodica

konektovale su na

telekineticne vibracije

podigle su reglere

i konkviskovale etar

U trenucima dok su odlazili

poslednji autobusi ka rubu grada

konobarica je ugasila svetla

počistila stolove i čekala

Zatvorile su kafanu

prelepe dive u policijskim uniformama

Umesto bakšiša na stolu

ostavile su kintu za taksi


Zoom in Zoom out

Opekotine, kog su stepena?
Ezoterični lagumi
Dve smrti
Susreću se u skici ponoći
Drže se za ruke
Jure
U susret:

U ramu fotografije: miris sparine
Osećaš je na staklu
Inkubatora
Ove sobe

Ipak u stomaku podzemlje
Podzemlje grada
Cvet iz grla
Jabuka u čeljusti vampira

Ambijenti ogledaju se
U zenicama utvare
Ne mogu prestati
Cure mračni dani
ulivaju se u kišu
Ne prestaju

Ispituje poreklo dosade
Opipava puls usamljenosti
Neće prestati
Patetika hoda (unutra)
Mozaik dlana
Udarac u prazno
Šamar. Budućnost (odlazi)
Bez prestanka

 

Danica Pavlović je rođena 1976. u Beogradu. Završila je Filološki fakultet u Beogradu. Učestvovala je u projektu Centra za stvaralaštvo mladih Dnevnik 2000 (2001). Objavila je zbirku pesama Vertikalni horizont (Matica srpska, 2002) i Slobodna teritorija (Orion Art, 2011). Urednica je i autorka u zborniku Diskurzivna tela poezije (AŽIN, 2004). Zastupljena je u antologiji Tragom roda – smisao angažovanja (Deve, 2006). Pesme su joj objavljene u časopisima u Srbiji, Poljskoj, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji. Od 2008. godine jedna je od urednica časopisa ProFemina.

Objavljivala u Agonu:
Agon br.6, anketa
Agon br.6, izbor iz poezije

 

Enes Halilović

Pesme iz bolesti i zdravlja

 

Priča

Pita me Srđan Papić
zašto poeziju pišem. I veli:

Znaš šta mi priča Jelena Angelovska?
Radila u nekoj biblioteci, zamenjivala neku trudnicu,
kaže, za godinu dana niko nije tražio poeziju,
čitaju ljudi romane, priče... e, kaže, samo jednom,
u sumrak, prepala se Jelena, bila zima, duvao vetar strašan,
čovek ulazi, visok, nije zatvorio ni vrata za sobom,
potpuno sluđen, izgubljen u svemiru,
ulazi on, van sebe, i pita strašnim glasom
imate li nešto od poezije...

Znam rekoh mu, ja sam to bio.


Noćna

Na mojem noćnom stočiću strašna je antologija.
Horacije, Rumi, Vitmen, Holan i Sajfert...
sa svim bitkama, iluzijama, kraljevima i ljubavima,
osporavani, lovorima okićeni.

Kako god da ih poslažem, spokojni leže.
O stilovima ne raspravljaju nikad.

Godinama ih prevrćem, od svake sitnice lek im tražim.

Ne doznah nikad zaspu li oni nakon što zaspim ja.


Luksor

I danas, pred kamerama celog sveta,
poziraju ova drevna vrata
ukrašena titulama.

Vrata behu
deo grobnice nekog Usera
koji je bio gradonačelnik.

Po verovanju drevnih Egipćana ova vrata
behu ulaz u drugi svet.

I u mom gradu, danas,
gradonačelnik ima slična vrata,
ukrašena titulama.

Ali to je ulaz u podzemlje.

30. mart 2010.

Enes Halilović je pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik. Rođen je 1977. godine u Novom Pazaru. Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i internet časopis za književni intervju Eckermann. Objavio je zbirke poezije Srednje  slovo (1995), Bludni parip (2000),  Listovi na vodi (2007) i Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), zbirke priča Potomci odbijenih  prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006) i drame In vivo (2004) i Kemet (2010). Prevođen je na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski i katalonski jezik.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.13, izbor iz poezije

 

Marjan Čakarević

Sistem

 

Figure

Posle
simulacija

nepravilnosti rasutosti

Unutrašnja pregrupisavanja
nova jedinična konfiguracija

Pukotina je u jedinici nule
optokondicionali
dozivaju predstavljaju

Prazne tačke
oko osnovne sistemske ose


Krugovi

Oko pritajenih horizontala

Jezičko energetsko prepoznavanje
do osnovne svetlosne tačke

novo orijentaciono aktivaciono uporište

Infoenergetski sukobi
prostorno vremenska proklizavanja
neizbežno


Pokreti

Nanosi individuacije
usamljeništva borbe
slojevi skrivanja

Pseudospacijali
intertemporalni vakuumi
energetska depresija

U asimetričnom ritmu
pokret nova nula

numerička buka
neogravitacija

Sledi centrifugalna disipacija
širenje paralelnih nula
belih pokreta

Elasticitet varijabile
pritisci na nultu masu
udarci u prostor vreme

Puca po ivicama
u blagim zakrivljenjima
pomeranju sindikalne perspektive


Odgovor

Apsolutna tajnost operacije
aktiviranje na signal sveuma

Registrovati odstupanja
sektoru za analitiku

stroga markacija
uočavati pravilnosti

Po dinamičnim linijama
rasporediti grupe za brzo dejstvo

Pristupili eliminaciji


Likvidacija figure

Gravitirajuća mrtva polja
pouzdan znak

Preseca se komunikacioni kanal
traži pukotina u kontinuumu
nova svetlost

Međupolja je zatvaraju

Pritiskom
figura se na planove

Komadiće u međujediničnu nulu


Kriza

Izmiče strateškim planovima
grana se u disfunkcionalnosti
prostorno vremenske vakuume
instalacione beline
praznu sistemsku mehaniku

Proizvodnja krhkih lingvokonfiguracija
energodifuzija

Vertikalna projekcija
iznutra se

 

Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavljuje od druge polovine devedesetih godina u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Poljima, Beogradskom književnom časopisu, Kvorumu (Zgb), E-novinama i dr.  Radi u književno-tribinskoj redakciji Kulturnog centra Beograda, gde je, između ostalog, organizovao i vodio brojna predstavljanja novih pesničkih knjiga i razgovore posvećene savremenoj poeziji. Na internet-stranici Kulturnog centra Beograda vodi projekat Pesma na dan. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige: Paragrad (1999) i Sistem (2011).

Objavljivao u Agonu:
Agon br.10, izbor iz poezije
Agon br.11, prikaz knjige Čarne Popović

 

Goran Korunović

Gostoprimstva

 

1.

uvodim sebe u život mrtvih

znam da postoji utihnuli grad
sa prostranim parkom na ušću reka
mirnim poput zimskog kalemegdana

i da mimo njega klize živi tramvaji

ne radi se o literaturi ili želji
da se nađe opravdanje za ljudsku patnju

već ukoliko budeš dovoljno strpljiv
i ne dopustiš da sve što život nosi
bude bitnije od tebe samog

imaćeš strpljenja za odmor
u gradu koji nije mnogo drugačiji od ovog

osim što u njemu
umesto nas živih
rade dišu i postoje
jedino mrtvi


8.

ne tako često
sve ređe sa dolaskom
mirnijih vremena
dogodi se da u grad mrtvih
pristigne lanac autobusa
ili teških vagona

izađu iz njih senke
različitih generacija

mnogi se osvrću u neverici
kao da je dolazak među mrtve
ono što su zavredeli da ih mimoiđe

ili ih zbunjuje to
što nisu zamišljali
da će u smrt otići
sa mnoštvom nepoznatih ljudi

kada bi samo mogli pronaći
one koji su ih uputili
na ovo putovanje

da i njih
i sva nepoznana lica
otpreme u vozove
još dalje od samog nestajanja


18.

ukoliko ti se učini
da si u gradu ugledao
preminulu dragu osobu

prosedo očevo teme
ili povijen bratov hod
u gužvi na bulevaru

nemoj imati dilemu
nije reč o utvarama nepoznatog sveta
to su zaista oni

samo što nećeš lako uspeti
da ponovo spustiš dlanove
u njihove nežive ruke

jer mrtvi znaju da ponovni
susret sa njima
možda neće imati i svoj rastanak

zato uglavnom priđu dovoljno blizu
da ih možeš pratiti
kroz jutarnju gužvu
izbledele i stvarne

pre nego što ti brižno i diskretno
mahnu pri ulasku u autobus

jer u ovom svetu
niko ne pruža sigurnost
koliko mrtvi

 

Reka kaiševa

 

Kroz more

1.

po uputstvima sa početka detinjstva,
suzbijanjem daha, udaljavanjem udova,
zaboravom sopstvene mase,

i licem porinutim kao u kozmetičku zaštitu,
bezazleno se otisnuti od natopljene obale,
nad mnoštvom providnih zrna,

majušnih modrorepih riba,
neophodnih peraja i rađajućih algi,
nad tumarajućim vodenim plećima,

ne posežući ni za čim,
ni za koralnim ukrasnim kamenom,
ni za čim, ne vraćajući dah u nozdrve,

samo oduzeti sebi telo, odvojiti delove od sebe,
plutati kao što je provereno,
dok padaju plovila od kostiju,

dok zauzimaju more ispod površine,
zaboraviti svoju težinu, neka nestane
kroz tu potonulu dubinu, kroz more

2.

najpre se oglasi
poput transformisanog giganta
sa izduženjem vrata
sa treskom prateće repine

sumorna životinjska najava
opreznost okruženja plaža u uvali
senke letnjih glava pod suncobranima
kose raširene pod vodom

i opet nadilazeće obaveštenje
i belina koja se pomalja iza stena

nagoveštaj čeličnog pramca
prodorna visina umnoženi
udobni spratovi
i uzvišena zastava

što dalje od njegovog ponirućeg podnožja
daleko od tog klizanja metala i mora
od bespovratnog produžavanja trupa

još uvek neminovno nadire
iza nepristupačnih hridi
ostati uz mnoštvo peska
možda mahnuti
ima li koga na toj
nemerljivoj stvari koja odnosi ljude


Pored

teško je proći pored ogromnog psa.
u parku, u prostoru izdvojenom za opuštenost,
gde sporije se tope sladoledi i gde dečaci
seku jedni drugima putawe, veliki crni
pas ima dug isplažen jezik i uočljivu
snagu u nogama. nem i nepomičan,
ubrzano diše dok mu neki detalj
na drugoj strani parka potpuno zaokuplja
pažnju. kroz koji tren, on će trznuti
telom i protrčati pored mene, kao nekada
davno, kada je isti takav pas
strašno protutnjao, tresući
svojom snagom, i ne primetivši me


* * *

još uvek u mom telu nije prepoznat rak,
niti je bilo povoda da rafinirana kamera

istraži mesta koja i ne osećam kao deo sebe;
još uvek nije bilo razloga da se nagađa

kakva pena senči osvetljeni rendgenski snimak;
otud možda i ova slutnja: kada bude dugovečni,

pouzdani lekar staloženo saopštio
da predstoji tegobno, neizvesno lečenje,

očekivaću da telo istrajnije zadržava
užitke: predani dodir žene, ukus

natopljene masline, mirovanje
na zaboravljenoj obali; pretpostaviću

da tada započinje i vreme
nepokolebljivih zaključaka, završnih odluka,

nepomućenih uvida;
mada već sada znam

da će se smenjivati neizdrživa pomirenost
i neiscrpno očajanje, i da će izostati

samrtnička mudrost,
preciznija od mlaza iz staračke bešike

 

Goran Korunović je rođen 1978. godine u Jagodini. Radi kao asistent na predmetu Južnoslovenska komparatistika, na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta u Beogradu. Autor je pesničkih knjiga Gostoprimstva (Treći Trg, Beograd, 2011), i Reka kaiševa (Povelja, Kraljevo, 2012). Učestvuje u radu nove pesničko-umetničke grupe zajedno sa Tamarom Šuškić, Urošem Kotlajićem, Bojanom Vasićem i Vladimirom Tabaševićem. Objavljuje poeziju, naučne oglede, i književnu kritiku. U pripremi je njegova knjiga komparativnih i kritičkih ogleda Protiv sigurnosti.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.4, esej o poeziji Milutina Petrovića
Agon br.5, izbor iz poezije

 

Vladimir Stojnić

Poziv na saučesništvo

 

kiša projektovana za potrebe pesme
može popuniti šupljine u sintaksi
: omogućava dodatak u vidu slike mokrog asfalta
i pritom svesno zaobilazi kaDar krvi što se sPIRa
neuhvaćen okvirom paPIRa.

bilo šta što služi bilo čemu određeno je funkcijom službe. sa druge strane ovog predstavljanja ostaje dopuna do zamišljene celine sa svim isključenim/ignorisanim mogućnostima. svesni izbor isto tako govori o onome što nije prešlo prag pojavnosti, ali postoji kao hipotetička dopuna, statistika koja se dešifruje na osnovu te jedne poznate funkcije reprezentacije.

postoje šavovi na belini
: to su mesta gde dovlačim kičasti nameštaj;
pravim idealni raspored mišljenja i
sitnih potreba; suvenira, gedžeta i sTAvOVA.
tu ću živeti u nanosima forme. vraćanje
unazad prašnjavom ulicom. preuzimajući
kalupe tela iz vazDUHa što se kruni.

 

miloš petković piše:

moj govor traje,
u njemu sam zaključan

onaj ko interpretira priču
stvara svet
koji već sadrži i njega samog.

priče unutar priča
prave koncentrične krugove
namotane oko praznine.

stalna transformacija
iz pisca u lik ► iz čitaoca u autora ►
iz manipulanta u izmanipulisanog ►
ima jasnu funkciju kontinuiteta i poverenja u iskustvo
jer priča je u takvom postupku uvek starija od onog ko je sastavlja.

zato je borhesova igra samo-reflektujućih ogledala
konzervativna zanimacija minimalne
akcione vrednosti.

punoća govora iz miloševog stiha
u kojem je tesno od istovremenog prisustva
autora i diskursa koji se prepliću u igri iskustva
i identiteta ipak se može otključati.

ja to otključavanje čitam u jednoj
drugoj pesmi gde on piše:

Učim te jeziku,
da bi umakao
i stvorio novi Red
koji će putnici namernici
zaobilaziti kao napuštenu crkvu.

u toj napuštenoj crkvi odiše neki
novi red. namernici su se zaputili ka
obližnjem selu, ali u crkvu ne svraćaju jer je ona ispražnjena od forme, a njihova vera je forma. moje čitanje kaže da su u toj crkvi idoli ponavljanja iskustva u mraku i prekriveni prašinom. zato oni polako nestaju: vrata su otključana, ali se pesme ne mogu obrisati. kao što se napuštanjem jednog prostora ne može zakoračiti u ništavilo već uvek u neki drugi prostor.

 

odgovor/reakcija čitaoca viktora radonjića na poziv ove pesme:

u toj otpuštenoj crkvi odiše neki
iskonski nered. prolaznici su se zaputili iz nekog odaljenog grada ka
bližem selu, ali u crkvu ne svraćaju jer im nagon za samoodržanjem signalizira zaraznost forme, a njihova vera je pod tretmanom sadržinske hemoterapije. tvoje čitanje kaže da   u toj crkvi idoli ponavljanja iskustva svetle i ispuštaju mirise ojačane svežinom (miris buđi je najintenzivniji kad je najsvežiji). zato oni polako opstaju: vrata su otključana, ali se pesme ne mogu udisati nazalno. bežanjem iz jednog mirisa ne može se  preskočiti u ispunjenost nemirisom već se propada u manjak intenzivnijeg mirisa.

ja ću da budem ti,
a ti ćeš da budeš ja

kaže r.mutt sedeći na zelenom kauču.

čitalac može da pojebe ove stihove
da piše sebe preko njih
da popunjava šupljine OD-GOVOROM.

čitalac je vekovima bio rob.

ti ne čitaš ovo,
ti pišeš ovo,
evo, gledaj:

r.mutt je nestao kroz malenu rupu na plafonu.
sada sedi u mom stanu, u narandžastoj fotelji.

lakiram nokte, navlačim kondom.
ako napišeš da je čistoća fašizam,
onda je i kondom sa ukusom maline fašizam.

ja ću da budem ti,
a ti ćeš da budeš ja

ja sada ne pišem
ti ovo ne čitaš.
misli su uvek nečije
osvrni se oko sebe.

 

Vladimir Stojnić je rođen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. godine. Poeziju, kratke priče, prevode i književne prikaze objavljivao je u brojnim domaćim književnim časopisima, dnevnim listovima, antologijama i zbornicima. Pesme su mu prevedene na poljski, francuski  i engleski jezik. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis u 2008. godini. Objavio je knjige pesama: Vreme se završilo (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2008),  Fotoalbum (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2010), Czas się zakończy (drugo izdanje knjige Vreme se završilo, na poljskom jeziku, Maximum, Krakow, 2011)i Poziv na saučesništvo (Mostart, Zemun, 2011). Prevodi sa engleskog jezika i uređuje internet časopis za savremenu poeziju Agon i poetski blog Jurodivi. Živi u Zemunu.

Marko Stojkić

Laki bolovi

 

Back To Black

Ponoć, Ejmi,
ne znam šta ću s rečima.
Nazad unutra među zidove.
Preljubnička crnina, aveti
i vrane,
jata vrana vasceli dan napolju
i gole grane, decembar,
garnizona ambulanta,
kapije, sloboda.

A bila si sva u odlascima,
uvek i svuda samo tvoja leđa,
haljine, listovi, štikle,
sva u osmehu, sva u letu.

Lovim. Svoju senku u procepima,
kolut dima nad opušcima,
parče ljubavi na platnu.
I ova noć ima li kraja? Uostalom
jutro je tek nepotrebno rasipanje
svetla, osmeha, susreta,
brijača. Za koga iznova štedim
još jedno nasilje, drskost
da pljunem, ustanem, hodam...

Tebe nema i ja zabranjujem
novine, internet
tračerijadu jer
neke stvari, Ejmi, ne želim da znam,
pa nek sam sto puta slabić, Ejmi.


Krajem marta u našim krajevima

Putuješ da zaboraviš.
Smeješ se lastama, govoriš
o prelivanju, saplitanju,
gravitaciji.

Maslinasto. Heroina polomila nokat.
Zelene čarape
i suknja sa čipkanim rubom
ne stoje joj danas. Biti površan –
to je prelamati odsjaje, to je
laki ples na vetru, ekstaza!
Biti površan – gledati
pokisla stabla i mrtvo pruće,
besne reči na zidu, a videti –
samo boje, boje, boje.

Putuješ da zaboraviš.
Nosiš sa sobom suvišna znanja kao –
krajem marta u našim krajevima (ili)
zelena salata, rotkvice, anemone (ili)
fenomenologija samoubistva, proleće,
pa to je čisti strah (ili)
so i voda i dijete, večna mladost (ili)
gumene bombone, da, one kiselkaste (ili)
pokisli koloseci, nema pobednika

Unutra bori se plima,
jecaju galebovi, pali se slama.
Unutra veštice na mesečini
krvare i jašu.
Na današnji dan poželela si.
Procvala stabla i kandže.
Putuješ da zaboraviš.


Magelanova busola

Naučiti sebe.
Leptiri sanjaju livade. Napustiti
poznate obale. Udari muve u okno. Vožnja,
umor, noć, mačka pod točkovima.
Iznenada. Preživela. Lupanje srca.
Neka bi rekao Amin.

Naučiti propadanje. Otmeno
otkucavati, srebriti, zlatiti.
Egzotične voćke, ezoterična busola.
Mango recimo. Supermarket. Plovidba
neuronskim krugovima, trgovina
novom robom, propovedi
odanom ljudstvu. Vlast.
Jedna ruža u vazi.

Bez osvrtanja. Ponešto
o ponosu, izdaji, opiranju.
O vremenskim prilikama.
Nebo pred oluju. Pogledati pobožno.
Ponešto o insektima, krvopijama,
ignorisanju buke, egzekucijama.
Kricima u suton. Indulgencijama.

Novinski naslovi, kafa,
opet stare matrice mučenja-
čupanje noktiju, suptilniji načini.
Škola ponavljanja.
Ponekad poljupci.

 

Marko Stojkić je rođen 1981. godine u  Smederevu. Od 1997. do 2011. živeo u Beogradu. Trenutno živi u Nemačkoj (Kincelzau), gde radi kao lekar. Poeziju je objavljivao u časopisima Polja, Letopis matice Srpske i Koraci, kao i na internetu. Objavio zbirku pesama Laki bolovi (Mostart, Zemun, 2011). Prevodi sa nemačkog jezika, uglavnom savremenu poeziju.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.9, izbor iz poezije
Agon br.14, uvodni esej u tematu o autopoetici

 

Ognjen Petrović

Kečevi & osmice

 

Pred nastupajuću noćnu tišinu

Zatvaram vrata,

okrećem ključ u bravi,
povlačim rezu preko vrata,
proveravam prozore,
preko –
povlačim zavesu, ulazim u sve sobe,
zagledam ispod kreveta, u ormare,

u gluvo doba ruše se montažne kulise,
pravougaonik crkve,
kvadrat banke,
piramida supermarketa,
golom ledinom voda valja najlonske kese,
plastiku,
sitan šljunak, farbu
spira, uglačane skelete pasa,

u ispražnjenom kvartu
vene sveže zasađena bodljikava žica,

predugo sam nosio žilete u grlu,
napustiću ovaj toponim iz pakla,
otići na ostrvo Spektakl,
da slušam kako se talasi tuku,

sakupljam školjke iz dubina,

i mislim na buduća mrtva slova budućih
racionalističkih utemeljenja.


Na plaži, sa Sokratom

Gušterski dodir kože,
miris osveživača uvek tako agresivan,
neracionalno jak.

U sobi za trošenje slobode.
Dok zauzet svet kulja sa plaže, oprez:
među kamenim blokovima
ugnezdile se zmije. Pesak & voda,

dok sve to pokriva trava
i koščata šaka nekog budućeg
zaljubljenika u arhaično pronalazi
tvoj steg.

Tamno su obojeni zidovi sobe,
taman je i napitak
koji stežem u čaši sa ledom:
Sokrat nije napisao ništa, reči su samo zvuk
ispaljen u vazduh, a rukopisi gore.
Iza rešetke prozora
nijedne rđom okovane balustrade
da na njoj odmorim pogled.

Kasnije mi liftboj drži predavanje
o geomorfologiji lokalnih stena, nabraja
znamenita mesta, sva znamenita mesta.
Kaže da je ovde rođen
i da će po svoj prilici, ovde i umreti.


Pesma napisana u retkim trenucima izrazito dobrog raspoloženja ili Kako ja zamišljam budućeg sebe

Nije više bilo
krstarica na putevima,
ni puteva više nije bilo,
izraslo šiblje
spliće se oko ispražnjenih tankova
pumpe na prilaznom E-75,
unutra miriše na starački znoj i petrolej,

jedna lampa gori u pomoćnoj sobi,
ispod paukove mreže
bezubi starac pretura po praznim ladicama,
stvrdnute mrve hleba
nalazi na umašćenom podu,
metalnoj kutiji za sitniš,

kroz razbijeno okno
starac vidi delić poznate pustinje,
delić neba
i seća se kada je brojao
koliko mlaznjaka preleti severoistočno
i jugozapadno, ali više nije siguran

je li zaista bilo tako
ili je u pitanju samo strašan san,
koji ga, evo, drži,
čak i sada,
kada je, čini mu se, u potpunosti budan.

 

Ognjen Petrović je rođen 1981. u Beogradu. Piše poeziju. Pesme je objavljivao u Beogradskim novinama, časopisu Akt, kao i u mnogim zbornicima poezije. Objavio knjige pesama: Prekidi prenosa (Šumadijske metafore, Mladenovac, 2011) i Kečevi & osmice (SKC Kragujevac, 2011). Živi u Mladenovcu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.14, izbor iz poezije

 

Ivana Maksić

O telo tvori me

 

O
Telo:
Tvori me

I

Bila sam k-tebi u-nutar
Gde tamo: ničega.
Ne: prazno. Šuplje!
Re-ska hladnoća, slabašni grč, be-dan drhtaj,
Osion trzaj, opora prošlost.

II

Ti: u meni:
ni-si bio. Ja:
bio sam sam: u
tebi: tamo sa-moj resko
ma ne osećam ništa
a tek tebe
ni
sunce: ne-nisi bio
u meni po-
krova, bleda magla na odru tvojih jahača, a
ti: nestala: krv

III

ma ne dam ti ja sebe da u
njoj budeš
na belom primerku ne-
čijeg tela: to telo bih da po-lom-im-a,
lo-
m ovi-m me pro-goni: unutar
ti si to smislio
san
svega: jama bez smiraja: taj
ne-mir me napušta. Ostajem

IV

nevin. Jer
slep. Ti jesi nevino zločest
pričest se
često zlo-
paćenjem
zvređuje
Ja po-
tvrđujem da ostaje-
m
nevina: slep-
a
nastaje: na čvoru krvi: gutljajem umire-

V

o:
kad neću taj plam! Ja hoću zid da osetim, zid
hoće da kroz me-
ne prodire, tvoj zid: tvojim s tobom po mojoj
utrobi so-
li me! Ja nisam
zid, bremenit
tobom o-
gluveo: nosio
prtljag od zglobova nasuprot
tebe: o: ti

VI

mene
si video u meni ja
sebi krvarim
po tebi
opet

VII

sebe: ne me
ne sam
odnela: ne dam ti: odraze
teraj se ženo
ja ni
sam ni-
sam žena
ja sam ud po-
kreni me: o-daj
te sirove zvuke sad opet
ka
meni: u nekome:
kome: ha: tegobno: hoću da laž-
ima(m) te tamo u:
nečijoj negdi-ni: sada ni-sam:
videla ka:
ko se odaje sramnom-e.

VIII

Krik je na
pustio sve-
Mir ka-
ko će
mi prepo-znati mir kad
Ne čuješ ni-ti ne-
Mir

Me je u-
Mirio

IX

Ja
Jesam
Ti
Sam
Svoj
I
Ma
Ko-
kad-
A h
H
Ha

X

H
Hhhhhh!
o-h! uh!
H!
H!
!

!
Ja ni-
Sam
Sa-
Svi-
M-

a!
Pa: ni-
Ne:
Moj-
a sigurno
Ni-si li ti
Da je to
Sam-o!
Ni-
Si-
Sam!

 

Ivana Maksić je rođena 1984. u Kragujevcu. Diplomirala je i završila master studije na engleskom jeziku i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i kratke priče. Bavi se prevodilaštvom i esejistikom. Objavljuje u periodici. Objavila knjigu pesama O telo tvori me (Matica Srpska, Novi Sad, 2011). Kao slikarka i performerka je poznata pod pseudonimom Jurodiva.

Objavljivala u Agonu:
Agon br.11, prikaz knjige Ksenije Simić
Agon br.12, izbor iz poezije

 

Uroš Pajić

Beleške

 

Meni

1)

moja krzava linija horizonta
moj raspon dovratka
i škriputava kvaka
kao i pero
kao i rukovanje sa gostima
i kredom obeleženi koraci
ka otvorenom prozoru
i umrle laste u uglu balkona
učaureni moljci
opaučene muve

2)

osamnaest stepenika četiri puta
tri puta ništa
i prazno sanduče levo
i prazno sanduče desno
moj ključ prazan
i moja hodanja
i leškarenja kraj reke
i odsjaji i mravi i avioni
i nezadlanjeni dlanovi
nezadlanjeni dlanovi
to jest dani

3)

moje pesme meni
moje pojanje meni
meni bez ušiju
bez klepetavih kožica
među prstima
so i brašno
čaj i pero
ne brojanica ni prsti
moj plač meni
ni blag pogled
ni topot dlana na ramenu
ni bremenite tarabe
nalakćene prababe
u pubertetu

4)

moja deca
kažem im da ih neće biti
ne zbog sebe već zbog njih
meni nalik
zbog mene sebi nalik
a ona se osmehuju
zdravim zubima
hvala kažu
i mašu mi zagrljena
mojim rukama

5)

moja nazubljena teskoba
i piljevina raspršena
sa jedne sa druge strane
koja se zanosi padajući
na jednu na drugu stranu
kao perčad odlepršalog odstreljenog
goluba

6)

moje podmuklo neprihvatanje
svega van mene
koje reži na sve točkove
na kojima promičem

udostojite pogleda
moju tajnu paradu
bacite konfete izbušene dokumente
o mom postojanju

 

Uroš Pajić je rođen 1984. godine u Požegi. Student je master studija crtanja na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Pesme, priče, ilustracije i stripove objavljivao je u Poljima, Kartonu, zborniku novosadske poezije Nešto je u igri, Studiju za novi strip, Grafičkoj zaveri i drugim časopisima i publikacijama. Pored brojnih nagrada iz likovnog stvaralaštva, dobitnik je i druge nagrade Festivala poezije mladih u Vrbasu 2005. godine. Objavio knjigu pesama Beleške (SKC Kragujevac, 2011).

 

Filip B. Vukotić

Drugi miris crveno

 

Rembo, Borhes, Barok

U ključaonici Remboove lule pogled je nastanio svet.
Ključar je budan i umro je u Ženevi, slep, neke 1986.
Ovog trenutka imam devet godina i ližem ogradu terase mokru od kiše.
Moja deca neće videti orah ispred pradedine kuće u Raški,
ali će videti stari bunar i košnice na selu.
Objica su se, ključar i Rembo, verujem, pomagali štapom,
a u nekom jesenjem vrtu pili vodu i lizali med.
Kroz simbole i šifre šetajući Boga da nađem zalomio sam ključ.
Da sam deceniju ranije upoznao barok
Hrista bih ugledao u gotskim mukama.
Ako Ga sanjam kao odojče znači li da sam jednom već mogao nemati put?


Sled

Postoji tačan sled vremenna i događaja koji je nepromenljiv.
Na temelju Jovana Bogoslova ja ovu misao ne izražavam nego već jesam.
Stoga, već dva puta sam rođen. Prvi put po sledu,
drugi put po njegovom ispunjenju.
Već sam žudeo sa Kalevalom, vinčanskim pismom,
da spojim crno sunce i kukasti krst.
Već sam se izgubio u Ermitažu, odbio da obilazim katedrale,
bio ravnoduđan prema Veneciji i njenim gondolijerima.
Već sam Slovenima vratio Vijenu,
I već su me proglasili nacistom i izveli pred nacistički sud.
Već sam decu dva starija brata i moju vaspitavao u pravoslavnom duhu,
i predočio im hrišćanski komunizam.
Već sam napisao knjige i grebao džez.
Dobio sma poziv, proživeo rat i prvu starost. Preživeo rat!
Na kraju sleda smrt već jednom nadživela na Zemlji.


Sifilis

Gospodine Aleksejeviču, u krugu trougla,
sem mojim, vidljivim nikom, sifilis očima,
iscrtaću Vam tokove crnih reka.
Između nas, njega i mene,
mene i njega,
jedan se prostor vrelim katranom orodio.
Nadomak ovog mesta
ne trule više kosti
bivola niti zeca,
niti se krvlju njihovom nade proslavljaju.
Odatle su
pre četvrt veka
u ritama svojim
pobegli bogovi.
Između nas,
mene i njega,
svi snopovi
njega i mene
od srpa iste padaju žene.
Nikom vidljivi,
po svoj prilici od obojice stariji,
gospodine slavni Aleksejeviču,
u toku ću jednom,
pre života,
glas svoj da izgubim.
Kroz rog tad ću
iz iskoni
pramajku ka sebi da dovedem,
i poput dedova,
u vezi bolesnih veđa
i prećutnog rodoskvrnuća.
sa prostora onog rod da pokupim.
I sve je zavera protiv Boga.
I bogovi i imena.
Gospodine dragi Aleksejeviču,
na tapiseriji u roditeljskom domu
prikazama ponoćnim
šare istakne odgovaraju.
Pitam Vas stoga,
vidljivim nikom,
u času kom mišice trule
a u kom
svest se naša odvaja?
Viče li čas taj pobedom beskrvnog hleba?
I nema ničega
između nas,
njega i mene,
mene i njega.
Ni prosotra,
ni crnih reka.
Jadranom,
Egejom
i Nilom
hrani se ista mrena.
Lutkar sa sifilis očima.
I bogovi i imena…
Sve je zavera protiv Boga,
Vas,
njega i mene,
mene i njega.
Lutkar sa sifilis očima:
Sašiti pokrov krugu trougla
pre nego što oba postanu tela.

 

Filip B. Vukotić je rođen 1985. u Kosjeriću. Apsolvent je srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Član je rok benda Prosuti iznutra. Uređivao je časopis studenata Filološkog fakulteta, Znak. Objavio zbirke pesama: Pred vratima caričine sobe (2003) i Drugi miris crveno (2011). Živi sa suprugom i sinom u Kosjeriću.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.15, izbor iz poezije

 

Bojan Vasić

Tomato

 

ја тада изрони из разликовања, док ноге остају и даље негде под водом. Све метастазира у том разликовању кретања и мировања, као и у разликовању ово двоје од оног што нису ни кретање ни мировање, истрајавајућа белинa фасаде, рецимо, или кров који се урушава. Ветар настаје у самој разлици међу потенцијалима и временом бива све јачи, пробија ткиво, уносећи ово сазнање директно у срца. Сунце је нешто што је ту најблискије, а истовремено и удаљено, смрди, упаљен је комад одеће, бадња гума, помрачење, мачији измет. Његов ужас се може протумачити и као светковина. Негде се, наиме, нагло залупе врата, уз прасак и превару, струја узнемири грање, договорено, а ипак сасвим опасно, као у дечијој игри, затресе пластичне ролетне на околним кућама, загребе беоњаче стакла, успевши да испише одређену пунину у том увек мртвом, једноличном падању завеса. Изненађује што је све то крајње извесно и некако лако. Ваздух разликује водоник и кисеоник, азот од угљен диоксида, добро од зла, и тиме се постварује. Ту је сасвим лако направити корак, једно што је другачије од нечег претходног, бити забављен претапањем поподнева у сумрак, кондензовањем тамних тачака влаге по угловима, старењем. У поглед се, рецимо, упије срушена кућа, ту продише, настани се, формира неки тајни орган чије се службе спуштају све до утрнуле ноге и гангренозног ножног палца, до меса пред одсецањем. Све то покошено растиње у њему, болест израсла кроз окна, циглу и сломљене плочице, једноставно продише тешким, ужеглим гласом буђи, проговори, застане и осмотри сопствену немогућност умирања. Младо стабло багрема упиње се, дозива ветар, да му помогне да шаком сопствене крошње здере то платно зеленог блистања и сенки које маскирају појаве. Већ као деца седамо на трицикл, од канапа и одрезане гране правимо лук и крећемо ка тачки на коју смрт указује. По ивицама лежи само отпад, мочвара, вагинални отвор, где се складишти, одакле избија одређена страст, али она још увек није довољна. Кинуо сам, можда начуо прегласан телевизор или нечију молитву кроз танке, опнасте зидове. Овде стајем, чега се плашим, зашто не умем даље

 

некако то почне, згусне се, попут мржње. опадне лист; лифт се спусти у приземље и трамвај сигурно затресе капљице, само се то не види. превише се трудим да одржим пажњу, семафор сам, премештам доступне боје, са ноге на ногу, насилно укипљен, невешт, привидно испражњен од емоција. тада ћутим. помажем оку да покрене окамењену аморфност асфалта, измењам свет по падежима, спустим се његовом улицом, осетим: стрмина. из радионице зарежи фин, гипсани прах. вучјак је ту, за првом оградом, облизне се, сасвим јасно издефинише границу пута, својим покретом, ту раван са које се вода тек скоро повукла. ту су сви ти углови, промене које нас усложњавају до натрулости. све то изнова пулсира, има клиторис, додирује се под земљом, беличастим кореновима. и ја сам то, под капуљачом, палим цигарету шибицом, мислим на слово Т и записујем га. ипак, мртав сам, овијен о ту тврду површину; имам ставове који ми све брже гутају снагу, гурају ме низ дату стрмину. а доле ври саобраћај, бактерије се множе у мом зноју, младић јауче лежећи пред погледима, изручен у њих, напукле кичме. помислим, жеља сам, и попут голуба тупо кљуцам о ствари, неуништив, ширећи заразу. а споља, уста говоре, руке се наизменично опусте па заталасају, шаке пуне и празне, све полако преузима одговорност. чују се капи и тамне мрље влаге у пробијању кроз зидове језика и чула. устајем бос, јутарња ерекција, задах, пужолики начин на који се грчи желудац. секутићи гризу доњу усну, помаља се очњак, стопало назува папуче, шака отвара врата, кожа се јежи у додиру са хладноћом, тело спушта низ степениште. живот је одвратан, и мек, и нема крај и управо је то оно што из основа мења све.

 

подижем мартинове каљаче
кошуље капу

разлике између тежине и
масе

опипавам милиметар по
милиметар идеологије

пентаграме или
обрву двоглавог орла

у блату негатива
ишчитавам присуства

у свакодневици
окружен његовим предметима
њушим ваздух као
крусо

сећање је кратка болничка
посета која не мења ништа
навика
јутарња мера меда

 

Bojan Vasić je rođen 1985. godine u Banatskom Novom Selu. Apsolvent je srpskog jezika i književnosti. Objavljivao je u časopisima Povelja, Zarez i Ulaznica. Dobitnik je nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Objavio je zbirke pesama Srča (nagrada Matićev šal, Čačak, 2009) i Tomato (Beograd, 2011). Uređuje studentski književni časopis Znak.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.3, izbor iz poezije
Agon br.13, esej o Preporodu britanske poezije
Agon br.15, izbor iz poezije

 

Vladimir Tabašević

Tragus

 

češalj

( ližem telo sastavljeno od zasvrbelih tetiva odvojene jezike pounutrašnjene Klarinim licem slepljujem se dalekim sezonama kada vetar ostaje go kao kost trenutno pojedeni krvavim ograncima nestajanja blizanci tvojih usana su kapi ili čovek prekopiran zagrljajem koji sluša pticu u tuđim plućima akustiku neoplakanih ostataka Klaro samo izgovori kako je biti mrtav izgovori tihu dovoljnost svoje smrti zbog koje patuljci igraju domine )

 

moje oči
kroz češalj plaču

kroz najintimnija rebra

moj himen je odleteo
kao kišobran

tata opet ti nisu dozvolili krila

na muštiklu pušim sveću
koju sam zapalila
za tvoju poslednju smrt

 

( 1 )

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vladimir Tabašević je rođen 1986. godine  u Mostaru. Objavio je zbirke pesama Koagulum (Zaječar, 2010) i Tragus (Beograd, 2011). Studirao je stomatologiju, a sada je student filozofije. Živi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br.12, izbor iz poezije