Krajem leta 2007. skrenuta mi je pažnja na sulude ideje i neverovatne rezultate ulipista, sa ponešto slučajnim fokusom na Sto hiljada milijardi pesama Remona Kenoa. Keno je, negde u XX veku, sastavio ciklus od deset soneta sa osobinom horizontalne međuzamenljivosti stihova, tj. sa mogućnošću da bilo koja dva stiha na istoj poziciji, a u različitim sonetima, zamene sonete, a da se u datim sonetima očuva i rima i sintaktička ispravnost. Konstruisaću ovde minimalni netrivijalni primer dva distiha sa istom osobinom, uparujući jedan poznati i jedan namešteni distih:
(1a) Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
(1b) dole pada sunce, za goru, za grane.
(2a) Dok sve nemo ćuti diljem ove strane
(2b) blješti rubin jedan u kruni bez mane.
Očigledno, i (1a)(2b) i (1b)(2a) su validne strofe, i očigledno slabije od Jakšićeve, ali ne mnogo slabije od nameštene strofe. Validnost je postignuta oponašanjem strukture uzorka: u pitanju je složena rečenica, čiji zavisni deo čini prvi, a nezavisni deo drugi stih. Relativni pad kvaliteta dopune (do dvočlanog ciklusa), a posebno pesama alternativnog ciklusa (dobijenog zamenom stihova na nekoj poziciji), proističe iz relativne kompleksnosti te strukture. Da se uzorak, međutim, sastoji od dve nezavisne rečenice, zahtev sintakse bi gotovo nestao, značajno pojednostavljujući problem. Lemitičan pogled na Kenoove polazne sonete, kao desetočlani fingirani uzorak, ponegde otkriva i takvu tehniku.
Ako pred sobom imamo jedan Kenoov alternativni ciklus, nemamo načina da u njemu prepoznamo, ili iz njega ekstrahujemo polazni. Gornji minimalni primer sadrži i tu mogućnost: poznavalac će grupisati stihove „Večeri” u prvu, a od preostalih sačiniti drugu pesmu. Na taj način, originalna pesma za neke čitaoce neće biti izgubljena. Ovo dodatno ograničenje – ugradnja nedvosmislenog principa dešifrovanja u polazni ciklus, obogaćuje Kenoov postupak na neočekivane načine.
Naslućuje se već da privlačnost polaznih ciklusa sa opisanom osobinom ne leži u nekom specifičnom efektu neupućenih čitanja istih (naime, nesvesnom osećaju da se na neki način čita jedan te isti sonet, što bi možda izazvale gramatička ekvivalentnost i jednako konfigurisane, jednako ozvučene rime), već u varijabilnosti u alternativne cikluse (i, moguće, neupućenim čitanjima takvih). Permutovanje stihova po različitim pozicijama stepenuje/eksponencira broj mogućih soneta: deset na četrnaesti stepen je upravo sto hiljada milijardi. Kenoovo delo je svojevremeno štampano na vrlo zgodan način i čitalac je stihove mogao da kombinuje sam.
Do sada nisam pročitao nijedan, pa ni polazni, Kenoov ciklus u celosti; francuski original svakako ne razumem, a za engleske prevode nisam imao strpljenja, mada se čini da najbolji, Čepmenov, adekvatno prenosi Kenoov relaksirani smisao za humor. Uostalom, čini se da Kenou sadržina pesama nije bila toliko važna: nekakvi su soneti morali nastati, ne bi li testirali postupak, čija je samosvojna rečitost bila na prvom mestu. Kenoov koncept, uz evidentnu čitljivost, pesmolikost njegovog učinka, predstavlja izjavu o poeziji, jeziku i smislu, čiju težinu nasleđuje svaki implementator.
Udovoljiti strukturalnim zahtevima kenoovskog prosedea mi se od početka nametnulo uzbudljivim izazovom, a svakako me je privukla prilika da jezik kojim pišem snabdem jedinstvenim resursom. Nisu mi bili strani soneti, a ni dodatne, neobične i gotovo perverzne versifikacijske stege. Međutim, tek će mi eksperimenti sa ulipističkom teorijom i praksom, poput kombinatoričkih soneta, ali i lipograma, pomoći da opravdam svoju uvek prisutnu sklonost ka „pisanju sa ograničenjem”: pokazaće se da jezik, za mene, tek pod pritiscima, tek pri ogromnim temperaturama, daje najbolje od sebe, kao da trpi fizičke promene, naime, kristališe se. Što mu manji prostor nametnem, u što ga skučeniji lavirint smestim – to raste verovatnoća da ću ga onesposobiti, ali i sigurnost da će, bude li se ikako, virtuozno, spasao, biti u tom spasenju čudesan.
Naravno, nikada nisam nameravao da srpsku implementaciju datog prosedea ostvarujem radi nje same, poput, u nekom smislu, savršeno slobodnog i savršeno neslobodnog prevoda; poželeo sam da koncept dovedem na novi nivo, i to množeći ga nekim drugim konceptom. Nastali hibrid bi zadovoljavao zahtev forme Kenoa i zahtev sadržine... čega? Ambicija mi je bila i da odaberem temu koja će, u plodonosnoj međuigri, postupak staviti u umetničku funkciju, vraćajući ga, na taj način, poeziji. Ukus, pre razuma, diktirao mi je okvir za drugi činilac: Sedam mrtvih pesnika Branka Miljkovića (iz zbirke Uzalud je budim). Otud se i moj polazni ciklus sastoji od sedam, a rezultujući kombinatorički eksponent od sedam na četrnaesti stepen pesama. Najzad, projekat/zbirku sam naslovio Skoro sedam stotina milijardi mrtvih soneta. Na koji način integrišem Miljkovićevu tematiku, i na koji način, i sa kolikim uspehom, ispunjavam navedene ambicije, to može svaki čitalac odgonetnuti za sebe. Ovde ću još samo napomenuti da je Branko propustio da uključi sebe mada je uključio Branka, kao i da sam znao da mi se isti propust, za mene dvostruk, ne sme desiti, tj. propust da ne uključim Branka Miljkovića i da ne uključim sebe.
Čini se prirodnim da se ovo delo, Skoro sedam stotina milijardi mrtvih soneta, poistoveti sa sedmočlanim polaznim ciklusom. Tamo je sva građa; tamo je najviše smisla, budući da su ti soneti nastali prvi i pod najneposrednijom kontrolom autora; tamo je, valjda, i „svo delo”. Međutim, i neka mi bude verovano na reč, stroge primene višestrukih ograničenja su već u polaznim sonetima komprimovale dinamiku koja bi apriorno mogla odlikovati tek njihove izvedenice. Time je polazni ciklus izgubio pravo da se, u odnosu na kombinatoričke, naziva originalnim; svaki je ciklus postao poreklo svih, a „delo” se – matematički, nemetaforički rečeno – preselilo u nelinearnu, višedimenzionu strukturu (klasu matrica stihova), koja se ne može čitati kao što se četvorodimenzioni oblici ne mogu sagledati, već su čitljive jedino njene linearne instance, njeni preseci sa standardnom dimenzijom, dostupnom čitanju kao što je trodimenzioni prostor dostupan vidu. Jednostavan mehanizam (web interface) za instanciranje, projekciju i numerisanje mojih milijardi u pojedinačne sonete postavio sam na adresu http://alas.matf.bg.ac.yu/~mr03174. Ciklus od sedam soneta pod nazivom Pakleni šaptači je deo Skoro sedam stotina milijardi mrtvih soneta i sastavljen je korišćenjem kombinatoričkog metoda koji sam opisao u ovom tekstu.
Pakleni šaptači
8. januar 2009.
I
Ti, što jecaj žute čuješ mesečine!
Vrhove Urala moja mašta sneva
ali tvrd se prezir za ljubavlju vine
gde cvet radi cveta kristal preodeva.
Budim se u društvu punom mračnih nada
većih zaveštanja. Pojmih stanje celo
sa izrekom sitnom iz Pariza grada
zagonetnim Disom pohodiv poselo.
Gavrana i svraka postim li sred pira?
Spomene sam drugim pisao do skora;
ubica, i tat sam kordovskih psaltira.
Slavuji i guje i ružica vrti
ne smene što trepti jasiku vrh gora
ni od čega manje besmislene smrti.
II
O Isuse kneže, oko sa visine!
Šta sprovodi desna ne vidi mi leva
a sve poput snega lanjska mladost mine
naspram duše koja sobom oboleva.
Razbiram lamentnu ćutnju serenada
zaljuljanog carstva. Pogreboh si telo
bez odbrane posred slepoočnog Hada
pripitomiv krvi to mastilo zrelo.
Je li sonet raka, duža nego šira?
Da se bude čovek kucnula je hora:
tragičnih soneta sedam je kumira.
Grehobarko, zdravo! Dijaci odrti
blješte u grimizu histeričnih zora
halucinogene stražilovske smrti.
III
Jaganjče, što pođe pasti u doline!
Omega je slovo trbuha i gneva
jer zaspalom njivom nadahnuće pline
dok pogiba miris uskršnjeg podneva.
Da dovrši pečal iskah odvajkada
tog Podzemlja što je Prometeja srelo
pri molitvi Djevi za rabu što strada
opazivši doba da me je pomelo.
Zar kolena žuljnih obesi se lira?
U Raveni digoh ploču od mramora:
uz ”ora pro nobis” prenuh si vampira.
Dva krvava puža i lovački hrti
opsedaju stube blaženoga dvora
svakoga i svačeg odnoseće smrti.
IV
Sveta Majko, željna da razrešiš vine!
Sa slomljenih brda beseda mi seva
jer koračam stazom koja varkom sine
i vremena sviju stišava se vreva.
Turistički bludim podno kolonada
Limba mapiranog kao lično delo
pre vekova mitskih. Kušam čemer slada
čekića i čama slušajuć’ opelo.
Zar banalan kvadrat za mene se bira?
Dante, obresmo se u šumi žamora:
na božura polju otpih iz kondira.
Epitaf je cifra. Semantici krti
suvišni epitaf skladaće sred hora
poput žrvnja teške, neizbežne smrti.
V
Filigranska ljusko, delikatni krine!
U običnoj čami sav mi život zeva
kad za svu samoću srp na nebu brine
i krivca sa krstom ruka ne okleva.
Ogluhnuh na tutanj gromkih kanonada
starih novih senki u sumračje svelo
putem reciklaže. Tanatos me svlada
mandarina vino odlažući vrelo.
Najzad, ludoj glavi naći ću li mira?
Dant’ovu Frančesku spasavam vihora:
tek oblaka rosom, mlaka krv se spira.
Pet i milijarde, surovošću strti,
nek’ preklinju milost od štrange i čvora
u grljenju rajskom radosnice smrti.
VI
Voljena, što nosiš krabulju jednine!
Crvena u mesu mojem ptica peva
a to ludo srce samohrano gine
gde zvono u vodi mostu odoleva.
Dusima se survah silnih kavalkada
po lutanju braće. Ozvezdih si čelo
u svesti šta gubi i u tami klada
rasprsnuv o hridi teme osedelo.
Nastupi li ponoć uma usred vira?
Reljef s likom Danta poznati se mora;
još Vita Nuova ljeska dnom putira.
Dobre Nade klete obale i rti
prelamaju mladost gardiste i kora
od prejake reči u Ksaveru smrti.
VII
Arhanđele gorki snage i praznine!
Smejem se kroz suze na kljuvana creva
kad dodiri s vatrom sam pepeo čine
dok raskošne noći sjaj me prekoreva.
Razumevam ”gde su” i refren balada
najzad posve mrtvih. Sišao sam smelo
kud Arno ne gudi. Zborim pesmu jada
među gosparima gazeć’ neveselo.
Koja violina da setnije svira?
U burdelju tražim počinka opora;
zabeležih udes kralja od Misira.
Plesnjive dubine i glob što se vrti
ustavljahu vale što rimuju mora
paklenih šaptača. Pomiluj me, smrti!
Dušan Vasić je rođen 1985. u Subotici.
Završio Matematički fakultet, smer Računarstvo i informatika
Poeziju, prozu i eseje objavljivao u Kartonu, Rukoveti, Sympozionu i drugim časopisima.
