Bojan Samson

REZULTAT DOKOLICE I POTREBE ZA DUBLJIM SMISLOM

(Uroš Pajić, Beleške, Studentski kulturni centar, Kragujevac, 2011)

 

Za početak, nešto sasvim lično. Prvobitnu verziju zbirke Beleške, uobličenu u rukopisu otkucanom na pisaćoj mašini, prvi put sam pročitao leta 2005, kada sam pripremao jedno zajedničko predstavljanje mladih neafirmisanih pesnika u okviru novopokrenutog ciklusa Otvorena vrata, u Kulturnom centru Novog Sada. Autor Uroš Pajić, koga sam upoznao par meseci ranije, takođe na jednoj književnoj večeri, poslao mi je tih dana poštom rukopis. Podstaknut njegovom neposrednošću prilikom našeg upoznavanja, zainteresovao sam se za njegovu poeziju o kojoj mi je tada pričao. Učinilo mi se nakon prvog čitanja da me intuicija nije izneverila: Pajićeve pesme su mi se dopale, iako sam tada bio pod uticajem nekih drugačijih poetika i pisaca. Bilo je nečeg antićevski sentimentalnog u jednom delu te poezije, pa iako to nije bio senzibilitet koji sam preferirao ni tada kao ni danas, intimno sam podržavao Pajića u nastojanjima da objavi svoje Beleške. Požeški pesnik je čitanjem u Kulturnom centru Novog Sada skrenuo pažnju javnosti, usledilo je objavljivanje u novosadskom časopisu Stanje stvari i nove književne večeri, kao i određena popularnost u širim čitalačkim krugovima. Ipak, Beleške nikako nisu mogle ugledati svetlo dana kao ukoričena zbirka, iako je Uroš tih godina aktivno učestvovao na raznim festivalima mladih pesnika i uopšte na književnim konkursima. I kada sam gotovo zaboravio na ovaj rukopis, na sajtu kragujevačkog SKC-a sam prošlog proleća otkrio da će Beleške konačno biti objavljene u čuvenoj ediciji Prvenac. Kada sam od urednika u SKC-u, Nenada Glišića, dobio poštom knjigu, prijatno sam se iznenadio otkrivši da prvobitni rukopis Beleški u ovom izdanju čini samo prvi, trećinski deo, a da za njim slede još dve celine sličnog obima, čineći tako mamutsko pesničko izdanje od dvestotinak stranica! Na kraju ovog neobaveznog uvoda, mogu još samo da podelim sa vama radost zbog toga što su Beleške u proširenom vidu ipak postale prava, ukoričena knjiga sa zanimljivo ilustrovanim koricama i logoom prestižne edicije namenjene mladim pesnicima, jer sam tako nešto istinski priželjkivao godinama.

* * *

Prvi deo knjige Beleške, nazvan Pesničke sveske, počinje indikativnim motoom: „Od hrpe beleški / i voznih karti / pravim gnezdo / za umornu glavu“. Ukazuje nam se, zapravo, na odnos autora prema ovim tekstovima – oni su za njega delovi svakodnevnih, naizgled prozaičnih zapisa od kojih većina i nije nastala sa ambicijom da preraste u neki ozbiljniji poetski tekst, već se njihova uloga krila u svojevrsnoj relaksaciji od svakodnevnih briga i problema. Ipak, očigledno se uvećavanjem broja ovih zapisa nametnula potreba za njihovim tematskim povezivanjem u cikluse, a zatim su u izmenjenom kontekstu ovi nenaslovljeni tekstovi dobili novo značenje i vrednost te su se pokazali interesantnima za objavljivanje. Iako je dakle, sve vreme ton ovih zapisa ličan, on izbegava preteranu ispovednost čuvanjem distance prema proživljenom iskustvu. Ovi kratki tekstovi plene svojom nepretencioznošću, neopterećenošću, šarmom, kao i blagom duhovitošću, te stičemo utisak da im je prethodila neka neobaveznost i dokolica, a ne dobro promišljena namera, što inače postaje retkost kada je u pitanju nova pesnička generacija. Poezija se tako pokazuje kao još jedno utočište, kao imaginarni, pomalo iščašeni prostor koji pleni intimom i osećajnošću. Pajićev koncept pokazuje da i najmanji segment života – neki jedva primetan detalj, najbanalnija misao, neko naizgled nebitno osećanje – da svi ovi mikrofragmenti mogu pukim zapisivanjem i nizanjem postati sastavni delovi obimnijeg pesničkog teksta. Ovo najčešće i nisu pesme u klasičnom smislu, jer nemaju neku strogo određenu kompoziciju i ritmiku u koju zapisani materijal treba da se uklopi, već su to krajnje jednostavne, dnevničke zabeleške koje su oblikovane u skladu sa onim čuvenim minimalističkim geslom Manje je uvek više. Rekli bismo da je autorska verbalna suzdržanost ovoga puta dala vredne pesničke rezultate: naime, ovi tekstovi plene svojom sugestivnošću i asocijativnošću.

Iako se ovde radi o zapisima čijem je nastanku poslužio neki svakodnevni, prozaični događaj, oni ponekad prevazilaze zadatu realnost nekom svojom oneobičavajućom, fantastičnom crtom. Tako je u ciklusu O mrtvim životinjama ono animalno još uvek prisutno u prepariranoj lavljoj koži ili u zimskom ogrtaču od lisičijeg krzna, i kao da je pitanje trenutka kada će preparirana zver oživeti te se osvetiti svojim vlasnicima za sve nepravde koje su ljudi učinili njenoj vrsti. Ovde primećujemo motiv odmazde životinja nad bahatim i bezosećajnim ljudima koji se često javlja u, recimo, prozi i poeziji novosadskog autora Patrika Kovalskog. Fantastika i nadrealnost prisutne su naravno i u ciklusu O mojim snovima, gde je lirski junak akter raznih nadrealnih doživljaja – on rašljama traži uplakanog znajući da je imao vodu u kolenu, a nakon njegovog sanjanja krevet je smežuran i pobeđen / puši se i dahće / leži u uglu kao pitoma životinja. Zatim, on kosom polovi jastuk, da bi iz boce uzeo dug cug morskog peska, a u poslednjem zapisu ovog ciklusa, velika zmija na pladnju / na putu gostima otvara čeljust / i unosi u sebe mobilijar restorana, proždirući i sopstveni rep. Ovim se aludira na čest motiv u prvom delu Beleški – na motiv uroborosa, zmije koja guta samu sebe obrazujući krug, te simbolizuje zatvoren razvojni ciklus i večno ponavljanje. Takođe, uroboros može predstavljati spajanje htonskog, podzemnog sveta sa onim nebeskim. Pajić je u nekim zapisima samo nagovestio bogatstvo značenja ovog drevnog simbola, ali koncept sažetosti ga je očigledno sprečio da dalje razvija simboliku uroborosa.

Služeći se oskudnim jezičkim i formalnim sredstvima, požeški pesnik često uspeva da nagovesti metafizičko naličje stvarnosti. Tako je i u verovatno najboljoj pesmi celokupne knjige Ocu, gde usnulo očevo telo poput ognjišta okuplja ostale ukućane, dok je onaj istinski otac zapravo odsutan iz projekcije koju njegovi najbliži stvaraju o njemu. Očinska figura doživljava se kao oslonac, ali i kao onaj koji neprestano traži uporište za sebe i celu porodicu radi preko potrebnog spokoja i mira, ali kao da esencija sve vreme izmiče. Ostaje samo prazna ljuštura, predstava, ostaje nedosanjani san, ali nikada konačno ostvarenje – mesto oca tako postaje prostor koji se neprestano dopisuje i dopunjava novim značenjima, a to se prenosi i na identitete ostalih ukućana. Svojom sugestivnošću i otvorenošću za nova tumačenja, pesma Ocu spada u najvažnija ostvarenja nove pesničke generacije. Zanimljiva je i pesma Majci, koja se značenjski nadovezuje na prethodnu, a treba reći da je u ovom izdanju objavljena u skraćenoj verziji, odnosno odstranjen je njen drugi deo. To nas vraća na jednu polemiku od pre nekoliko godina koja je nastala povodom mog čitanja pesme Majci i komentara o istoj na beogradskoj promociji Zbornika nove novosadske poezije: sledećeg dana na jednom blogu pojavio se tekst o mom navodnom pokušaju relativizacije politički nekorektnog govora. Naime, u tom drugom delu pesme, objavljenom u zborniku Nešto je u igri, nalaze se stihovi u kojima se muve skupljaju oko kolača koje nećemo pojesti / tek će ih docnije cigani i izbeglice / dati svojoj nebrojenoj deci. Naravno, negativne komentare je izazvala upotreba reči cigani i stavljanje pripadnika romske nacionalnosti u ponižavajući kontekst siromaštva i nerazvijene seksualne kulture. Zbog ovog ili nekog drugog razloga, u ovom izdanju je drugi, problematični deo pesme izostao, pa možemo reći da je tako i u Pajićevoj, inače nepolitičnoj poeziji zadovoljena famozna politička korektnost.

U ciklusu Tebi lirski junak se obraća tom večnom Drugom koji je samo nema projekcija u tekstu te ne postoji mogućnost istinske komunikacije. Takva pozicija omogućuje Pajiću da bude blago ironičan prema imaginarnom prijatelju kada objašnjava kako je negovao svoju ruku i tako je pripremio za rukovanje: mislim da će ti pasovati / samo dok je malo razmrdaš. Drugarski razgovor je poput neke raskošne gozbe gde se dobrim rečima vitla poput mesa: vrškom jezika umivaš zube / tražiš hranu za mene. U nekim pesmama ovog ciklusa primetan je uticaj ljubavne poezije Vaska Pope koji se ogleda u specifičnoj metaforici: možemo da pustimo usne na ispašu / svaki put kad pregladne / ili bi ti da ih tovimo / dok se ne svale na zemlju. Ljubav je kod Pajića uvek blaga i nežna, strast je sublimirana kroz rafinirane metafore, teži se harmoniji i razumevanju u odnosima. U ciklusu Meni, lirski junak u komunikaciji sa sobom otkriva teskobnost i nedovoljnost takvog odnosa, postajući i sebi i drugima teret: moje podmuklo neprihvatanje / svega van mene / koje reži na sve točkove / na kojima promičem. U poslednjem ciklusu prvog dela Beleški, Šta bih voleo, nižu se ljubavne minijature koje iznose potencijal za ostvarenje idiličnog odnosa između dvoje zaljubljenih, kao da je za sreću ponekad dovoljno samo maštanje u smislu šta bi bilo kada bi bilo. Suptilno provlačeći kroz ove zapise šarmantnu naivnost i infantilnost, te antićevsku sentimentalnost, Pajić je stvorio ciklus ljubavne lirike kojim je i pre objavljivanja ove knjige stekao veliku popularnost kod šire publike.

Iako metaforičan i slojevit, Pajićev jezik je u prvom delu Beleški neposredan i živ, te zbog svoje kolokvijalnosti blizak prosečnom čitaocu. Ove pesme ostvaruju komunikaciju i sa publikom koja ne prati redovno poeziju, što je danas zaista retkost.

* * *

Drugi deo Beleški, indikativno nazvan Knjiga snimanja, prati sakupljanje i zapisivanje realnih i izmišljenih filmskih fragmenata, a zatim njihovo korišćenje za potrebe snimanja kratkog filma. Ovaj deo knjige počinje citatom u kojem autor objašnjava potencijalnom čitaocu da te uvodne reči ne doživljava kao početak, već kao odjavu nekog filma koji se već odigrao, a ostali su samo zapisi putem kojih bi se mogao rekonstruisati tok nastanka samog snimka. U prvom delu, Skice, nižu se ideje i predlozi za snimanje kratkih scena koje materijal crpe kako iz života, tako i iz filma, odnosno filmskog ambijenta. Pesnička slika ovde je zamenjena kadrom, a ljudi iz svakodnevnog života, uhvaćeni okom kamere u nekom zanimljivom, upečatljivom trenutku, postaju učesnici u filmu. Kao asocijacije na neku ideju, iskrsavaju scene iz poznatih filmova, poput Apokalipsa danas, Predator, 21 gram, itd, a sve je začinjeno oštroumnim komentarima i maštovitim rešenjima. Iako često iščašeni i ingeniozni, ovi fragmenti ne čine neku smisleniju i zaokruženiju celinu, a uzeti pojedinačno nemaju poetsku snagu i slojevitost Pajićevih najboljih ostvarenja iz prvog dela Beleški.

Tek u drugom delu ove celine Upotreba skice, prethodni zapisi dobijaju na značaju tako što se ideje iznete u njima koriste za snimanje filma Beležnica Jakoba Kronauera. Jakob je fiktivno biće nastalo spajanjem imena i identiteta dva lika koje u filmovima Jakob Lažov i Dobro jutro, Vijetname! tumači glumac Robin Vilijams. Na ovaj način dobijamo zanimljivu knjigu snimanja putem koje možemo pratiti nastanak filma koji je možda i zaista snimljen, dok su Beleške 2 samo verbalni zapis tog procesa. Ipak, poezija se možda i krije u samom filmu, ali u tekstu o njemu nema je baš mnogo.

* * *

Treći deo Beleški Iz unutrašnjeg džepa, počinje ciklusom Zapažanja gde požeški pesnik još jednom pokazuje svoju pronicljivost u uočavanju i šarm u iznošenju mnogih, naizgled banalnih detalja: piše pešaci pređite na drugu stranu / a ako pređeš na drugu stranu / i tamo piše da se pređe / na drugu stranu. Nedostatak kako ovih zapisa, tako i većeg dela tekstova u Beleškama, leži u njihovoj nedovršenosti, nezaokruženosti, jednom rečju u nedostatku poente koja bi potencijalnoj pesmi dala pun smisao, ili bar privid smisla – ipak, to je prvenstveno posledica samog koncepta kojem se Pajić priklonio. Sledeći ciklus Strukture, počinje formom upitnika, a slede intelektualne spekulacije na temu Odnosi između pojedinca i drugih ljudi, da bi sve preraslo u neoavangardnu grafičko-matematičku igrariju koja sa poezijom kakvu smo do tada čitali u ovoj knjizi nema mnogo veze. Pretposlednji ciklus, U dahu, donosi nam tekstove sastavljene od asocijativnih nizova kojima se zaista u jednom dahu pokušava obuhvatiti sve ono što čini duhovni svet lirskog junaka. Ipak, ovde se jasno oseća potrošenost Pajićevog koncepta, te potreba za okretanjem nekoj drugačijoj poetici. Ovakav utisak potvrđuje se i u poslednjem ciklusu Zašiveno u postavu, gde osim izuzetnog smisla za detalj, te blage (auto)ironije – osobina koje je tokom cele knjige pokazivao požeški pesnik – ne možemo pronaći ništa vredno i novo.

* * *

Najbolja Pajićeva ostvarenja u ovom izdanju donose nam suptilna osećanja koja se obično ostvaruju na nivou celokupne pesme, a nikada na nivou pojedinačnog stiha. Iako neujednačenog kvaliteta, Beleške 1, 2, i 3 čine zaokruženu i raznovrsnu pesničku trilogiju čiji osnovni smisao leži u čuvanju od zaborava nekih naizgled nebitnih, prozaičnih detalja, ideja i senzacija koje, ovako zapisane i uobličene, našoj često ispraznoj egzistenciji daju diskretan poetski kvalitet i dublji smisao.

 

Bojan Samson, pesnik, rođen je 1978. u Osijeku, a književnost je diplomirao u Novom Sadu. Više godina bio angažovan u Centru za novu književnost NEOLIT, a od 2005. u Kulturnom centru Novog Sada vodi ciklus promocija Otvorena vrata. Objavio pesničku zbirku Superblues (Matica srpska, 2007). Jedan je od koautora Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Objavljuje prozu, poeziju i književnu kritiku u domaćoj periodici i na Internetu, a prevođen je i na rumunski jezik. Povremeno piše tekstove za rock bendove, učestvovao u poetsko-performativnim grupama (Fantazuka, Fantazuka Nova i Fantazuka 3), a danas izvodi poeziju uz gitarsku pratnju Nenada Patkovića (Šinobusi). Živi u Novom Sadu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 4: Bojan Samson – O, nerazumni svrabe
Agon br. 7: Bojan Samson – O čemu govorimo kada govorimo o ljubavnoj pesmi?
Agon br. 11: Bojan Samson – Stihovana skica za politički roman
Agon br. 11: Bojan Samson – Povratak umrlih