marjan čakarević
SVETLI PONORI, ZMAJEVI OD PAPIRA
Kada ne bi referirao na stvaran grad, naslov druge pesničke knjige Anje Marković mogao bi se čitati i kao anagram: Look Now; i taj smer čitanja, ma koliko neodređen i preširoko postavljen – jer poezija uvek upućuje na „sada“ – svakako ne bi bio pogrešan.
Radi se, naime, o tome da je hongkonška oblast Kowloon, i to onako apokaliptično kako je predstavljena u foto-monografiji Jana Lembota Grad tame, odakle je i uzet navod koji je moto knjige,dakle, taj Kowloon je metafora za stanje duha i svesti savremene civilizacije.
Ovaj postupak, dakako, nije nov u savremenoj poeziji: izmeštanje lirskog prostora u oblast koja je ne-ovde, vrlo funkcionalno su poslednjih godina primenjivali Korunović u Gostoprimstvima i Crvenoj planeti, ili Šamija u Projektu Poljska. U neku ruku sličnim lirskim sredstvima se služi i Anja Marković u knjizi Kowloon, ali, za razliku od starijih kolega koji svoje koncepte dosledno realizuju od početka do kraja, njen projekat u osnovi nije heterotopijski. Prateći logiku uvodnog citata i prve dve pesme, očekivalo bi se dalje proširivanje metaforičkog, alegorijskog, pa dakle i značenjskog opsega onoga što bi Kowloon mogao da predstavlja kao gotovo savršeno realizovan distopijski prostor, ali Marković već od pesme „Waterboy“ i, posebno, sledeće „Zidovi zatalasanih mreža“, u kojoj subjektica kaže da bi volela „da su nam nagoni,/ pitomi predeli Toskane,/ a ne Kaluđerica“, sužava heteropijski potencijal svog projekta.
Time se ulazi u polje nestabilnog koncepta i otvorenih značenja, vrlo modernih i na neki način promovisanih u vrednost po sebi u današnjoj poeziji. Ipak, nestabilnost i otvorenost mogu lako da skliznu i u nepreciznost, što je nešto sasvim drugo, a Marković ne tako retko ide samom ivicom preciznosti. A kada se ovo kaže, onda se ne misli toliko na neprecizan jezik, već na nestabilne granice pojedinačnih pesama, na njihovu neizrazitost, na utonulost, blagu usnulost u krilu knjige. I sama pesnikinja je te potencijalne opasnosti bila svesna, zbog čega postoji težnja ka efektnijim, upečatljivijim završnim stihovima, naglim pokretima na kraju pesme.
A taj teren može ponekad biti sklizak. Kao primer se može navesti kraj pesme „0“: „Čvrsto se držim za svoje ruke i/ gledam čoveka u odlučnom odelu:// svejedno mi je da li ću raširiti noge/ ili odseći prst.“ Pesma govori o lirskoj junakinji koja je gladna, i bukvalno, i metaforički, i koja luta gradom: „Knjižare se šarene po gradu/ nasumični seoski vašari iz kojih me gađaju/ mrlje velikih ratova i mali životi,/ intelektualizam, vic kao gibanica na prstima/ i ostale gadosti domaćeg života“. Na prvi pogled, poslednji distih deluje kao zbilja sugestivna slika potpune moralne otupelosti, kako lirske junakinje, tako i urbanog konzumerističkog društva u kome se ona kreće, pa ipak, ovako radikalno postavljena amoralnost nije sasvim pripremljena tokom pesme. Drugim rečima: da je završna konstatacija izrečena u neutralnom vidu, kao zaključak koji se odnosi na celo društvo i njegovu amoralnost, da je izostalo ovo pounutarnjenje iskustva, tada bi se u univerzalni uvid ugradila ironično-sarkastična dimenzija, a time i preko potrebni vitalizam, kakav, recimo, uprkos svemu, postoji na fotografijama u Lembotovoj monografiji. To jest: onaj ko je zaista gladan, ne razmišlja o intelektualizmu i nacionalističkim ili domaćičkim poetikama naslova u knjižarama, a onaj ko je metaforički gladan, svestan je morala i etičkih izbora i njihovih vrednosti.
Navedeni primer, kome se može pridružiti i završetak naredne pesme „Godina bez leta“, sa naoko efektnim, ali opet pomalo nefunkcionalnim, jer neutemeljeno zaoštrenim stihom: „Voda je opet postala ilegalna“, karakteristični su za tip stilsko-poetičkih iskliznuća, za povremena ispadanja iz fokusa koja se događaju u ovim pesmama. Reč je o ponekad neuhvatljivim i teško imenljivim nijansama, koje tu i tamo zaškripe: kao da se pesnikinja povremeno prepuštala efektnim detaljima, a zapostavljala ukupan ton i tok pesme.
Kowloon, dakle, bolje funkcioniše na mikroplanu, na ravni pojedinačnih, često uspelih slika, upečatljivih metafora i poređenja, kao i na makroplanu: kao celina koja odiše vrlo modernom, posthumanom melanholijom, lako uočljivom u svakoj svojoj tački. Otuda zapravo i nije čudno što pojedinačne pesme, dakle srednja strukturna ravan knjige, deluju pomalo nedefinisano, kao raspolućene između svojih sastavnih delova: figura i motiva s jedne, i težnje da se uklope u nadcelinu knjige sa druge strane. Ovakva rasplinutost može se, naravno, braniti stilsko-poetičkom namerom da se uverljivo predstavi ovaj raspadnuti i neuhvatljivi svet, ali sa druge strane, ona sprečava preciznije konstituisanje pesama i, utoliko, otežava saživljavanje sa njihovim subjektima. Drugim rečima, čitalac se lakše pronalazi u sugerisanoj atmosferi sveta ovih pesama uzetih zajedno, nego što se može prepoznati i identifikovati sa lirskim junacima: i ljudi, i predmeti, i pojave, na neki čudan način teško dosežu do individualnog, ovaj lirski svet je zatrpan množinama, hrpama, gomilanjem zamenice „mi“, čak i onda kada su pesme u prvom ili drugom licu, ti pojedinačni glasovi kao da uvek govore u ime još nekog čije je prisustvo, iako neimenovano, podrazumevano. To s jedne strane, hotimično ili nehotično, govori o prezasićenosti, pretrpanosti tog sveta, o nekakvoj masovnosti svega i svačega, o ubrzanosti, dvodimenzionalnosti, nezadržavanju pogleda, ali sa druge strane, govori i o nedovoljno artikulisanoj individualnosti lirskih junaka, koliko god da su oni tipični reprezenti upravo tog sveta.
Opšti utisak, međutim, idući ka drugom, i naročito trećem ciklusu, sve je bolji, pošto se nadalje fokus pomera ka kamernijim, intimnijim temama, a lirski junaci dobijaju naglašenija individualna obeležja, nasuprot tipskim, koja preovlađuju pesmama iz uvodnog ciklusa.U ovim pesmama stoga upadljivije dolazedo izražaja najveći kvaliteti Anjine poezije: naglašena čulna, telesna osetljivost, sposobnost da se lirski svet precizno i sugestivno oblikuje kao neka vrsta produžetka tela, takoreći kao telesna aplikacija; potom razvijena socijalno-politička svest koja se ogleda u veštini da se sopstvena, spolja gledano leva ideološka pozicija diskretno podriva, da se ništa ne uzima zdravo za gotovo; dobar sluh za artikulaciju onoga što bi moglo biti osećanje sveta karakteristično za jednu generaciju, kakav god taj svet i ta generacija bili; sposobnost da se pronađu adekvatne metafore/metabole koje uzdižu najpre pojedinačne pesme, a potom i knjigu u celini na višu ravan poetske artikulacije sveta, kakve su naslovni motiv Kowloon, ili onaj najvažniji: ponori koji svetle u tami tela.
Sve je to vidljivo i u poemi sa kraja „Svet je led pod našim nogama“, koja zajedno sa diptihom „Strah da bi kiša mogla da prestane“, ili izvanrednim minijaturama „Inkarnat“ i „Kad niko ne gleda“ – predstavlja vrhunac ove knjige. Ove pesme se na dobar način opiru opštem duhu knjige, bilo svojom nepretencioznošću, ličnijim, ljubavnim motivima, ili pak intrigantnim, oporo duhovitim tretiranjem nasleđa. Poema „Svet je led pod našim nogama“ sa druge strane, predstavlja nešto složeniju i celovitiju sliku sveta i lirsku avanturu dvoje (?), koji su „bolesno mladi i besmisleni“, i koji su uradili „sve što su mogli“. Iako nije uvek najjasnije šta je to „sve“, niti je moguće do kraja razlučiti da li je reč o boni-klajdovskoj pustolovini, ili samo o lutanju po pustinji domovine onih koji nemaju novca da odu na more, upravo ta hotimična neodređenost priče vešto dočarava zamućene i razlivene pejzaže mladosti, tumaranje kroz sopstveni život, nesnalaženje u svetu.
Kada se ovom doda težnja ka bogatijem jeziku, svest o potrebi da se pesma da bi bila cela lepa mora efektno završiti, veština da se sagleda šira slika sveta, da se jezički precizno artikuliše opšta generacijska atmosfera, i to, razume se, hipstersko-jakijevske generacije – onda se može mirne duše reći da je Anja Marković u svojoj drugoj knjizi načinila ubedljiv kvalitativni skok u odnosu na prvenac. I kao u onoj staroj pesmi: We’re so young and so gone/ Let’s chase the dragon.