AJLIN MAJLS
Američka pesma
preveo Bojan Savić OstojićAmerička pesma
Rodila sam se u Bostonu
1949. Nikada nisam želela
da se to sazna, u stvari
bolju polovinu svog
zrelog života provela
sam trudeći se
da svoje rane godine
naguram pod tepih
i živim životom koji
bi bio samo moj
i nezavisan od
istorijske sudbine
moje porodice. Možete li
zamisliti šta znači
biti jedan od njih,
biti građen poput njih,
pričati poput njih
imati povlastice
jer si rođen u tako
bogatoj i moćnoj
američkoj porodici. Išla
sam u najbolje škole,
imala najbolje učitelje
i trenere, putovala
svuda, upoznala slavne,
kontroverzne i
ne-tako-divne,
i znala sam od
vrlo ranog detinjstva da ću
ako ikad bude mogućnosti
da pobegnem iz kolektivne
sudbine te čuvene
bostonske porodice poći
tim putem i pošla sam. Sela sam
na Amtrak do Nju
jorka ranih
70ih i tad su
takoreći počele
moje skrivene
godine. Pomislila sam
Biću pesnikinja.
Šta drugo može da bude
tako opskurno i glupo.
Postala sam lezbejka.
Sve žene u mojoj
porodici izgledaju kao
lezbače ali postati
stvarno lezbejka
znači odreći ih se.
Iako sam zauzimala
ovu sramotnu
pozu videla sam i
naučila i
počinjem da shvatam
da se ne može pobeći od
istorije. Žena s
kojom sam trenutno
u šemi rekla je
znaš izgledaš
kao Kenedi. Osetila
sam kako mi se krv
penje u obraze. Ljudi su
se oduvek smejali mom
bostonskom naglasku,
umesto „large“ čuli
„lodge“, umesto „party“
„potty“. Ali kad je
ova žena sama
od sebe po prvi put
izgovorila moje
prezime znala
sam da više
nema šale.
Jesam, jesam.
Ja sam Kenedi.
Nastojanja da
se ne otkrijem
nisu me poslužila. Počevši kao
skromna pesnikinja brzo
sam dostigla
vrh svoje profesije
zauzevši suverenu i
časnu poziciju.
Fer je da me sad
neka žena prozove. Da,
ja sam Kenedi.
I čekam
vaše zapovesti.
Vi ste Novi Amerikanci.
Beskućnici lutaju
ulicama najvećeg
grada naše nacije. Beskućnici
koji boluju od side su među
njima. Je li to tačno?
Da nema kuće
za beskućnike, da
nema slobodne zdravstvene
pomoći za te muškarce. I žene.
Da time dobijaju poruku
– umirući –
da ovo nije njihova zemlja?
A kako su tvoji
zubi danas? Imaš
li para da ih popraviš?
Kolika ti je stanarina?
Ako je umetnost najviša
i najčasnija forma
komunikacije našeg
vremena a mlada
umetnica više ne može
da se doseli ovde i govori
svom vremenu... Da, mogla sam,
ali to je bilo pre 15 godina
i zapamtite – pošto ja moram,
ja sam Kenedi.
Zar ne bi svi trebalo da budemo
Kenedi? Najveći grad ove
nacije je dom biznis-
mena i dom
bogatog umetnika. Ljudi
lepih zuba koji nisu
na ulicama. Šta ćemo
s tom dilemom?
Slušajte, ja sam obrazovana.
Učili su me o Zapadnoj
civilizaciji. Znate li
kakva je poruka Zapadne
civilizacije? Sama sam.
Jesam li sama večeras?
Mislim da ne. Jesam li
jedina kojoj krvare desni
večeras? Jesam li jedini
homoseksualac ovde
večeras? Jesam li jedina
čiji su prijatelji
umrli, čiji prijatelji
umiru sada.
A moja umetnost ne
može da dobije podršku dok ne
postane gigantska, veća od
umetnosti svih drugih i potvrdi
to da se publika oseća
usamljeno. Da su samo
oni dobri, da su samo
oni zaslužili
da kupe karte
i vide ovu Umetnost.
Da rade,
da su zdravi, da bi
trebalo da prežive,
da su normalni. Da li
ste normalni večeras? Hej
svi vi, jesmo li svi normalni?
Za mene nije normalno
da sam Kenedi.
Ali više me nije
sramota, više nisam
sama. Večeras
nisam sama jer
smo svi Kenedi.
I vaš sam predsednik.
(iz knjige Not me,
1990)