Jelica Kiso

iz Života

 

Dani su tada bili

Dani su tada bili dugi. Sestrica je obično sedela u tremu, moj prijatelj u unutrašnjosti stana, slutim da je slikao. Nezaboravan razgovor s majkom, kada je majka sve moje oduševljenje polila hladnom vodom. Od tada, samo sedim i pišem, ne dižem glavu.


Ono što pokreće moju volju

Tajne nisu važne, bar ne sve, važno je nepoznato;
mehanizam nepoznatog tera me da mislim na neizvesnost svog daljeg delovanja.


Navalni sympósion (gozba)

Leto je naglo bilo iščilelo, vreme, strast da radim od jutra do mraka i, gotovo bukvalno, od mraka do jutra, neka vrsta opijenosti pronađenom unutrašnjom slobodom: opet sam mislila o rečenicama, nicala sa svakom iznova, uvlačila u sebe, disanjem nad poslom, nad papirima, duboko uvlačila zrak mogućeg izlaza, i to nije bila samo strast, nego i jedna vrsta buržujskog parazitiranja, štreberski za veče prešla sam dve glave, i što je najgore, uopšte nisam osećala stid zbog te moje sreće, najzad, nisam imala šta da jedem, što me je i teralo da budem u strogoj ilegali, biti srećan značilo je ne javljati se na telefon, iz jedne decenije u drugu, iz jedne knjige u drugu, iz jednog vremena u pojam vremena, i što sam tako duže disala nad poslom, nad papirima, to su zidovi više rasli, uverena da ne smem propustiti ni jedan trenutak, ni jedan čas, u tim godinama koje su odmicala, kada sam se znala smrzavati, i kada sam stvarnost, koja me je načinjala, shvatala sa silnim zakašnjenjem.


Rano pre podne

Počelo se uvlačiti rasvetljenje, postajalo je sve snažnije, sve gušće, dok se nije oblikovalo u nekoliko savršenih snopova, kroz prozor je doprlo do kaktusa, kaktus se bio prenuo, istisnuo iz sebe neku končavu radost.


Gospodin

Ne može se opisati. Gospodstvo se velikim delom odražava u nemanju izrazitih osobina.


Kad dolazi s njim

Stizao mi je iz daljine, iz okrutnih godina koje su postale okrugle i bitne, naših godina provedenih na ulici, u Beogradu. Stizao mi je iz cik-cak godina njegovih velikih uspeha i sve većeg ugleda. Jednako hrabar, kao tad, pouzdan, ni nadmoćan, ni samoživ.
Pet sati sedim, smem li da kažem: on dolazi, njegov jezik je rafiniran, izabran, poznat.
Čujem njegov hod, primicanje, ne posedujem razloge njegovog dolaska.
Tu više nema mesta za mene. Odavno, ničeg tvrdog ni strogog nema u meni.
Stizao je i već pronicao, i već sve oprostio, stizao je i stigao sav raskriljen, nag.
Ponovo sebi dozvoljavam malo veselosti, pošto je jak i dubok, ali nije božanski, jer me ne uzdiže. Kad dolazi s njim: zdravo, blisko i mladalačko zdravo,
odazvala sam se, posle toliko razmimoilaženja, kao onda kada su nas spajale kolone, zastave, povici, pesme, odazvala sam se do dna.


Biti sam

Taman onoliko koliko je čoveku potrebno da se rastereti verovatnosti.
Biti sam, sam za stolom, srkati supu, posmatrati ukrasni fenjer na glavom:
kako se pali, kako se gasi. Opet, u blizini ljudi, na samoj površini usamljenosti,
u slučaju uzbune, čvrsto rešena da im promaknem.


Stražara

Izoštravam osetljivost za ono što je vidljivo.
Toliko obaveza na jednom mestu, kraj prozora, a tako malo mesta, u ćošku, u mraku, da me ne vide, da me ne osete. Napeta sam do strepnje, izoštravam preosetljivost za ono što nije vidljivo, držim se ukočeno, držim dah. Moje prisustvo i nije prisustvo u pravom smislu te reči, već je više u tragovima prisustva. Tako i mora da bude, na stražari sam. Tajnost moje uloge mora ostati tajna; svaki šum, pokret, sve razlike su se odbijale od mene. Samo sam postojala ja u napetom iščekivanju, brinula sam da me ne otkrije kakva sitnica, krupne stvari su bile na mojoj strani;
prozor, ugao, zavesa, noćno svetlo, sve sam istovremeno mogla da doživim kao pretnju, i doživljavala kao pretnju, prozor, ugao, zavesa, noćno svetlo, na kraju i ja sama sebi u mirisu izdajnika.


Preokret

Čudesna lepota njegova, dok ga gledam, učinih jak napor da osmislim boju njegovih očiju, razmer njegovog tela. On me je pogledao, i ja shvatih u tom pogledu smešnu radoznalost svoga pola.


Nežnost

Jer nežnost među ljudima nije ništa drugo do svest o mogućnostima odnosa oslobođenih svrhe.


Kad poznajem samo očima

A susrećemo se svakoga dana, čak svakoga sata, posmatramo jedno drugo, prinuđeni da se ponašamo kao ravnodušni tuđini. I taj nemir, prenadražena radoznalost, histerija jedne nezadovoljene potrebe za razmenom misli, i neka vrsta poštovanja, „čežnja je proizvod oskudnog saznanja“, posmatram.


Najfinije lukavstvo

Onaj koji ljubi bliži je božanstvu od onoga koji je ljubljen.


Prijatelj

Još tada sam znala da će taj moj prijatelj postati uspomena: i njegovo lice, i njegovo telo, stvari koje mi je dao, stvari za koje sam se povremeno pretvarala da nisam čula kako ih izgovara. Na tom rubu zaborava čovek i nije baš u stanju svega da se seti,
ali, eto, na neki neobjašnjiv način, on se sećao samo onoga što nikada nije izgovorio.
Mnogo toga sam mogla da kažem, uradim, ali to nije izašlo iz mene.
A evo sada gde izlazi, neprizvano, pomalja se i duboko preobražava.

Jelica Kiso (1979) završila je Filološki fakultet u Beogradu, Južnoslovenska filologija, srbistika. Poeziju, kritiku i prozu objavljuje u periodici. Objavila knjigu pesama Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010).

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 4, izbor iz poezije
Agon br. 16, Poziv Vladimira Stojnića, prikaz