luj ferdinan selin

onom koji je udaren u tikvu





Selin je napisao pamflet A l’agité du bocal 1947, nakon što je u Temps modernes pročitao Sartrovu denuncijaciju (kasnije objavljenu u Razmišljanju o jevrejskom pitanju). Poslao ga je Žanu Polanu, koji nije hteo da ga objavi, kao i Alberu Parazu, koji ga je reprodukovao na kraju svoje knjige Le Gala des vaches, gde je prošao neprimećen. Prijatelji su pomogli da se 1948. odštampa izdanje u 200 primeraka (P. Lanauve des Tartas, Paris). Prekucani rukopis sa Selinovom autografskom beleškom nalazi se u fondu Miltona Hindusa u Univerzitetu u Ostinu. Ovaj tekst je prvi put široj javnosti predstavljen 1972, u okviru Svezaka L’Herne.


Ne čitam mnogo, nemam vremena. Mnogo su mi godina pojele gluposti i zatvori! Ali pritiskaju me, preklinju, kinje. Moram, navodno, po svaku cenu da pročitam nekakav članak, Portret antisemite, koji je napisao Žan-Batist1 Sartr (Temps modernes, decembar 1945). Prelistavam taj 1. Jean Baptiste – Jovan Krstitelj.. poduži sastav, letimično, nije da je loše, a nije ni da ne valja, pre bi se reklo da je ništavan, da je pastiš... vežba podražavanja... Mali ŽBS pročitao je Zanesenjaka (Etourdi) i Ljubitelja lala, itd. Biće da je toliko pao na te romane da ne može da se iskobelja... Još je taj ŽBS u gimnaziji! još je na pastišima, na vežbama podražavanja... Još podražava Selina, takođe... ali i mnoge druge... „Kurve“, itd... „Zamenjene glave“... „Maja“... Ništa strašno, razume se. Izvestan broj tih „Podražavalaca“ vuče mi se za repom... Šta ja tu mogu? Dosadne, mrske, upuvane izdajice, pola pijavice, pola pantljičare, ne služe mi na čast, nikad o njima ne govorim, to je to. Moje potomstvo u senci. Pristojnost! O! Ne želim da naudim Sartriću! S obzirom gde se našao, sudbina se prema njemu okrutno ponela! Pošto je reč o sastavu, dao bih mu sedmicu od dvadeset i o tome ne bih više ni reda... Ali, gle, na strani 462, malo govance se usudilo da prozove mene! Okužena istrulela trtica! I šta se drznuo da napiše? „Selin je podržavao socijalističke teze nacista zato što je bio plaćen.“ Doslovce. Alo, bre! Znači, tako je pisao taj balegarčić dok sam ja ležao u zatvoru, očekujući vešala. Kurvice jedna namazana govnima, našla si meni da izađeš iz čmara da bi me napolju ugovnala! Anus Kain fuj. To bi ti? Da me ubiju! Nego šta! Ovde! Ma ima da te ugazim! Jašta!... Na fotografiji, njegove ogromne oči... pipak... balava sisaljka... ma pljunuta pantljičara! Šta sve taj monstrum neće izmisliti samo da me streljaju! Samo što mi se ispilio iz kake, denuncira me! A preko svega toga, na strani 451 se osmelio da nas upozori: „Čovek koji smatra da je prirodno prokazivati ljude ne može imati našu koncepciju časti, on čak ni one kojima čini dobro ne vidi našim očima, njegova širokogrudost i blagost nisu nalik našoj blagosti, našoj širokogrudosti, ne možemo utvrditi gde je strast.

        S obzirom da mu je prebivalište moje dupe, ne bi bilo fino tražiti od ŽBSa da jasnije vidi stvari, niti da se precizno izražava. Izgleda da je ŽBS ipak predvideo slučaj usamljenosti i mraka u mom čmaru... ŽBS očito govori o samom sebi kada na strani 451 piše: „Taj čovek zazire od svake samoće, i od samoće genija i od samoće ubice.“ Saberimo dva i dva... Ako je verovati nedeljnim listovima, ŽBS sebe vidi u koži genija. Ali po mom mišljenju, sudeći po njegovim tekstovima, prinuđen sam da ŽBSa vidim samo u koži ubice, još bolje, u koži upuvanog cinkaroša, gnusnog, groznog, usranog doušnika, mazge sa naočarama. O, izgleda da sam se raspalio! To ne priliči ni mojim godinama, ni situaciji... Hteo sam tu da stanem... zgrožen sam i zdravo... Razmišljam... Ubica i genije? To smo već videli... Sve u svemu... Možda je to Sartrov slučaj? Ubica, vala, jeste, to bi i hteo da bude, i to je jasno, ali šta ćemo s onim „genije“? Ispuvak iz mog genijalnog dupeta? A?... to možemo i zamisliti... svakako, ispuvak može i da se rascveta... da se objavi... ali ŽBS? S tim očima embriona? s tim podlim ramenima?... s tim debelim stomačićem? Pantljičara, ma da, pantljičara čovekova, koja boravi znate već gde... i filozof!... mnogo toga... Kažu da je oslobodio Pariz na biciklu. Tada se igrao... u Pozorištu, u Gradu, igrao se sa tadašnjim užasima, s ratom, sa mučenjima, s okovima, s vatrom. Ali vremena se menjaju, i gle, sad raste i strašno se nadima, ŽBS! Više nije svoj... više ne zna za sebe... iz embriona hoće da se razvije u stvorenje... ciklus... dosta mu je igrački i podvala... sada bi u izazove, prave pravcate izazove... zatvor, iskupljenje, prut, i najveći od svih prutova, Vešala... Sudba obuzima ŽBSa... Furije! gotovo je s kučinama... On prerasta u čudovište! I odmah diži dreku na De Gola!

I to kako! Hoće da počini nepopravljivo! Stalo mu je! Veštice hoće da ga izlude, a on ih zadirkuje i više ga neće pustiti... Pantljičaro iz balega, prazni punoglavče, i ti ćeš da mi se najedeš mandragore! Pretvorićeš se u sukubusa! Bolest ukletosti se pogoršava kod Sartra... Stara bolest, stara kao svet, od koje je sva književnost istrulila... Čekajte, ŽBS, pre nego što počinite vrhunske gafove!... Ispipajte se! Pomislite: užas nije ništa ako je lišen Sna i Muzike... Vidim vas kao pantljičaru, svakako, ali ne i kao kobru, kao kobru nikako... ne vidim vas pred frulom! Magbet jeste Veliki Ginjol, a kada su slabi dani, nema muzike ni sna... Vi ste zli, prljavi, nezahvalni, mrski, vi ste mazga, i to nije sve, ŽBS! Nije dovoljno... Još valja plesati!... Voleo bih da se varam, naravno... Ne tražim više od toga... Pljeskaću vam kad konačno postanete pravi monstrum, kad vešticama budete platili koliko treba, punu cenu koju su vam ponudile da bi vas preobratile, da bi vas pretvorile u pravi fenomen. U pantljičaru s frulom.

        Dosta ste molili, slali Dilena i Denoela, da me preklinju dok smo bili „pod čizmom“ da se spustim i da vam zapljeskam! Za mene niste bili ni razigrani, niti ste bili frulaš, što je užasan porok po meni, priznajem... Zaboravimo to! Mislimo samo na budućnost! Probajte nekako da izdejstvujete da vam demoni utuve frulu! Frulu pre svega! Odložite Šekspira, gimnazisto! ¾ frule, ¼ krvi, uveravam vas... ali prvo vaše krvi! pre svih drugih. Alhemija ima svoje zakone... Muze „krv drugih“ ne mirišu... Razmislimo... Odneli ste ipak neki uspeh u „Sari“2, pod čizmom, sa 2. U Teatru Sara Bernar. Muvama... Dajte sad izbacite jednu tročinku, na brzaka, jednu prigodnu, iz rukava, sa naslovom Drukare3? Jednu retrospektivnu revijicu... Gde biste 3. Aludirajući na Mouches (Muve) Selin ovaj komad naziva Mouchards (Drukare). se i vi lično pojavili, i gde biste zajedno sa drugarima, slali svoje omrznute kolege, „kolaboratore“, u zatvor, na vešala, u izgnanstvo... Da li bi to bilo dovoljno blesavo? Vi biste, razume se, kao pisac, dobili prvu prvu ulogu... kao filozofski obrazovana pantljičara koja vređa... Nije teško zamisliti stotinu preokreta, peripetija i prevrata u najboljem duhu farse u jednoj ovakvoj bajci... a onda, u poslednjoj slici, jedan od onih „Opštih Pokolja“ od kojih će se cela Evropa tresti od smeha! (I vreme je!) Najradosniji pokolj u poslednjih deset godina! Kako će pišati i puvati od smeha kod petstote žrtve!... i dalje od toga! („Dalje“! Hi! Hi!) Ubijanje „Potpisnika“, jednog za drugim!... Vas će overiti Kasu... njega će Elijar! Elijara će njegova žena i Morijak! i tako dalje do poslednjeg!... Shvatate li! Apoteoza Pomora! Naravno, ne zaboravimo na element telesnog!... Veliki defile divnih, golih devojaka, koje se apsolutno njišu... orkestar Velikog Tabarena... Džez „Zidara“... „Atlantist Boys“... Takmičenje sigurno... i velika orgija utvara koje su štampane jedna preko druge... 200.000 ubijenih, zarobljenika, kolera, nedostojnih... ostriganih! u ritmu farandole! u parteru Neba! Hor „Nirnberških vešalaca“... I uz te tonove vi zamišljate više-nego-egzistenciju, instantanistu, masakristu... Atmosfera ispunjena samrtnim ropcima, pucanjem čireva, jecajima, opiljcima... „Upomoć!“... Zvučna pozadina: „Mašine koje proizvode Ura!“... Vidite li vi to? I sve se zakuca u međučinu: Licitiranje lisica! i Krvopijanka. Apsolutni futuristički bar. Služi se samo prava krv! u krigli, presna, dotekla iz bolnica... sveža, od tog jutra! krv iz aorte, krv fetusa, krv himena, krv streljanih!... Svih ukusa! Ah! Kakva budućnost, ŽBS! Pravićete čuda kad postanete Pravi Monstrum! Već vidim kako ste se protegli iz govneta, već vidim kako skoro svirate frulu, pravu malu frulicu! tako slatko da vas prođu žmarci!... već vas vidim kao pravog malog umetnika! ŽBS, ljudino! 

 

 

 

A l’agité du bocal, 1948.

preveo Bojan Savić Ostojić

 

[N. B. Tekst je objavljen na srpskom u zborniku Govori Selin, Gradac K, 2015, pod naslovom „Raspomamljenost“, u prevodu Ane Moralić.]