Bojan Samson

POZIV U POMOĆ

(Bojan Vasić, Tomato, nezavisno autorsko izdanje, Beograd, 2011)

 

Kada bi me neko pitao, koga smatram za najtalentovanijeg i najperspektivnijeg pesnika/kinju svoje generacije, ne bih se mnogo dvoumio. Svo moje čitalačko iskustvo, ukus i razumevanje književnosti uputili bi me na Bojana Vasića i njegovu debitantsku knjigu Srča iz 2009. godine. Svojim promišljanjem uloge i smisla (pesničkog) jezika, svojom otvorenošću za različita čitanja i tumačenja kao i oslanjanjem na savremene teorije, uopšte izgrađenošću i zrelošću svoje poetike ova zbirka je ostavila snažan utisak na mene. Pored toga, Vasić je mnogim poetičkim karakteristikama poput ambivalentnosti značenja, fragmentarnosti, igrivosti, fluidnosti, erotičnosti i telesnosti teksta, kao i forsiranjem decentriranog, labilnog lirskog junaka tranzitivnog karaktera pokazao sklonost ka famoznom ženskom pismu. Želeći da se našalimo, mogli bismo reći da ni ženskog pisma nema bez muškarca, ali i književna istorija bi nam dala za pravo: Džojs, Prust, itd. Sve u svemu, dobijanjem nagrade Matićev šal Vasiću su se verovatno otvorila neka vrata u književnom svetu, ali sudeći po novom izdanju, Tomato, naš pesnik ovog puta nije odigrao na sigurno. Daleko od toga. Naime, njegova nova zbirka objavljena je u ediciji caché koju je pokrenula nekolicina beogradskih pesnika/kinja, okupljenih u jednoj neformalnoj poetskoj grupi. Knjige iz ove edicije štampaju se po principu samizdata: za štampanje se koristi šapirograf, ručno se oblikuju korice i uvezuju stranice, itd. Očigledno se radi o jednom gerilskom, istinski avangardnom načinu književnog delovanja čija se filozofija najbolje izražava kroz citat koji stoji na početku zbirke Tomato, a čiji je autor potpisan incijalima A.B. (možda Andre Breton?): Čekanje ničemu ne služi. Drugim rečima: ako želiš da nešto bude urađeno, uradi to sam. Ili: ne čekaj da te književni establišment udostoji pažnjom i stavi tvoj novi rukopis na listu za objavljivanje, već potpuno samostalno, minimalnim finansijskim sredstvima sklopi svoju knjigu. Zapravo, što duže razmišljam o ovoj ideji, sve više uviđam njenu briljantnost: literarna scena ne mora da zavisi od urednika časopisa i izdavača, već sami autori mogu da se udruže i objavljuju na Internetu, a zatim i nabave najobičniji šapirograf te krenu u borbu za čitaoce. Književna gerila protiv odrođene, bahate i samodovoljne književne elite... Iskreno, kome biste se vi priklonili?

Vasićevo avangardno opredeljenje ogleda se i u poetičkom okviru u kojem se kreće njegova zbirka. Naime, ona je posvećena Oskaru (Daviču), Marku (Ristiću), Aleksandru (Vuču), Dušanu (Matiću), Milanu (Dedincu) i ostalima. Jasno je iz posvete da pesnik ovom knjigom odaje počast krugu beogradskih nadrealista, što ne iznenađuje, jer je i u Srči koketirao sa nadrealizmom. Na kraju zbirke objašnjava se proces njenog nastajanja: u okviru nekoliko tematskih celina napisano je pedeset sedam tekstova, a zatim su oni aleatorno, tj. slučajnim izborom, mimo pesnikovog svesnog uticaja, preraspodeljeni u šest prostornih ciklusa, da bi kroz naknadne autorske intervencije zadobili sadašnji sled. Dakle, nasuprot promišljenosti koncepta, karakteristične za Srču ali i za dobar deo zbirki pesnika/inja mlađe generacije, ovde stoji puka slučajnost, igra, rizik. Anarhija nasuprot poretku. Automatizam pisanja nasuprot kontroli i samosvesti. Fragment i montaža nasuprot nedeljivoj, jedinstvenoj celini. Zanimljivo, na početku su navedeni i mogući glasovi koji učestvuju u ovoj, uslovno rečeno, nadrealističkoj poemi: Antonen Aragon (da li je ovo novi identitet nastao spajanjem imena i prezimena Antonena Artoa i Luisa Aragona?), Vegetacija ili Flora (da li je ovo aluzija na Vasićevog omiljenog pesnika Joana Floru?), Tom, Materica, Dečak, Hana, Martin (najfrekventniji identitet u tekstovima), Ugljenisano telo, Petar, i Drugo. Ne možemo dakle govoriti o konzistentnom, jasno odredljivom lirskom subjektu, ili junaku, ili lirskom ja, već o proizvoljnosti korišćenja različitih identiteta koji su čitaocu ponuđeni samo kao potencijal, a od njega zavisi kako će tu mogućnost iskoristiti. Imamo dakle šest celina sa podjednakim brojem tekstova, a svaka od njih počinje parolom ili citatom na jednom od šest evropskih jezika: italijanskom, španskom, francuskom, nemačkom, engleskom i ruskom. Odrednice poput viva la muerte!, bojnog pokliča falangista, tj. fašista u Španskom građanskom ratu, daju dimenziju istoričnosti i političnosti zbirci Tomato. Indikativna je i poslednja rečenica u knjizi koja sledi nakon autorove biografije: Jedan bauk objedinjuje Evropu, bauk nacizma. Kada uz to dodamo i fotografiju na početku knjige na kojoj se nalaze Michael Wittmann i Bobby Woll, čuveni nacistički borci iz Drugog svetskog rata, počinjemo naslućivati jedan nemili, onespokojavajući kontekst vezan za ovo ostvarenje. Neke od parola na evropskim jezicima nalaze se iznad tekstova iz književne tradicije, poput odlomka iz dela Dositeja Obradovića. Čorba značenja krčka li krčka.

Uzevši u obzir pomenute odrednice, moramo istaći političnost ove knjige, ali ne u smislu oblikovanja eksplicitnih parola, već u implicitnoj kritici aktuelne istorijskopolitičke situacije. Dakle, jezik kao osnovno obeležje nacije i nacionalne kulture može biti shvaćen kao sredstvo nametanja određenih ideja i duhovnog porobljavanja. Zato se u tekstovima Tomata sporadično mešaju različiti jezici, oponirajući tako svakoj vrsti čistote i dominacije. Ipak, to u ovoj knjizi nije najvažnije. Mnogo nam zanimljivije  deluje njena uže shvaćena poetička, odnosno formalna strana. Može se primetiti koliko je Vasić radikalizovao svoju poetiku u odnosu na prethodnu zbirku, nastavljajući da se kreće ka pominjanom ženskom pismu. Dodatno pojačavši nekonzistentnost i neodredljivost glasa, odnosno glasova koji se pojavljuju u ovoj poemi, nepovratno je raslojio jedinstvenu svest na mnoštvo svetova među kojima više nema preko potrebne komunikacije. Zatim, labava povezanost i proizvoljnost asocijativnih nizova, pojačane radikalnom fragmentarnošću pojedinačnih tekstova toliko otežavaju pokušaj nekog sveobuhvatnijeg razumevanja da se u jednom momentu moramo upitati koja je svrha naših čitalačkih napora i postoji li negde nagrada za njih? Možemo, naravno, uočiti ponavljanje određenih motiva i imena, postoje uspele i zanimljive slike i iskazi, ali ne možemo prepoznati neku vezu, neku nit koja bi nas vodila kroz tekst. Jasno je da Vasićevu knjigu u celini i u delovima ne možemo svesti na jednu paradigmu, na jedno jasno i stabilno značenje, ali pitam se šta suvislo možemo reći o njoj? Kada bi mi neko, kao u osnovnoj školi, zadao da u poemi Tomato istaknem temu, ideje, likove (glasove), fabulu i slične, krajnje pojednostavljene odrednice, verujem da bih imao veliki problem sa tim. I zato, bez imalo sujete i bilo kakve negativnosti, otvoren za nova saznanja i iskustva, postavljam pred sebe i druge čitaoce pitanje: kako čitati ovu knjigu? Kako objasniti svrhu ovog radikalnog eksperimenta? Postoji li nešto što bi iz korena promenilo moje razumevanje ove zbirke, a promaklo mi je? Prevazilazi li ovaj tekst moje sposobnosti tumačenja? Ili Vasić jednostavno nije uspeo u svom eksperimentu? Ako je želeo da ovom knjigom okrene leđa čitljivosti, tj. onoj osobini koja književnosti omogućuje, uslovno rečeno, uspešnu komunikaciju sa čitaocima, onda možemo reći da je pesnik iz Banatskog Novog Sela ostvario svoju nameru. Ali takođe se moramo pitati gde će ova radikalizacija odvesti njegovo pesništvo. Da li je samodovoljnost konačno odredište ka kojem se kreće dobar deo poezije nastale u okrilju najmlađe generacije? Konačno, kako vrednovati zbirku Tomato? Kao korak napred ili nazad? Jednim delom zbog poštovanja prema Vasićevom talentu, a mnogo više zbog osećanja nesigurnosti u tumačenju ove knjige, ne usuđujem se na to.

Ovaj prikaz je pomalo spontano, a pomalo planski postao poziv u pomoć. Taj poziv upućujem svim čitaocima kojima ova delatnost predstavlja zadovoljstvo i izazov. Moja vera u sopstvene čitalačke sposobnosti je nakon višestrukih čitanja knjige Tomato poljuljana, moje razumevanje književnosti deluje mi ništavno. Pomalo sam i razočaran jer sam valjda očekivao nešto drugo od Vasića. Na kraju, kome se obraća savremena poezija i sa kojom namerom? Postoji li još zadovoljstvo u otkrivanju, ili bar u prividu otkrivanja nekakve književne istine? I kako zanimljivo i kvalitetno pisati o književnosti koja ti premalo govori o tebi, o tvom životu i o svetu koji te okružuje? A zar ne bi sam život uvek trebalo da bude ispred književnosti? I čemu sve ovo? I koliko još dugo mogu smišljati ova pitanja koja služe zato da bi ovaj tekst imao 8000 karaktera što je valjda donja granica bar je toliko bilo prošli put možda su je i povećali ma zašto bi to radili a valjda će mi oprostiti ovu zajebanciju u cilju ispunjenja te norme e e e e e e e e e e e e e e e e

 

Bojan Samson, pesnik, rođen je 1978. u Osijeku, a književnost je diplomirao u Novom Sadu. Više godina bio angažovan u Centru za novu književnost NEOLIT, a od 2005. u Kulturnom centru Novog Sada vodi ciklus promocija Otvorena vrata. Objavio pesničku zbirku Superblues (Matica srpska, 2007). Jedan je od koautora Zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008). Objavljuje prozu, poeziju i književnu kritiku u domaćoj periodici i na Internetu, a prevođen je i na rumunski jezik. Povremeno piše tekstove za rock bendove, učestvovao u poetsko-performativnim grupama (Fantazuka, Fantazuka Nova i Fantazuka 3), a danas izvodi poeziju uz gitarsku pratnju Nenada Patkovića (Šinobusi). Živi u Novom Sadu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 4: Bojan Samson – O, nerazumni svrabe
Agon br. 7: Bojan Samson – O čemu govorimo kada govorimo o ljubavnoj pesmi?
Agon br. 11: Bojan Samson – Stihovana skica za politički roman
Agon br. 11: Bojan Samson – Povratak umrlih