muanis sinanović
štafeta oko gradske smreke
preveo sa slovenačkog Ivan Antić*
Duboko u sebi ostajem klovn okruglog nosa
Premda još uvek sam štrajkač glađu u Pragu.
Ukus bare volim,
I lica što mi se smeše, jer sam trudan.
No ne mogu da ostanem to, pa mi se brada
Uvija osamnaest puta oko tela.
Duboko u sebi osećam udarce tupih čekića,
Nigde dlanova što vitlaju njima.
Oduševljena Edom Maajkom, ptica peva negde
Nadomak ruba grada, repuje pesme s njegovog novog
*
Osam sati na poslu brzo prođe,
ali
ubije dan.
Posle na Radiju spremao plej listu i iscimao se
poput kakvog sociofobičara. To mi se neretko
događa u institucijama koje barataju umetnošću.
Potom se obreo u pušioni i unekoliko se ispolirao.
Pričali smo o Dipeš mod, koji
osvajaju stadion, i onima koji to ne čine.
O grandžu i Vajt strajps.
O strukturi medija
i muzičkoj industriji. Šta očekujemo
od vladara koji se, namesto da su vladari,
svojim jezicima ritmično dotiču šipki?
Dok sam se vraćao kasno uveče,
isparavale su iz mene
maglice hašiša.
Usred dugačkog i praznog pločnika
na Vrhovcima,
repovao je i đuskao u hodu jedan crnac.
Nada u bolji
svet dobila je određenu gustinu.
Mlačnošću svojih prstiju
mogao bih da prodrem kroz nju.
U noći se sručila oluja.
Nisam spavao. Pričao sam s njom.
Ona ne želi da bude u ovoj pesmi.
Leš salvatora kvazimoda
Kad me budu ugledali poznati ljudi
kojima je vek odrubio
glave, pohvatao ih
na prepad po ulicama,
pozatvarao u kombije,
možda neću izlaziti nekoliko dana,
tamo gore u zgradi
učiću jezik.
Tako će biti ako bude cvilio
piskav i rđav gitarski
solo, zvuk
testerisanja cveta mojih
spoljašnjih pluća
nalik brokoliju.
Vek, poput smrti na
uprizorenjima,
doći će stepenicama,
zadihan,
i odgurnuti me do prozora
da bi me preturio van.
Tokom pada možda
napišem dobru pesmu.
Cvet brokolija ostaće
gore kraj otvorenog rečnika.
Potom će moje telo
ulubiti krov
auta, koji će verovatno biti
nemačke marke.
*
nikad ne uhvatim suštinu.
dok pišem
udaljavam se od nje
bežim po kružnici
a posle opet sam tamo,
dišem joj za vrat. padnem u nesvest.
kad se probudim treba mi vreme da se krug zapali
i da projuri na zidu preda mnom.
iz svog rečnika proterujem reč “određeno”.
određeni ljudi, određene stvari, pojmovi, određen svet.
kad je izgovorim rukom kao da
udarim u prazno a iščašim rame. u grlu
počnem da osećam sve uvrede duše.
sve reči dostojne su pamćenja. sve su staklene
i gleda se kroz njih.
one koje gledaju kroz čoveka
vrede više.
*
najlepši su ljudi
koje tišti pošto ih svi krici sunca
uzimaju za sebe
dok ne plate račun
za sve što ih više ne okružuje,
jer s onim što ih jede
srasli su.
to znači da su mrtvi –
jezivo sladunjava reč,
jezivo mrtva i jezivo uopštavanje.
kako god, smrt ne beži
od svog značenja
nijedne minute, ni na jednom mestu,
nijednom bojom dana.
avgust
rastegnuta linija kroz jutro rastegnuta kroz dan
neodlučnost je puna vrabaca
nešto gradsko je u svemu
vri krv u žilama busa
ponekad je u njemu riba
s kojom razmenjujem poglede
nosi naočare za sunce
u busu su stari slovenci
ideološka interpelacija
ostavila ih je same
njihovi vodnjikavi pogledi
još uvek čeznu za njom
vidim je posvud kao na vremenskoj liniji
vidim posvud slobodu sve reči imaju tragove
sloboda nema reči
*
video sam hajdegera i lao cea
u mislima u savršenoj belini,
fluidne stihove džošue bekmana,
jasno sam video zlo koje mi je bilo počinjeno
jasno sam video zlo koje sam počinio
jasno sam video zlo koje sam sebi naneo
jasno sam sebe video kao raspoloživ opstanak
u mislima
u savršenoj belini
i pucalo mi je,
video sam još rolana barta,
reči su želele u savršenu belinu mojih misli,
ali nisam im dopustio jer su bolje od njih već bile
u savršenoj belini
i
video sam da neću moći
još dugo da ih zadržim
da banalnost kuca na vrata,
da u ovim stihovima ima nešto istine ali i nemalo laži.
da ponekad neću biti svestan,
da ponekad biću svestan,
biću tužan,
da će sloboda dolaziti u nanosima,
da ću lipsati i kao pas i kao čovek,
da će biti bolje tako nego što bi inače bilo.