Vladimir Vukomanović

RASPEĆE: IZMEĐU KRSTA I ZVEZDE
 

(Filip B. Vukotić, Drugi miris crveno, KK Rujno, Užice, 2011)

 

U svojoj pozadini pesnička zbirka Filipa B. Vukotića sadrži težnju da se pređe put od crvenog pravoslavnog krsta preko crvene petokrake do krsta sa petokrakom – da se dođe do cilja u kome komunizam postaje tek usvojena srž u hrišćanskim okvirima, što bi rezultiralo spasonosnom sintezom hrišćanskog komunizma, u kome se predoseća ostvarenje jedne drugačije nijanse crvenog, a koja bi bila obuhvatnija od ma koje podeljenosti u njoj. Mogli bismo se danas baviti ideološkom održivošću takvog idejnog koncepta, zajedno s tim govoriti o snažnim i, reklo bi se, nepremostivim protivrečnostima, koje su i istorija i mišljenje u kretanju dalje od sličnosti, ka razlikama njihovih osnova, otkrili pokazavši jalovost takve sinteze, koja jedino može da bude plodna ako je samo prividna i ako zapravo istinske sinteze nema. U prednjem planu je, ipak, jedan konkretni ljudski život određen pomenutom težnjom i njom određenim mišljenjem, pa je nama bitnije da progovorimo o tome kako se oni reflektuju na pesničkog junaka Vukotićeve zbirke.

Naime, težnja lirskog junaka da ostane na ivici dva nestopljena pola – komunističkog i hrišćanskog – manifestuje se kroz naglašavanje čas jedne, čas druge strane bića. Dok je profil prve somnabulni trpljenik svega što se dešava, crnih podočnjaka, mršav i izmučen pitanjima i sumnjama, drugi je glasnogovornik upravo tih sumnji, buntovnik koji želi da unese svoj red u crni svet oko sebe, svet koji namerno spava u vreme jedine mogućnosti spasenja – u liturgijskom jutru. Znaci raspoznavanja su, s jedne strane, raspeće na grudima, molitva u nedeljno jutro i hod u visine, a s druge, brada i petokraka, Če Gevara na zidu i cokule koje stameno stoje na zemlji. Podvojenost unutar junaka, gde se jedan deo ispoljava u aktivnom i nekad surovom, agresivnom i grubom delovanju, a drugo tek u prihvatanju Božje volje – raskol je između onoga što se u stvarnosti želi i onoga što u njoj postoji. Priklanjanje komunističkom u vidu bunta koji zahteva revoluciju i jednakost u duhovnom otrežnjenju završeno je neuspehom, pa junak ostaje bezazlen trn u ničijem oku. Prvi stihovi ove zbirke:

U početku sve im delovaše kao dečja igra,
Potom proglasiše nas za neuračunljive

veoma dobro pokazuju poziciju takvog subjekta u svetu: on je užlebljen između podsmeha i nerazumevanja, a ono oštro „u početku“ umesto da bude pretnja onim što će se zbiti na kraju i umesto da nagovesti osvetu koja bi izborila preokret – preokret u kome drugi shvataju da u njegovom idealu nema ničeg ni od dečje igre ni od neuračunljivosti, već je sve sušta ozbiljna želja za dobrim – sve to ima ishodište u preko volje, a, opet, s voljom prihvaćenoj spremnosti da se trpi ne čak ni zbog onog što se čini nego zbog onog što se kaže. To trpljenje, dalje, ima dva oblika: lirskog junaka ili niko neće čuti (i zbog te svesti on stalno ima potrebu da zaćuti), ili, ako ga iko čuje, neće ga razumeti (zato glasnije govori). Tako njegova potencijalna opasnost, obelodanjena motoom iz Braće Karamazovih, koji govori da su najveća pretnja zlu u svetu hrišćanski socijalisti (a ne bezbožnici), postaje gotovo podsmeh nemoćnom sebi. Želja za izolovanošću od stvarnosti koja neprestano signalizira tu unutrašnju nemoć doživljava  patos u stihovima

Skloni me:
Ždrelo ću proždreti svoje
sudbinu s njima da ne podelim.

Do sada smo govorili o transponovanju ideja na odnos sa drugima, ali šta je sa odnosom prema Drugoj, prema željenoj ženi? Zanimljivo je da ni onda kada ima futurističku viziju plodova koji su ubrani sa plantaže kontrole rađanja, a u kojoj se ironično odnosi prema zloupotrebi ljudskih prava, koja više nisu tu da podstaknu ljudskost nego životinjstvo u hedonizmu – izbor teme ni tu nije slučajan: u središtu je frustrirajuća seksualnost. Ako se videlo zlo oko sebe, ako junak ne želi biti deo njega i spas traži u izolaciji, šta može da učini kada zlo otkrije u sebi u vidu težnje ka telesnom? Pokušaj bega od tela najveću traumu donosi tek u mogućnosti susreta s drâgom i željom da se taj susret desi, jer dok god je zemaljskog življenja, neizbežan je susret s grešnom seksualnošću. A greh više razdvaja i sve, kako kaže lirski junak, čini dalekim poput Afrike. Tako iskaz „uvek ću sanjati crveno“ koliko znači predanost crvenom, znači i nemogućnost da se dosegne ta mera čistote. Osim snom.

U produženom vapaju taj se lirski junak pita da li se i duše znoje dok tela ostvaruju začeća. Znojenje, kao znak telesne aktivnosti i toplote, ali i telesnog umora i iscrpljenosti, svedočanstvo su, osim ostalog, i neprestanog traganja, koje se često završava u bolu i halucinacijama, vizijama sopstvene ukočenosti i nepokretnosti, sve u rascepu između želje da se nešto učini i svesti da se ne može ništa. Uši koje bole bilo od spoljašnjih, bilo od unutrašnjih glasova, ne zaobilaze ni sumnja ni melanholija. Da bude bolnije – tu se negde večito skriva fatamorgana ključa i spasa. Ako se katkad uoči, on neretko uzima oblik zločina, ali: zločina nad kime – na to pitanje nije nedvosmisleno odgovoreno. Kako bilo, ovaj junak nikad ne dokoračava do te ubilačke ili samoubilačke ivice, jer se iznova obnavlja snaga koja smiruje i hoće da stvarnost prihvati, jer shvata da nema snagu da je promeni. Postoji tačan sled vremena i događaja koji je nepromenljiv, citira on Jovana Bogoslova. Prostor spokoja, ako njega uopšte može da bude, naznačen je tek poslednjom pesmom – on je u iščekivanju deteta sa suprugom, pa makar i u iznajmljenoj vešernici u Cvijićevoj.

Kada se vratimo na početak, na naslov zbirke, već tamo vidimo nagoveštaj njene složenosti i njenu težnju ka zagonetnom, koje je često apstraktno ili daleko od prostog razlučivanja. Ako svi znamo šta je crveno, premda se već u kontekstu pesničkog jezika značenje muti, jer je crveno pored oznake za boju upisano u nas kao nosilac mnogih, često komplementarnih, ali i suprotstavljenih fenomena (poput krvi i vaskrsenja, rođenja i smrti, ljubavi i zla), već miris crveno je ulazak u prostor sinestezije gde racionalno objašnjenje za mnogo šta nije dovoljno i uz nejasnu sliku rečenog ostaje sušto osećanje ili neosećanje predočenog. Drugi u toj sintagmi drugi miris crveno tu je da još više udalji i ukine svaku moguću konkretizaciju. Čitanje Vukotićevih stihova otežavaju i česte inverzije, hiperbatoni, ponegde eliptičnost i ne lako poveziv niz slika. No zahtev za takvim načinom izražavanja postaje jasniji kada pročitamo stihove poput ovih:

Sadržaj je svojstvo nemoćnih pesnika.
Draža mi je oduvek bila tišina.

Oni ukazuju na to da uzrok čitalačkoj muci nije pesnikova pakost, već da je pred nama neko ko ostavlja dosta prećutanog, dosta sugestije i ne-konačnog, dosta hermetičnog, a sve u želji da se napisano pročita mnogo puta, da se na njemu što više zadrži i nad njim kontemplira. Čitalac je primoran da premošćuje značenjske zjapove među rečenicama i stihovima, često i rečima, što zahteva usredsređenost gotovo jednog ezoterika i upućuje na nezagarantovan uspeh u odgonetanju. Deo tog uzbuđenja jeste poezija i užitak u njoj, deo je pak čitalačka frustracija u najčistijem vidu i nemogućnost da se sa sigurnošću da ocena napisanog. Tako i kod nas, posle svega, ostaje jasna samo želja da se pojedinim Vukotićevim mirisima crvenog vratimo i ponovo kažemo sebi: uvek ću sanjati nešto od ove, nove i drugačije nijanse crvenog.

 

Vladimir Vukomanović je rođen 1986. godine u Kraljevu. Diplomirao je na grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Objavio je zbirku poezije Upornost sećanja (Ljubostinja, Trstenik, 2005) za koju je dobio nagradu Matićev šal. Poeziju objavljuje u književnoj periodici, a književno-kritičke prikaze piše za Drugi program Radio Beograda i sajt NSPM.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 11: Vladimir Vukomanović – Protiv velikih krvarenja