Marjan Čakarević

 

BLUZ NEMOĆI

(Marko Stojkić, Laki bolovi, Mostart, Zemun, 2011.)

And for I am a part of the road
Yeah I am a part of the road
The hardest part
The hardest part
My apocalypse
D C 4 5 0
D C 4 5 0

Prva knjiga pesama Marka Stojkića nosi u sebi miljkovićevsku zahuktalost, modernost koja je zapravo otvorenost za utiske i sadržaje iz različitih egzistencijalnih registara, pa ju je u tom smislu moguće povezati i sa prvim dvema knjigama Marka Pogačara. Kada u pesmi „Vrtlog“ sa početka knjige kaže: „oči mi te gladne, pratim te/ kroz plavet, kroz vukojebine smisla“, odnosno kada jednu, sasvim klasično lirski intoniranu izjavu ljubavi preseče genitivnom metaforom – groteskizovanom psovkom, onda je to ironična dekonstrukcija podrazumevajuće patetike, ali i suštinska spremnost da se život prihvati u svim njegovim, pa i besmislenim objavama. Ova vrsta hrabrosti je, inače, jedna od tendencija najnovije poezije. Ukoliko se pogledaju dosadašnji opusi ne samo Pogačara, nego i Vlade Stojnića, dvojice Bojana (Savića Ostojića i Vasića), Gorana Korunovića, ali i drugih pesnika i pesnikinja, može se uočiti da jedan poetički model više ne ispunjava, da ne zadovoljava novo (pre)bogato doba, da se u građenju pesme sada koriste trikovi i tehnike svih dosadašnjih epoha i stilskih formacija, drugih umetnosti ili oblasti humanistike, a i da se dodaje ponešto novo. Sve to svedoči o čudesnom i do neraspoznatljivosti ubrzanom i dinamičnom svetu, u koji smo bačeni da u njemu živimo, dok se korišćenje i menjanje stilova i modela može razumeti i kao težnja ka obuhvatnosti, odnosno kao ostatak starog humanističkog ideala celovitosti sveta.

O šarenilu i bogatstvu sveta govore i citati sa početka svakog od ciklusa, gde jedan pored drugog stoje Seferis, Jelenković, Stanisavljević, odnosno Gotfrid Ben i Katalin Ladik, dakle pesnikinje i pesnici koji pripadaju različitim epohama i kulturama i nemaju ničeg zajedničkog. Ubrzanje se kod Stojkića može prepoznati i na mikroplanu, a za primer može poslužiti pesma „Cipele“ iz ciklusa „Bahanalije“: „Poziv na oprez. Kocka je okrugla,/ valja se po staklu, naizgled/ ravnodušno, a onda stane,/ baš kako ne treba. Sujeverje je/ lomljiva roba. Pazi. Kofer/ je krcat nadom. Afrodita sanjivo/ izuva cipele. Noćas nije bilo/ dostojnih.“ Ovakav način jukstaponiranja kadrova karakterističan je za tehniku spota, ili, tačnije, reklama. Nije sasvim izvesno da li je ovde reč o nadrealističkoj reklami za prodavanje ljubavi, za imitaciju života koja vodi u predcivilizacijski povratak sujeverju, za odsustvo bilo kakve mogućnosti da se dosegne egzistencijalna ispunjenost, ili o cipelama. Subjekat Stojkićeve poezije katalogizuje slike i utiske, koji, usled gomilanja, jesu prolazni. Oni zadržavaju pažnju tek na tren, i potom nestanu, ne ostavljajući nimalo vremena za racionalizovanje. Reč je, zapravo, o emotivno-psihološkim pečatima, koje svest, napeta do pucanja, mora da izbaci u njihovom sirovom vidu. U prilog ovome ide i nepoklapanje sintaksičkog i ritmičkog niza, odnosno presecanje sintaksičke celine ritmičkom. Očigledno je da Stojkić ovo radi sa predumišljajem, sugerišući i na taj način gomilanje, upadanje jedne slike u drugu, sudaranje i rastakanje. Čini se, međutim, da je za razumevanje ove pesme i Stojkićeve poezije važno „ono između“, to jest praznine koje se nalaze među sintagmama, slikama, stihovima, to „ništa“ je metafizička rezonanca umrlog sveta koji pesnik predstavlja.

U vezi sa ovim je i odnos između pesničkog subjekta i prikazanog sveta. U nekolicini pesama o svetu se kaže: „Svet je/ samo pokisla metafora“ (84, 85...), „Jer ovaj svet je umro“ (Bluz Gorkih šuma), „ovo je tuđ jedan svet“ (Terra incognita), „Ovaj svet je, nažalost, lako osvojiv“ (Ruski zapleti), „Hrabrost je stvorila svet“ (Gatara) ili „Uzalud govorim svetu da ostane čvrst“ (Čežnja). Nezavisno od konteksta unutar pesama u kojima se nalaze, ovi univerzalni iskazi obuhvataju raspon od mogućnosti da se svet iznova stvori, hrabrošću, pa do nedvosmislenog potpunog poricanja njegovog postojanja. Drugim rečima, subjekat Stojkićeve poezije i svet se ne razumeju, ne dodiruju, jer on, svet, u celini pripada nekom drugom, odnosno, u njemu nije moguće pronaći smisao koji bi se podudarao sa smislom postojanja tog subjekta. Otuda i pasivnost, prepuštenost kao dominantno stanje pesničkog subjekta, usled te nemoći da sebe pronađe u šljaštećoj ispražnjenosti sveta. Stojkićev subjekat je mirni posmatrač, on gleda i oseća, ali ne deluje. I tu se, paradoksalno, krije Stojkićev humanizam, upravo u odsustvu želje da se svet popravlja. Svestan nemogućnosti da utiče na ono što je izvan njega, ovaj pesnički subjekat se bori da ljudskost sačuva u sebi, razumevanjem i ljubavlju.

Puna egzistencijalna ostvarenost se doseže najčešće u budućem vremenu ili potencijalu, kao u pesmi „Terra incognita“ („A znam, trebalo bi/ kao u starom filmu da kadriram/ bezimene biljke, jednu po jednu/ da nakvasim suncem/ tvoj i moj strah (...)“) ili u naslovnoj „Laki bolovi“, u kojoj se mogući način daje u gradaciji („bila bi to/ savršena smrt“, „bilo bi to/ savršeno bekstvo“ i „bio bi to/ savršen let“). Do nje se dolazi i (auto)destrukcijom kao u pesmi „Bahanalije“, jednoj od najboljih u knjizi: „ (...)Litri piva/ šljive, votke – gole odlikašice na stolovima – peglamo/ sa Kantove WC šolje na Ding an sich, na hiljade godina/ nekakve tradicije, reda, na moralnu paradigmu –/ ja tebi ti meni – zvezdano nebo nije nas vredno jer nas/ zapravo nema, majke nam se prostituišu,/ očevima kurac izrastao namesto jezika, topimo se/ u ovom javnom kupatilu od civilizacije, palimo/ krematorijume, silujemo/ nerođenu decu, grozimo se nežnosti, ubijamo strance,/ a krišom/ urezujemo jedni drugima ljubavne poruke u kreču/ masovnih grobnica, sečemo/ uzduž i popreko neistočive vene,/ jebemo se divlje u raskošnim odajama, beremo/ bezumlje pupoljaka, vrhom prsta/ skidamo paučinu s olovnih svodova. Svejedno,/ sneg će pasti na koprive đavolove, pašće.“ Falički, ali svaki drugi poredak, izokrenut je i srušen budući da se kurac očinji nalazi na mestu jezika. Međutim, ova pobuna ne nudi nikakav novi poredak, pošto buntovnici koji se, navodno, groze svake patetike, urezuju, pa makar i u kreč masovnih grobnica, istu takvu, i time goru patetiku.

Dok se generacijski krik i nemoć iskazuje bahanalijama, individuaciju subjekta, kao i trenutke spoznaje moguće je naslutiti u refrenima pojedinih pesama. Tako se dragoj u pesmi „Vrtlog“ tepa „bolesti moja“, a u pesmi „Hematologija“ na kraju svake strofe ponavlja se imperativ „memento...“. U još jednoj generacijskoj himni „Plišani slonovi“ pored refrena kojim se završavaju strofe „voleću te – pusti me da spavam“, pojavljuje se i – „stavi srce na ringlu“, koji kao i prvi govori o emocionalnoj ispraznosti i nemoći da se pokaže suštinsko interesovanje za drugo biće. U nekolicini pesama funkciju refrena preuzimaju lična imena Keti, Zigfrid, Mišel ili Ejmi (Vajnhaus). U osnovi ovih invokacija nalaze se dva komplementarna emotivna kompleksa, a to su težnja da se dopre do drugog, i nemoć da se ta težnja ostvari. Ta dva kompleksa i jesu emocionalna težišta knjige Laki bolovi, i u toj tački se ova, i u detaljima, i u celini odlična knjiga susreće sa pop-muzikom.

Naime, u pop-muzici ima svega čega ima i u visokoj kulturi, ali spakovano u tri minuta. Zato bi kao muzička podloga uz čitanje Lakih bolova mogli da idu ultimativni prošlogodišnji albumi Billa Callahana ili Fleet Foxes. Jer i tu se radi o težnji, i nemoći.

Zapravo, u pop-muzici, kao i u Lakim bolovima, koji zbog toga jesu i epohalno paradigmatična knjiga, nema svega čega ima i u visokoj kulturi. I mi znamo da možda može drugačije, ali mi ne možemo drugačije.

Ne može drugačije.      

Marjan Čakarević (1978) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavljuje od druge polovine devedesetih godina u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u Poljima, Beogradskom književnom časopisu, Kvorumu (Zgb), E-novinama i dr.  Radi u književno-tribinskoj redakciji Kulturnog centra Beograda, gde je, između ostalog, organizovao i vodio brojna predstavljanja novih pesničkih knjiga i razgovore posvećene savremenoj poeziji. Na internet-stranici Kulturnog centra Beograda vodi projekat Pesma na dan. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige: Paragrad (1999) i Sistem (2011).

Objavljivao u Agonu:

Agon br.10: Marjan Čakarević – Sistem (fraktali iz speva)
Agon br. 11:Marjan Čakarević – Mora da ih bude dvoje