Čarna Popović

POBACUJEM REČ TVOJU, MESAR NEK NERED POČISTI

Deponija tela

(Ivana Maksić, O telo tvori me, Matica srpska, 2011)

Delo Ivane Maksić pojavilo se krvavo na književnoj sceni, umotano u placentu i bačeno na sto da preživi kako zna i ume. Zato moramo brižno negovati ovo derište koje se uporno opire svakoj analizi, kao čeprkanju po živoj rani.

Naslov zbirke O telo tvori me nagoveštava ono što će se dešavati u samoj zbirci: neprekidnu igru rečima, smislom, pozicijom subjekta i objekta, pa na kraju i igru života, koji kao da sve vreme čuči na ivici knjige, čekajući da se odlomi od samoga sebe. Odsustvo zapete u naslovu, nakon što se subjekt obraća telu, može da se čita i kao Otelotvori me, kako sam prvobitno i pomislila da će se zbirka zvati. Ako se pisac, čitalac, publika obraća telu kao stvoritelju ili vajaru, onda se njemu daje prednost nad onim što  je duhovno, što ne može biti opipljivo i što bi, u krajnju ruku, trebalo da oblikuje ono što je telesno. To, naravno, ne podrazumeva da je ono što je duhovno nesklono propadanju, možda čak i više, ali se vrednosti postojećeg umanjuju ako je nešto nevidljivo, ili se makar zanemaruju. Međutim, u knjizi se tačke duše pominju i dodiruju, paradoksalno, u momentima najjače telesne eksplozije. Dok se radilo na telu, pisalo o njemu, osećalo, područje duhovnog je ostajalo u senci unutrašnjosti i čekalo najslabiji momenat da zaskoči telo. Time se pokazuje da nas ne samo ono, protiv naše volje, uvlači u igru čija pravila ne znamo, već da se i duša igra našim telom, lukavije, sporije, upornije. I da mi, u toj njihovoj neprekidno-međusobnoj igri, nismo u stanju ništa da uradimo.

Na prvo čitanje ne možemo a da se ne zapitamo o čemu tačno govori ova zbirka, jer ni naše telo ni mozak ne mogu da dešifruju najbolje smisao koji imaju pojedinačne pesme, a onda i cela zbirka. Međutim, ako krenete u detaljno čitanje – biće vam još teže da se izborite sa smislom koji iskače na prepad iza svake stavljene crtice, prelomljene reči u drugi red, dovođenje njega, nje, njih u naporedan odnos. Ivana je na nekim mestima sigurno intuitivno prelamala reči, ne obazirući se mnogo na promenu značenja, negde su reči vidno namerno prelomljenje, ali ako zamerimo bavljenje namerno-nenamernim, marno-nemarnim i posvetimo se višeznačnosti, videćemo da je ovde sve podložno promeni, da ne postoje konačni odgovori, i to ne u onom banalnom smislu u kojem nikad ništa nije zaista gotovo. Reči su te koje su sposobne da se prilagođavaju umu čitaoca, i da nesvesno ulaze u njegov mozak onako kako ih on oblikuje, a ne onako kako su se našle na papiru, upravo zbog toga što se u knjizi ne govori o velikim istinama, to su mali intimni delovi života koji se različito provlače kroz svakog ponaosob, tražeći utočište i pravi nedovršen oblik u duši čitača, potvrđujući upravo svoje nedefinisane polne karakteristike: Ti: u meni:/ ni-si bio. Ja:/ bio sam sam: u/ tebi: tamo sa-moj; Teraj se ženo/ ja ni/ sam ni-/ sam žena/ ja sam ud (O telo tvori me).  Iako ton zbirke počinje oštrim osećanjima, jasnim željama već osakaćenih ljudi, dva tela koja govore predstavljaju gotovo amorfnu masu koji se mogu vratiti u svoje prvobitno stanje, ali tako da pri razdvajanju neki delovi moraju biti oduzeti, bili oni već odumrli ili u punoj snazi. Ta dva bića, u laboratoriji reči, sagorevaju, gase se, opet pale, nestaju, rađaju izobličeni, vole se, mrze, drhte, proklinju, povređuju. Ali sve predstavlja stapanje koje, kao tornado, kupi svet oko sebe i izbacuje ga negde daleko. Upravo po tome je ova zbirka drugačija: ne postoje lirski pasaži gde se emocije pokazuju kao oslobađajuće, poželjne, one ne teku iz pera spisateljice, već iz njenog noža. Stalno uzmicanje i vraćanje osobe koju mrzimo jer je volimo, jer je napravila od nas to što jesmo, rađa paranoju, frustraciju, i pretvara se u opsesivnu povezanost, koja je bezazleno počela kao igra: igrom da osetiš/ kako smo od-uvek/ igra-/ li tu /našu igru/ bez tebe/ što bila je/ moja; ne prekida/ baš se lepo/ na-/ do-/ vezu-/ jem-/ o, igre/ mi, s tim što, u ovom slučaju, igru je samo jedan zaista bezazleno igrao, dok je drugi igrao ruski rulet. Udubljena u igru, kao dete dok se igra, ona je obuzela telo i dušu i postala svakodnevica od koje se više nije moglo pobeći, svakodnevica koju nije želela s drugim da deli, ni s onim (s) kime se igra: ne: to naša stvar nije i ni-/  kada naša ne može biti ta stvar je/ moja samo/ moja je/ krv je moja, (Igriva)gde ponavljanje zamenice ,,moja’’ pojačava dečji tonalitet, a ozbiljnost igre. Kako se prolivena krv hladi, tako i glave postaju smirenije, menjaju se želje. Od toga da: ja hoću zid da osetim, zid/ hoće da kroz me/ ne prodire, tvoj zid: tvojim s tobom po mojoj/ utrobi so/ li me! (O telo tvori me) do toga da Ne/ po/ stoji/ bol po-/ stoji sam/ -o ne-/ nasta-/ njena prazni-/ na koju ne želim s tobom da delim.  Duša postaje svesna da ne želi više tog Drugog u sebi, pored sebe, ali se telo i dalje opire duši, tražeći još malo od onoga što je preostalo. Postoji svesnost subjekta o trošenju, ne samo sebe, već i vremena koje neumitno prolazi i odnosi najbolje sa sobom, ne ostavljajući prostora za nekog trećeg, o kojem se u pesmama ne govori, ali se sluti, kako iz potrebe za ocepljenjem od Drugog, tako i iz želje da se subjekt vrati sebi, u kojem čuči možda neko nov i bolji. I zato: sve dok/ ti dišeš/ na mojim/ grudima/  tvoj dah mi/ sate/ života/ otima/ sati se množe/ u dane / a godine zaustavit/ moram te.

Ova zbirka donosi jedno sveže, iskasapljeno poimanje ljubavi, telesnosti, duševne uznemirenosti; sve ono što i nas čeka, ako nas već nije dočekalo, i, ako budemo imali sreće, doživećemo rane koje neće moći da zacele jer su se pretvorile u rupe.

 

Čarna Popović je rođena 1989. godine u Pančevu. Objavila knjigu pesama Autokanibalizam (Matica srpska, 2010) i knjigu statusa Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, 2011). Piše povremeno prikaze za časopise i kolumne za slovenački sajt www.maribor2012.info (Maribor 2012, Evropska prestonica kulture). U uredničkom je timu Rukopisa – zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora ex-Yu. Studira srpsku književnost i jezik s opštom književnošću u Beogradu.

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 5: Čarna Popović – Dani