Danilo Lučić
U GRADU KOJI NIJE PUNO DRUGAČIJI OD OVOG
(Goran Korunović, Gostoprimstva, Treći trg, Beograd, 2011)
Jednom je Goran Korunović pred starosedeocima Francuske 7, govoreći o svojoj zbirci prvencu Gostoprimstva (Treći Trg, 2011), dopuštajući čitalačku potrebu da u štivu koje se bavi zagrobnim životom traži različita filosofska, poetska i intertekstualna učitavanja, nenametljivo sugerisao da sve što je potrebno prilikom čitanja njegovih pesama jeste „da pomislimo na neku dragu, preminulu osobu“. Taj poziv sam shvatio kao imanentni motiv koji je Goranu davao stvaralački i kreativni zamah, a na čijem kraju je jedna altruistička potreba da se obrati nama, njegovim čitaocima, i onim jezovitim osećanjima strave pred svetom mrtvih, koja nakon smrti bližnjih počivaju tamo gde je nekada za njih bila ljubav. Dok ispisujem ove redove, želim da široko otvorim svoju svest i u potpunosti je ispunim osećanjima i sećanjima koja me neraskidivo vezuju za moje drage pokojnike, mimo drugačijeg vremena i prostora koje je smrt među nas prostrla. Pa ipak, dok čitam Gostoprimstva predočeno mi je da možda grešim, da njihovi sati i njihova počivališta nisu toliko drugačiji od mojih.
* * *
Pretpostavljam da je Goran u procesu ispisivanja bezimenih pesama u Gostoprimstvima rano shvatio da onu okoštalu i obesmišljenu sintagmu „svet mrtvih“ mora da prevaziđe i da tom htonskom toponimu dâ drugačije značenje kroz novo poetsko uobličavanje. On je to uradio tako što je uže lokalizovao prostor gde žive mrtvi, učinivši ga prepoznatljivim, tako da umesto sveta, sada imamo gradove, naselja, parkove, reke mrtvih. A ono na čemu će se recepcijska znatiželja sigurno zadržati su nizovi pitanja o pojavnosti tih lokaliteta, tj. kako oni izgledaju u Goranovoj viziji koja zbog svog cilja mora da nadigra i doskoči svim onim stilizacijama podzemlja nasleđenim iz tradicije umetnosti. Međutim, začudnost se ovde javila kao pratilja jednostavnosti, jer se u vezi sa staništima živih i mrtvih nije lako moglo pretpostaviti „da ih je teško razlučiti, posebno što je Stiks isušen a prolaz između dva sveta, htonskog i ovdašnjeg, trajno otvoren“1, kako je to Saša Ćirić već primetio. Nadam se da je jasno zašto je stih koji o ovome rečito i lapidarno govori iskorišćen za naslov mog teksta. Radi se o uvodnoj pesmi Goranove zbirke za koju možemo reći da je, ukoliko mi se ne spočita što Gostoprimstva doživljavam kao putokaz ka najintimnijem hodočašću prema novoj slici zagrobnog života, svojevrstan pasaž ka onostranom koji ima zadatak da tu, u samom startu, rasprši svako naše unapred zadato očekivanje tog i takvog onostranog:
(...) već ukoliko budeš dovoljno strpljiv
i ne dopustiš da sve što život nosi
bude bitnije od tebe samog
imaćeš strpljenja za odmor
u gradu koji nije mnogo drugačiji od ovog
osim što u njemu
umesto nas živih
rade dišu i postoje
jedino mrtvi
Oksimoron u prvom stihu ove pesme („uvodim sebe u život mrtvih“) jeste začin izazova koji pesnik pred nas baca, ukazujući pre drugih, nikad podsmešljivo i nadmeno, na put na kome naše iskustvo neće biti ni od kakve koristi. Nadalje, skoro pa u svakoj pesmi, Goran će iznova potvrđivati svoju kopernikansku ideju, formulisanu u sintagmi „život mrtvih“, kojom smelo odriče egocentrično pravo živima da jedino svoje postojanje nazivaju životom, jer nije nemoguće da glavna odlika bitisanja ne predstavlja topla krv u žilama, nego skup onih ponekad obrednih i simboličnih radnji i postupaka iznedrenih u svakodnevici, koju bagatelišemo time što je promišljamo u mimohodu.
A mogu li ovakvim opažanjem otići tako opasno daleko da se nađem u nezavidnom položaju pred pitanjem da li je i porođaj jedan od tih fenomena na koje mrtvi polažu svoje slabašno pravo? Čitam pesmu pod rednim brojem 11:
ukoliko si u poseti mrtvima
neka te ne čudi ako ugledaš
po koju trudnicu na ulicama
(...)
iz trule ponorne utrobe
izranja
draga zbunjujuća duša
Dakle, moguće je – ako postoji život mrtvih onda i u smrti mora postojati rađanje, pa makar to bilo rađanje mrtvaka koji zavređuju da im se nedužnima ne oduzima mogućnost nekakvog oblika bitisanja, što u narednom nivou predstavlja glorifikaciju začeća kao procesa koji, jednom započet, ne može nikada da se u potpunosti zaustavi. Jer, ukoliko sam dobro protumačio, okolnosti su drastično srećnije među mrtvima gde ne mogu postojati mrtvorođenčad, kako mi je predočeno u završnoj strofi ove pesme („ima li ubedljivije potvrde života/od toga da se razmnožavaju mrtvi“). Naravno, jedan takav iskusan nekromanser, kakav je autor Gostoprimstava, neće smetnuti s uma pitanje koje se, poput „lako razočaranog tela“ (pesma br. 9), njiše na drugom kraju ove premise o životu mrtvih, a to je postoji li i smrt u gradu mrtvih. Goran tvrdi da odgovor nije teško naslutiti, ali da je bolje da se zapitamo zašto uopšte sumnjamo u postojanje smrti u smrti. Na kraju krajeva, moram se složiti sa njim da smo opet bili malodušni pokušavši tom nedoumicom da mrtvima uskratimo pravo da se sa nama našale.
Izvestan otklon od osećanja užasa koji je neminovno morao kolorisati emotivno ove pesme, a za takvim osećanjem, ruku na srce, u svakom od nas postoji neutaživa, ali prećutna žudnja, čine Goranove duhovite ironije u funkciji katarzičkog otrežnjenja od stečenog predubeđenja da staništa mrtvih moraju biti generatori strave i jeze. U tom smislu, zanimljiva je mitska slika reke koja pronosi pokojnike do grada mrtvih, a među njima i samoubice, koje se „tokom jesenjih praznika/ili tokom dana kada je bolje/da te nema“ (pesma br. 10) ponekad zadrže na obali, ne bi li promislili zašto su napustili ono što mi nazivamo život i pokušali da nađu „znatno ubedljiviji povod/da potope sebe u dubinu/ do narednog grada živih“. Nasmejalo me je što je
Goran neočekivano prepustio diskurs o antropološkom pesimizmu mrtvima, jer se iz njegove poetsko-filosofske postavke može očigledno iščitati da od mrtvih nema nikog kompetentnijeg za to. Prevrednovanje autonomije ljudskih osećanja, pojava u svakodnevici, materijalnog i duhovnog iskustva godinama uredno pohranjivanog u našu svest, u ingerenciji je mrtvačkog Weltanschauunga, lišenog obaveza prema nagonima za samoodržanjem, gde iz tog lišavanja proističe objektivizacija kritičkog mišljenja, uzdrmanog u samim svojim temeljima spoznajom o njegovoj irelevantnosti u naseljima mrtvih. Da se razumemo, istorija misli u pokojničkim gradovima ne pati od retoričkih slabosti i diskutabilne etike. Daleko od toga. Reč je o tome da se tamo misli, govori, piše i dela iz ugla nekoga ko je „lišen briga našeg sveta“, neopterećeno adresatskim instancama koje sebeljubivo nameću svoja očekivanja. To je tako srećna pozicija za književnike. Doduše, samo za one mrtve, nažalost. Jer kako je navedeno u pesmi br. 12, izvesno ćemo, listajući stranice kakve nove knjige, naleteti na literarno uobličeno iskustvo atipično za svet, tzv. živih, čija je književnost iskilavljena od bagaža politički korektnih tema, recimo. Odatle, opravdano je posumnjati da ime na koricama te knjige pripada nekom srećnom pokojniku koji ne piše „(...) o svemu/ već isuviše poznatom/ što te čini čovekom“, već stvara sa privilegijom drugačije vrste spisateljske slobode koju mu je smrt obezbedila:
rukopisi preminulih
opisuju doživljaje
koji ne govore o svetu mrtvih
više nego što i sam znaš
te knjige nisu napisane
da ispune bilo čije očekivanje
jer mrtvi pisci ne duguju više
nikom ništa
Ovde nam se predočava u izvesnom smislu kreativna, a zatim i emancipatorska funkcija smrti koja spušta pokrov na spisateljske ambicije i dugove, za života stečene. Postoji kod Gorana poverenje prema mrtvima da će iznaći nekakvu samodovoljnu i nepristrasnu autentičnost svoje poetike dovoljno jake da se samopotvrdi svesnim odustajanjem od ispunjenja očekivanja čitalačke publike. Treba biti načisto sa jednom pretpostavkom koju Gostoprimstva iznose – grobovi su oduvek bili prazne jame u kojima nikada nisu polagani leševi, već mrtve nade, ideje i ideali. A to nisu nade, ideje i ideali mrtvih, već nas živih.
* * *
Mrtvaku je nametnuto da bude izgnanik, uljez, apatrid. Odnos prema njemu, iako maštarijom prenesen na ravan fantastičnog, zapravo nije ništa drugo do bolna, sveprisutna potvrda ksenofobije živih. Ljude za života njihovo poreklo, rasa, nacionalnost i veroispovest čine metama šovinizma, rasizma i nacionalizma. Ideja o mrtvima koji nakon života ne odlaze u mesta kao što su raj, pakao, čistilište ili ma koje drugo skrovište koje smo im namenili, nego ostaju u našoj neposrednoj blizini gde svojom živošću neposredno simbolizuju opomenu memento mori, kruži kroz nekoliko pesama u Gostoprimstvima i opominje da se izopštavanja i progoni smrću ne završavaju. Primera radi, u pesmi br. 19 jasno se kaže da „nije lako biti tuđin/i u svetu mrtvih“ gde ne prestaje rasna, verska i nacionalistička etikecija koju Goran, objedinjujući sudbine svih ugroženih grupacija epitetima poput prihvaćen, izopšten, prepoznat, pritajen, nepoželjan, tuđ, tumači kao univerzalno zajedničku. Međutim, taj deficit humanosti ne nestaje inicijacijom u redove mrtvih; umiranje nas ne lišava zabluda, slabosti i nerazumevanja koje kompenzujemo agresijom. Ali u smrti je svakako dramatičnije očigledno da su to sve prividi kojima za života robujemo:
jer i među neživima
može se naći na zazor
pred nekim ko dolazi
iz drugog sveta
može se potajno izražavati
nezadovoljstvo
uz povremene javne ispade
ali sve to
sa neumrlom svešću
da se ništa neće promeniti
Međutim, mrtvi su podložni još jednom diskriminatornom nepočinstvu, a to je izopštavanje iz polja naših emocija. Sama ideja da nas svu noć mogu „pohoditi mrtvi“ nepovratno konvertuje sva ona topla, mirisna sećanja pregnantna srećnim slikama naše magličaste prošlosti u hladan, kukavički strah od nepoznatog, pred kojim mi, živi i prestravljeni, više ličimo na senke, nego oni koje nazivamo avetima. Iščekivao sam momenat u ovom tekstu koji će prizvati Disovu Nirvanu, ona je izvrstan aperitiv za Gostoprimstva. Jer kada Dis kaže „Noćas me je pohodila sreća/Mrtvih duša, i san mrtve ruže,/Noćas bila sva mrtva proleća:/I mirisi mrtvi svuda kruže./Noćas ljubav dolazila k meni,/Mrtva ljubav iz sviju vremena,/Zaljubljeni, smrću zagrljeni,/Pod poljupcem mrtvih uspomena.“ on zapravo sugeriše da onaj najsvetliji, sveprožimajući, u svakom čoveku najpriželjkivaniji vrhunac svih osećanja (Sreća i Ljubav) nije autonomno svojstvo i pravo živih, niti njihova ekskluzivna privilegija. To što je se oni odriču pred najezdom strave, nikako ne treba spočitavati mrtvima.
Meni, koji se gnušam dosadnog i sterilnog koncepta slučajnosti, nije neočekivan podatak da je prošlo tačno sto godina između objavljivanja Disove zbirke Utopljene duše (1911) i Goranovih Gostoprimstava. Utisak da ono što je anticipirano u Nirvani svoj nastavak dobija ceo vek kasnije kod Gorana, koji je, svestan toga ili ne, nadgradio poetsku viziju svog znamenitog prethodnika, lako je potvrditi i odbraniti. U pesmi br. 5 naše očekivanje da će nam se pokojnik ukazati kao zombi čudovište iz Romerovih filmova, koje je lakrdijaški uskraćeno za posedovanje duše i razuma, naziva se zabludom, jer pesnik tvrdi da „nećeš osetiti predsmrtni užas/kada se nađeš u njihovoj blizini/jer i njih prožima život/kao što još uvek struji kroz tebe“. Zato što mrtvi mogu da se sete svojih traumatičnih, bolnih, nasilnih smrti i da im od takvih uspomena na licima zaigra samo osmeh zbog prvobitne nade da će taj teški, agonizujući susret sa smrću biti zauvek deo prošlosti. Neće, trauma od iskustva smrti je večno živa. A to je iskustvo koje čeka na sve nas. Goran će tu još jednom biti duhovit i ironičan (pesma br. 21), pa će tvrditi da ako prevaziđemo jednom taj strah od mrtvaka, ne čeka nas olakšanje, već razočaranje. Jednom lišeni one slatke, samopovređujuće panike pred mrakom u kome se zacakle neke mrtve oči i zubi, što smo toliko puta videli u srednjekvalitetnim holivudskim filmovima, moramo stati pred neživog i saslušati novu priču, koju živa usta ne pričaju:
zato kad u polumraku svog doma
iza zaključanih vrata
prepoznaš drago telo bez života
kako se ne miče i ne odgovara
strpi se i ne plaši
mrtvac je došao
nešto važno da ti kaže
Jedan od najvećih kvaliteta Gostoprimstava je upravo promovisanje nekakve nove, a zapravo izvorne i fundamentalne emocije koja nam ne dozvoljava da pred čisto pojavnim oblicima smrti budemo zastrašeni našim dragim pokojnicima. Oni dolaze k nama u miru, prirodno i sa iskustvenom poukom o smrti, dok je svet živih sve to, uključujući i neskrivenu želju za bilo kakvom vrstom ponovonog susreta, spreman da zaboravi i potisne zbog svog straha. Ta nova emocija premošćava panično odbacivanje mogućnosti života u smrti tako što demistifikuje stravu i užas, smelo ustvrđujući da nas neposedovanje vrelog, ritmičnog pulsa u krvnim sudovima ne čini manje ljudima. A pesnik Bojan Vasić je, govoreći na promociji ove zbirke, upravo odredio smelost kao jedan od njenih kvaliteta. Jer trebalo je imati hrabrosti pa izabrati smrt, i to smrt u svom bazičnom, eidetskom kontekstu, kao tematsko-motivsku okosnicu za stvaranje, uz dovoljno samouverenja da će ceo ovaj pesnički projekat na kraju biti dovoljno autentičan i originalan. Naša voajerska želja da zavirimo u dvorište zagrobnog života svoje ispunjenje dobija neočekivanim uvidom u naše sadašnje bitisanje, stoga ne bi trebalo da se čudimo što će nam mrtvak pružiti ruku da se uhvatimo u danse macabre, i to za naše dobro. Jer zašto čekati smrt da nam izmeni recepciju o životu?
Može biti začuđujuće neposredan doživljaj strasti i žudnje već nedaleko u naselju mrtvih. Podjednako intenzivna i živa, ali pomalo drugačija, ova osećanja greju i mrtvake, i to zauvek, ukoliko se prepozna „kakav je osećaj provoditi život sa nekim/bez zebnje da će nestati/strast koja vas je spojila“ (pesma br. 7). Sa druge strane, sa pokojnicima delimo i zebnju pred neizlečivom bolešću ili fatalnom povredom, za koju mi živi verujemo da se kroz dveri smrti ne prenosi, nesvesni da i mrtve „ispunjava strepnja/ da neće uskoro uslediti ništa/drugačije od svega/što im je već poznato“ (pesma br. 14). Iz pesme u pesmu Goran je sve neumoljiviji u odbacivanju pojavne i spiritualne diferencijacije habitata živih i mrtvih, ne propuštajući da pažnju koncentriše na površno percipiranim detaljima svakodnevnog života i da upravo u njihovoj bližoj analizi iznađe unisonost i nepodvojivost tih habitata. U pesmi br. 28 pesnik uverava da ih je teško razlučiti, i da će nam se bliskost sa naseljima mrtvaka ukazati čak i na ulicama neke nove varošice, gde naizgled ništa ne odaje dramatičniju razliku: „raskrsnice slične onima u rodnom mestu/arhitektura nestalih i novih vremena/račvanje puteva na ulazu i izlazu iz grada“. U kritičkim tekstovima o Goranovoj zbirci već je ukazano na izneveravanje motivskog koncepta seobe duša, koje u njegovoj interpretaciji ostaju večito zarobljene u urbanističkoj i egzistencijalističkoj rutini svakodnevice. Nije tu neočekivan stari i dobro poznat citat Crnjanskog da seoba ima, smrti nema. U već pomenutom prikazu Saše Ćirića kaže se da je taj citat duhovito i doslovno potvrđen, što će reći da je opravdano prisutan, dok u tekstu pesnika Nikole Živanovića o Gostoprimstvima, u kome su inače mestimično prisutne sumnjive i neoprezne kritike na račun ove zbirke, kaže se da njena upotreba kao poente ima efekat ulične fraze ili uzrečice.
A zapravo, to opet neumrli ne mogu da uvide da, kao što ljudski život u smrti ne iščezava, tako ni elan koji živ ili mrtav udahne u reči ne može zamreti kroz njihovu prekobrojnu invokaciju. Makar simbolično, ali i ovo mesto u Gostoprimstvima ukazuje da je Goran, izbrisavši teritorijalnu i temporalnu granicu između sveta mrtvih i sveta živih, zapravo izbrisao, svidelo se to nama ili ne, razliku između prestanka života i besmrtnosti.
* * *
Zaista, i danas se kad-kad prošetam jednim prostranim pravougaonim parkom u beogradskom Učiteljskom naselju, sa dotrajalim ljuljaškama i klackalicama sa kojih se osipa zelena farba, a oniske vlati trave se probijaju među betonskim pločama. Tu me je, svakog dana, po povratku sa posla, moja pokojna majka vodila u šetnju, gde smo susretali druge roditelje sa decom i komšije sa kućnim ljubimcima. Sećam se visokog išaranog zida zgrade koja se naslanjala na obod parka, o koji smo mi, deca, svom snagom bacali gumene lopte, dok su stariji uvek sedeli nedaleko, na nekoj od klupa pod četinarima, motrili na nas i palili bezbrojne cigarete. Dok sam se tom parku vraćao kao aleji mrtvih uspomena, na roditelje i njihovu decu koji su tamo obitavali gledao sam kao na naslednike ceremonijala odrastanja. Da bi se život održao, učesnici tog ceremonijala smeju se menjati, ali on sam ne sme nikad stati. Međutim, kada sam u isti taj park prvi put došao sa Goranovom zbirkom u torbi, dopustio sam sebi mogućnost da su se tamo oduvek susretali mrtvi i živi, i da sam ja, onda u detinjstvu, kao i sad, delio igru i odrastanje sa onima koji su se života samo sećali. Gostoprimstva mi govore da ne bi trebalo da se začudim, posle svih ovih godina, još jednoj šetnji sa mojom majkom u gradovima, naseljima i parkovima koji su odsad zauvek naši, zajednički. Jer i Goran se nije ustručavao od intimizacije, uvek se čitaocu obraća neposredno, intimno i dobronamerno, jer govoreći o našim dragim pokojnicima, zapravo najviše govori – o nama.
1 Saša Ćirić, “Dve pesničke knjige”, http://www.elektrobeton.net/cement2011.html, 7.1.2012.
Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Živi i radi u Beogradu.
