srečko kosovel

iz potaje

prevod Ivan Antić


Anton Ocvirk pronašao je neobjavljen tekst Iz potaje u Kosovelovoj zaostavštini i objavio ga u Sabranim delima, nagovestivši da je tekst najverovatnije pisan za Mladinu.


Velikosrpska ruka došla je i do našeg Univerziteta. Nije joj dovoljno što je Slovenija oslabila zbog strašnih, iznurujućih poreza, to što smo na pragu ekonomske krize, to njoj nije dovoljno. Buržujska politika svojim duhom prožima i prosvetnu politiku. Odgovarajućom taktikom i pod okriljem ekonomske krize (za koju vlada sama snosi odgovornost), egocentrični centralizam bi želeo da se intelektualni naraštaj koncetriše u neposrednoj blizini ministarstva i parlamenta, kako bi paralizovao eventualne separatizme i ideju federativnog uređenja naše države. Štefan Radić1, koji Zapravo, Stjepan Radić, hrvatski političar, koji je postavši Ministar prosvete 1925. godine počeo širiti glas o redukciji slovenačkog univerziteta. Uporedi pesmu Lord Radić. (prim.prev.) je eksponent radikalne ideje i sluga velikosrpske politike, Štefan Radić, bivši predsednik „mirotvorne čovječanske republike“, iskazao je i dokumentovao svoju „seljačku“ politiku time što hoće da uništi naš Ljubljanski univerzitet i da ga pretvori u fabriku rudarskih inženjera. Štefan Radić je u ovaj nacrt tako zaljubljen kao da ne zna da kud planine nema ni reke neće biti, kao da ne zna da je univerzitet planina s koje se studenci prosvete blago razlivaju u ravnice i doline, sve do poslednjeg sela. Da, Štefan Radić zna to, i u tome leži izdaja njegovog „seljaštva“.

Slovenačka politika se povodom ovog pitanja podelila u tri tabora. Prvi tabor, tabor Radićevih pristalica, prećutkuje ovaj plan uprkos tome što ga Radić svuda javno i jasno ispoveda. Drugi tabor, tabor slovenačkih centralista, osuđuje Radićevu nameru iz stranačko-političkih pobuda. Time bi da zadobije među Slovencima ono poverenje koje su slovenački centralisti izgubili kada su oni sami planirali takav nacrt. Oni brane Ljubljanski univerzitet, koji bi trebalo da bude centar za brže postizanje jedinstva. Treći tabor, tabor slovenačkih autonomaša, brani Univerzitet s aspekta slovenstva. Ljubljanski univerzitet je slovenačkim autonomašima centar, kulturno-politički cilj oslobođenih i neoslobođenih Slovenaca.               

Sva tri tabora napravila su jednu te istu grešku. Svi su mislili na univerzitet s eminentno političkog stanovišta. Niko nije branio univerzitet kao naučni akcelerator progresa. Niko nije branio univerzitet kao razvojni faktor koji svaka napredna država mora da podržava. Niko nije branio univerzitet kao apolitični institut koji polaže temelje za progres čovečanstva, a ne jedne stranke ili neke klase. Niko nije naglasio da tek duboka kultura omogućava poštenu i naučnu politiku, niko nije naglasio da je etički postulat univerziteta ubrzavanje otvorenog ispovedanja postojećih istina, ubrzavanje otvorene borbe za realan napredak. Niko nije naglasio da se progres oslanja na naučne rezultate naučnih radnika i da je univerzitet u biti mesto za istraživanje činjenica života, bilo s aspekta saznanja bilo korisnosti.

To je bila greška! Greška koja proizilazi iz sistema naše nesistematične, nekonstruktivne politike, koja svoju nesigurnost krpari frazama, večnim kompromisima produžavajući sebi život. Jer politika koja se ne temelji na elementarnim čovekovim potrebama, politika koja ne proizilazi iz čoveka i koja se ne bori za čoveka, takva politika ne može nikada braniti univerzitet kao univerzitet već samo kao političko sredstvo. A mi, kojima je čovek temelj i cilj svega i vrhovna maksima: za čoveka, utemeljujemo i izvodimo: 1. Nauka je savremenom čoveku nužno potrebna. Univerzitet je naučni zavod, dakle, za slobodnog čoveka je nužnost, iako danas tek posredno ubrzava razvoj i napredak. 2. U borbi za očuvanje univerziteta u celini otkriće se do kraja kapitulacijska i kompromisna politika slovenačkih stranaka koja se temeljila na ličnoj koristi, kao i obrnuta proporcionalnost slovenačkih poreza i slovenačkih kulturnih subvencija.

A mi u Ljubljani zahtevamo slovenački univerzitet.