Danilo Lučić

Beleške iz mekog tkiva

 

Povratak gradu

ponekad
to bude sve što vidim

: starac na suncu i golubovi u njegovoj ruci

: dete sa igračkom pre nego što će poderati kolena

: žena koja nosi mleko u najlon kesi

i tada pomislim
: Ti si dobar čovek.

ponekad
grad se pretvori u vetar i prekine sa rekom
tek tada se mogu setiti

: neko je krvario za svaku stopu Terazija
i primane su molitve za njega kod svih bogova
pa su ga opet gradila tela u noćima pred vešanja

jer postoji oko u kome je ovaj grad zrno
                             tvrdo zrno soli
, ono će jednako da niče
                                              , i u Novom mestu
                                                                        , i na Novom groblju
, ono će uvek znati kako da niče u nama

kada dođemo da uzmemo ono po šta smo došli
ono će uvek znati

: možemo li da se vratimo


Reći ćeš mi

ne znam ni sam šta ću te pitati
kada se prvi put budemo sreli

možda
: da li u tvom gradu teče reka kraj tvoje kuće
ima li puno vrabaca po dalekovodima
daju li vam pekari kasno u noć da probate prve kifle koje ispeku
da li te je na trgu ikada čekao dečak sa biciklom
u kojeg si se zaljubila
da li je i on bio zaljubljen u tebe
da li se odselio
ili umro

voleo bih ako bi na ruci nosila prsten koji ti je majka poklonila
a oko struka vezan jedan od onih tankih kožnih kaiševa
i pogledala me očima što su preživele groznice i čekanja

ničim opravdano slutim da će na ulicama biti jako hladno
možda
:kiša će padati već nedeljama,
i mrznuće u ogledala barice
a ti ćeš znati kako u potpeticama da letiš preko njih

i šta još?
ne znam
verujem da ćeš mi ti dalje reći


Slabost (od) gradivnih elemenata

negde u meni čovek stoji pred zidom
i ovako misli

- ovaj zid visok je devet metara
dugačak je mnogo više nego što je raspon mojih ruku

ja ne znam ništa o njemu, kakav je, ko ga je ovde stvorio
i kako sam došao do njega

ali mislim da bi dete moglo da ga drži nad svojom glavom

ovaj zid je neimar kolebljivo slagao
između gradivnih elemenata vide se slaba mesta
kad bih imao oruđe možda bih mogao nekako da ga
                                                                                                  snizim

ali šta je tamo iza njega što sebe naziva nepoznatim

možda jama možda livada i šuma možda grad sa rekom
a možda tamo neko misli isto kao ja -

negde u meni čovek stoji pred zidom
i misli o zidu


Leto I

buđenje oteklih očiju
                 grč
                     u ramenu?
Trezvenjačka
insomnija

duboki udah
                                  u pete
krik potera            sanjivo grlo
                  odere ga

        šta ima novo?
   okotila se kučka
                  pod prozorom

zeva pet
                            musavih usta
5
                            masnih od mleka

gospođa sa petog preminula
                 svejedno su
                                      pustili sirenu
       da izbegnu gužvu
- jutarnju

                            na doručku sam se
                            posekao
jedan paradajz na kolutove sinoćni dvopek ovčijeg sira bareno jaje

danas ću čitati danila harmsa
                   propustiću pecanje

dolazi mi devojka sa kojim gledam             filmove
                                                                               dosadne
              uglavnom francuske
tada bih radije gurnuo oko u ovaj ventilator
pokloniću joj jedno
                                 musavo kuče

Zvoni telefon
neko pita
jel pijemo večeras?
                   naravno
                                  bez toga nikad
                                                    ne bih zaspao
pola deset je i
                                  već se kupam
       u znoju
                                        ležeći
                          i zamišljajući sebe
kao glavnog
                        junaka
u ameriken kadru
                           kako se pitam
                                                     kada će

                                         pasti
                                                   veče


Leto II

reči se propinju, ržu kad im priđem
odbijaju me
                     umotane u suknenu maglu

došaptavaju se kletvama
                                iznutra
                     na moje čelo

tada se oseti koliko je sve prokrvljeno mislima
hodanje
              sedenje
                             slušanje
                                            pogled na nečije bele butine
sve ulice postanu nizbrdice, na svim licima se topi vosak

 jun je probušio moju lobanju i tu maglu iz dubokih, nemuštih šuma
pustio na grad
                                                    i sad sve njome pritisnuto
                           levitira Severu
noć mi ne pada na reči
                                                    nego ih vitla mislima
                           po konturama meseca

 

Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Živi i radi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 16, U gradu koji nije potpuno drugačiji od ovog (prikaz)