Poezija se ponekad manifestuje kao uzbuna. Čini se da sirena za uzbunu uvek dopire iz beskrajne tišine. Nema poezije bez buđenja: od Boravka u paklu do Oblaka u pantalonama, od Volta Vitmena do Alena Ginzberga; stvari tako stoje već više od jednog veka. Od Helderlina do Rilkea, od Novalisa do Remboa i Larboa, moderna poezija nije imala za cilj da uspava čitaoca. Od rečî pesme ona stvara nešto više od zvučnog materijala. Poezija obremeni njihovo značenje nagoveštajem koji je dotad bio samo latentan, a koji se iznenada preobražava u buku ili uzvik. Kao da ogromna tišina prethodi istinskoj, potresnoj pesmi – Himerama, Maldororovim pevanjima, Magnetnim poljima, Raskrinkavanju Božjeg suda – poput neke noći bez sna u kojoj se čuje i najtiši šum. Zbog nagoveštene smrti, svaka sekunda postaje tako intenzivna da se život odjednom nudi kao beskraj, u kom sve vibrira od mogućnosti novog smisla.
U praksi, tome se ne pridaje presudan značaj: svaki poetski čin anticipiran je iskustvom, koje ja nazivam doživljenom poezijom. Kao što Nervalovo putovanje na Orijent i napadi ludila prethode Himerama, selidba iz Montevidea u Tarb prethodi Dikasovim Maldororovim pevanjima, a opsada Pariza Pesmama. Borba noževima u Londonu i pucnji iz Verlenovog revolvera odjekuju sve do Boravka u paklu. Doživljena poezija je takođe kušanje smrti: masakri u rovovima od 1914. do 1918. predstavljaju pozadinu Bretonovih i Supoovih Magnetnih polja. Ne smemo smetnuti s uma da se nacistička istrebljivanja ućutkuju iza Celanovih pesama, a još uvek ne znamo da su oni pozadina Rodanskog. Alberto Đakometi, pesnik koji je svoje vreme posvetio pokušaju rekonstrukcije slike i skulpture u stvarnom prostoru, piše u svojim Beleškama: „Pesma nije kompenzacija, već upravo ostvarenje činjenica, kao i svaki plod ljudskog mozga.“
Zapisana poezija produžuje iskustvo koje pesnik određuje intenzivnim posmatranjem, u jednom deliću preneraženosti, bilo kog predmeta ili figure ovog sveta. Tad treba razbiti staklo za koje se odvajkada sumnja da ih je zarobilo jednim neobičnim i skandaloznim iščekivanjem: tišinom. Danas se pitam da nisu svi pesnici, svako na svoj način, podlegli noćnim bujicama: Bodler, Nerval, Rembo, Dikas, Artur Krejven. Ali – parodirajmo Boaloa: „Na kraju dođe Reverdi.“ Bilo je potrebno da Pjer Reverdi počne da piše svoju poeziju u sadašnjosti i čistoti trenutka da bi uhvatio iščekivanje svakog trenutka kao imanentnu istinu stvarnosti, koja uvek umakne. Nakon Reverdija, kao da neki voz prolazi iza pesama, a za nas, barnabutske putnike sa istih stanica na zemlji, uvek će doći neki drugi voz, neki drugi putnici, druge, bele i sive železničke stanice, a povrh svega, to će biti zadnji voz. Pesnik svet shvata kao polazak. U Iskustvu smrti, Rilke je to jasno rekao:
Al’ kad ti ode, na ovu binu prodre
Stvarnosti pram kroz isti procep taj:
Boje istinski zelene i modre,
Istinska šuma, pravog sunca sjaj.*
Još od Remboa, modernost poezije je učinila da shvatimo da ograničenje života daje jedinstvenu priliku da trajno delujemo pomoću reči. Ipak, potrebno je znati živeti tako da možemo da ih izbacimo u tom pokretu otvaranja „stvarnoj svetlosti“, bez kog opsesija noći, bez reči, blokira sve izlaze. Poezija je za svakog prvo i poslednje pribežište protiv onoga što je nepogodno za život – nekakav gaz u onome što Serž Sortro naziva „radosnim užasom“ stvarnosti.
Bernar Noel to potvrđuje na svoj način na početku Pada vremena: „Preduhitriti smrt: koja bi inače bila svrha pisanja, kad ne bismo u njemu nalazili tu dužinu prednosti?“
Dvadeset godina nakon pamfleta Sednica je otvorena, u kome sam pokušao, plaho i nestrpljivo, da razglasim nove pesnike, koji su danas manje-više „priznati“, a dosta prisutni i vrlo aktivni, šta se desilo sa poezijom? Izgleda da je postala nevidljiva za sve osim za same pesnike.
Čini se kao da su se mnogobrojni pesnici, među kojima nema upravo onih iz Sednice, međusobno ućutkivali zatvarajući se, narcisoidno, ako ne i samoubilački, samo u svoje pisanje. Pošto su izgnani sa agore, kao da su nesvesno potvrdili zakon koji je Platon izglasao protiv njih u Državi. Sem izuzetaka, oni se nadmudruju sa smrću, dotičući zidove i kriveći kičmu. Neki i kašljucaju poput bolesnika iza zatvorenih vrata. Drugi se ponovo igraju institucionalnih igara i, nekritički ili uz jedva nešto malo kritike, prate promenljivi tok filozofskih rasprava. Ovi poslednji zaboravljaju šta je govorio Dikas: „Filozofi nisu isto što i pesnici. Pesnici imaju pravo da se smatraju uzvišenijim od filozofa.“
(...) Manifest iskrsava iz nedostatka govora i slušalaca. On otkriva ono što je Amijel nazivao svešću koja je svesna same sebe, skreće pažnju na ono o čemu se ne govori, ili isuviše malo, svim slovima se opire neizdrživoj nadmoći. Pisanjem manifesta se projektuje ideja koja se smatra neophodnom, na zidu na kom je više nego ikad „zabranjeno lepljenje plakata“, u šta je svako duboko uveren, na zidu koji razdvaja sve nas umesto da ga svi razorimo. Pišući ovaj manifest, ja izlažem uloge koji se provlače u tami jedne ideologije (neo-liberalne) koja ne izgovara svoje ime (kapitalistička), ali raspolaže svemoćnom tehnologijom svetske tehnologije. Pišem ovaj manifest da bih očistio sve nesporazume koje ta tama zadržava. – Koje nesporazume?
One koje pesnici, budući da im je sve teže da budu razumljivi i da se jasno iskažu, pogrešno ili ispravno smatraju neminovnim: gubitak moći pisane reči koja je u senci elektronske slike, teleinformacije, TV-igara, poslovanja na daljinu i planetarnog zasnivanja „tehno-elektronske“ ere u kojoj digitalizovane mreže komunikacije pomoću kompjutera, televizije, telekomunikacija zauzimaju mesto individualnog istraživanja i iskustva stvarnosti. Kao da je uopšte uzev, pogled, vizija sveta – ono što je Helderlin, pogledajući stalno kroz prozor kule na Cimerovoj kući u Tibingenu, nazivao die Aussicht („vidik“) – izgubila svaku moć, pa makar i drugorazrednu. Da li nas to sprečava da pojedemo breskvu? Sprečava li nas da je gledamo, da je vidimo? Zabranjuje li nam da sami zasadimo breskve i da nadgledamo kako cvatu, da budemo daleko ispred njih?
Bernar Noel, koji je uvek direktan, kaže da je poezija „prst na koži“. Ali u svetu u kom su mehanička i elektronska reprodukcija slika toliko dominantne da na kraju sobom skrivaju materijalno tkivo celokupne stvarnosti, dotičemo se samo slika kože, slika pola, koji se postavlja između kože i misli kao prezervativ. Reverdi je poeziju poredio sa pesnicom u kojoj je skupljena puna stvarnost. Otad su se šake opustile da bi mogle da stiskaju daljinski upravljač. Ukoliko istovremeno ne rade na nečemu što nije pisanje pesama, pesnici sve više zaboravljaju da se dotaknu samih stvari. Istom zaboravljaju da je poezija pre svega simultano opažanje i otkrivanje stvarnosti, čulno iskustvo materijalnog pluraliteta svakodnevnih stvari, pre nego što reči eventualno zabeleže njihov trag.
Direktni pogled na stvari koincidira sa mogućim ciljem, hicem, željom: on ne doseže cilj po svaku cenu, ali podstiče napinjanje misli. On rascepljuje zaštitni sloj koji kao da razdvaja međusobno sve ljude. Pesnici, međutim, često navlače oklop: u Francuskoj, njihov jezik je postao ogroman pancir. Suočen sa stvarnošću, koja je postala gotovo nepristupačna svesti, pogled, u njihovoj viziji sveta, suzdržava se od stvaranja novih perspektiva u prostoru koji kao da se udaljava od njih dok sasvim ne iščezne. On se, bez jasnih repera, prepušta toku prefabrikovanih vizija. Na Zapadu, a posebno u Francuskoj, suviše mnogo pesnika prihvata taj otklon od stvarnosti kao sudbinu. Ceo svet pred njihovim očima trepti kao zbrka fosfina.
Sve klizi i teče u zenici koja čak nema ni vremena da zapamti sve što zabeleži. Ta voda se ne ledi, čas je vrela ili mlaka, Zbog nedostatka „uporišta“, kako mi skoro reče Žilijen Grak, poezija, u meri u kojoj postoji kao specifična i nezavisna aktivnost, preti da se uguši u onome što on naziva „opštim rastakanjem“. Ne moramo biti Džozef Konrad da bismo znali da se more bolje upozna plovljenjem nego davljenjem u njemu. Međutim, ljudi se toliko nesvesno prepuštaju i ravno tonu u materiju da više nemaju želju ni da vide. Grčevito se držeći nekih koncepata, oveštalih dogmi, lišenih smisla, nebo i zemlju uspevaju da vide samo u starom zaprljanom retrovizoru.
Prvo iščezlo uporište jeste verovanje u moć poezije u životu. Ako se pesnici zatvaraju u ušančeno polje pisane poezije i njene književne, pa i mistične predstave – tako je počelo sa Verlenom, koga je Rembo napustio u Štutgartu 1875. i vratio ga veri i crkvi –, ako se okanu uloge lutajućih, maštovitih glumaca-mislilaca, spremnih da pređu s jednog izražajnog sredstva na sva druga, ako nemaju dara da se pojave tamo gde se najmanje očekuju, ako se ograniče na ulogu autora knjiga u produkciji miliona tona štampanog papira čije je brisanje već predodređeno, poezija će ubrzo biti svedena na zastarelu pisarsku struku. Na kraju će zanimati samo retke stručnjake, ljubitelje „kurioziteta“: pergamenata, arhiva, bibliofilskih izdanja, tričarija, koliko god odjekivale*, robe sa buvljaka.
Daleko od toga da ja sad tvrdim da pesnici ne rade ništa da bi izmenili takvo stanje stvari. Jedini moj ponos je u tome što pripadam velikim pobuđivačima. U dobu u kom sve, osim poezije, sve brže i brže grabi ka entropijskom haosu koji je izazvao iluzorni „Novi svetski poredak“, kucnuo je čas da se promeni brzina misli. Što, razume se, ne znači da treba biti brži od svega ostalog. Postoji sporost koja je efikasna u dugom periodu, koja je poželjnija od kratkoročne brzine. Da bi se pronašla vakcina protiv epidemije nepoznatog porekla, potrebno je makar deset godina. Da bi se oslobodila izuzetno ograničenog, istovremeno pompeznog i mazohističkog poimanja sebe, svog autizma, biće potrebno možda dvaput toliko. Dok se to ne dogodi, poezija rizikuje da potone u potpuni zaborav.
sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić
Alen Žufroa (Alain Jouffroy, 1928), francuski pesnik i esejista, priključuje se 1946. Bretonovom obnovljenom nadrealističkom pokretu, gde stupa u kontakt sa Mišoom, Pikabijom i Stanislavom Rodanskim. Iz pokreta je isključen već 1948. zbog „podrivanja grupe“. Pedesetih godina stiče ugled kao pisac i umetnički kritičar. Među prvima je u Francuskoj popularizovao američki pop-art. Godine 1965. sastavlja i antologiju bit poezije. Tih godina se ponovo pomirio sa Bretonom i osnovao čuvenu ediciju Poésie u Galimaru, posvećenu afirmaciji savremene poezije. Sedamdesetih je napisao svoja najznačajnija poetska i esejistička dela, kao i autobiografski roman Doživljeni roman (Le Roman vécu, 1978).
Od 1983. do 1985. je bio kulturni savetnik u ambasadi Francuske u Tokiju, gde se vezuje za savremene japanske pesnike (prvenstveno za Makota Ooku).
Za celokupno delo primio je 2007. Gonkurovu nagradu za poeziju.
Objavljeni odlomak je preuzet iz Manifesta doživljene poezije (Manifeste de la poésie vécue), koji je objavljen 1995. u Galimarovoj ediciji L’Infini.
