Julijan Pšiboš

Izronila si zračno na fotografiji

Notrdam

Od miliona prstiju sklopljenih za molitvu uzlećući prostor!

Ali skinula me je sa šiljka kao sa kuke Unutrašnjost – preneraženost.

Ismejan i ispljuvan među larvama uništenim kišom
znam: Šta značim ja, živ, samo korak od stubova!
Ti zidovi od odrubljenog stenja – kao lobanje nada mnom
vaskrsavaju iz sarkofaga.

Ko je potresao tu tminu, priklonio je –
i obgrlio?

Znam. Isusima opterećene krstove
treba zašiljiti kao vertikale građevinskih merdevina
i svoju volju, izravnanu  neprozirnim azurom,
svoju smrt
iz  gotskog luka
pogoditi –

–  tamo na ključnom kamenu svoda
podrhtava zatvorena brzina strela –
–  i istrajati pod tutnjavom stenja koje sve više i više jedri,
sve dok ga beskonačni, iznenadni obrt
ne skotrlja s vrha
u dva tornja, presečenog dna.

Ko je smislio tu provaliju i uvis odbacio?!


Ptice, senke

Pevajući krenuću bos, veseo
na ptičiji vašar u zoru
sa svojom srećom  kao s vrapcem u šaci!...

Jadnice – pabirčarke na požnjevenim njivama,
livadama, poljima motkama gluvo zatvorenim.
Samo ih drveće kroz lišće još čuje.

Dani se vuku za branom do ivice ambisa,
nadničar po brazdama dugo roni i nestaje,
dok celu njivu ne udalji i ne izbriše.

Mesec se po gluvom nebu nepomičan valja
kao točak kola što voze mrtvaca.

Ptice su odlazeći ovde zauvek svoje senke bacile.


Daleka, svaku noć bliža

Daleka, svaku noć bliža, svakoga dana dalja!
Moj san, kao srebrni bromid, dozvao te iz noći.
Pod punim mesecom uspomena
koji ispunjava ceo safir
počinula si lako kao kiseonik
u mome dahu
i
nestajući
–  u zoru
kukavice su se naizmenično oglašavale,
odjek je odjeku priklanjao okolinu
vazduh je bio svetlo priviđenje
tvog ovdašnjeg prisustva

i, nestajući, iz sto noći neispunjenih tvojim telom
izronila si zračno
na fotografiji
naga kao dan između dve noći.

I narcisi su svuda oko kuće procvetali,
od sećanja na tvoja stopala
do sunca.


Treća noć

Zrak od mraza i snega
gavran je u kljunu nosio –

Lavež pasa brda produbljuje i udaljuje –
Dan zalazi.
Čuj –
Ista soba, u mraku ozlojeđena,
zalazi u noć
jednu – drugu –
treću –
praska!
          – zalazi.

Samo tvoje dvadesetogodišnje srce životinjskim udarima vrhove brda uskovitlava –
i grudi.

– Postoji li snažan udar koji bi tu crnoperu provaliju presekao
i, tvoja bedra kao detinjom glavom razderao,
savladao
da bih te, zrače,  rukama visoko
podigao
i živu ili mrtvu  nosio!

U onu moju mržnju, kao Garluh¹ ,
posle mnogo godina okamenjenu,
udaraj srcem, lupaj nadžakom – spasavaj!

Tako će nas povezati od obale očajanja do obale
nesreće
ista noć koja se kao nož presijava, kao blaženstvo zajednička,
ti –

Tako stihom noć presecam napola: na
osvit.

sa poljskog prevela Biserka Rajčić

 

Julijan Pšiboš (Julian Przyboś, 1901-1970) je pesnik, esejista, urednik više časopisa i teoretičar moderne umetnosti, jedan od glavnih predstavnika Krakovske avangarde. Rođen je u selu blizu Strižova. Učestvovao je u poljsko-sovjetskom ratu (1919-1921). Kasnije je studirao polonistiku i radio kao učitelj u nekoliko poljskih gradova. Gestapo ga je uhapsio 1941. godine. Nakon rata je radio kao diplomata u Švajcarskoj, a kasnije je bio direktor biblioteke čuvenog Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U periodu od 1925. do 1968. objavio brojne zbirke među kojima su najvažnije: Jednačina srca, U dubini šuma, Dok smo živi, Mesto na zemlji, Najmanje reči, Proveravanje celine, Više od manifesta, Na znak, Nepoznati cvet,Vertikalna projekcija, Svetlosno oruđe, Izabrana poezija, Lirika 1930-1964 i dr.