PETAR miloradović
kiše
KIŠE
Lebdimo danima,
skromni, neprimetni.
Držimo drvene drške velikih kišobrana,
obrnute znakove pitanja;
rukujemo se čas jednom čas drugom rukom,
mislimo o poštenju kišnjenja.
Grešimo.
Od vlakana jute ispleteni su nam ranci,
rezerve za put,
aluminijumske konzerve piva,
crn hleb.
Plamte topole.
Puževi se bude,
mastiljave olovke oživljavaju zbog kiše
i ispisuju crte na koži;
protegnute,
plavičaste kišne gliste.
Čitamo slike ispred sebe.
Sve što može da se objasni,
grubo je, telesno, razorno.
RANE PESME
Prolećne reke
nose taj fini mulj,
menjaju boje,
doziraju rastvorenu zemlju.
Doleću patke.
Nastaje prozirno rastuće tkivo
na biljkama,
rane pesme trepere u tim membranama.
(Bićemo veći.)
Brojimo nanose života.
Posmatramo torte.
Beremo trešnje, višnje.
Ponosni smo jer negde u Švarcvaldu
nastaje Dunav.
KLJUČ
Odmarali smo se pod ribizlama.
Pucala je kora jele
i stablo je lučilo belu i žutu smolu
za neki gorući grm.
Biste su plakale zelenim suzama.
Crvene, trodimenzionalne petokrake zvezde,
oblika limene kutije,
bile su gnezdo ptica.
U kamen su urezivana imena.
Kreda u plavoj boji krunila se
i postajala prah,
boja za otisak prsta;
kestenje se rasprskavalo.
Nervi listova bili su kao strelice.
Po utabanoj, mokroj zemlji
deca su ispisivala imena
crtala šume, rudnike, reke
more,
osvajala su gorke i tamne strane reči.
Mogao sam da zamislim kako je
zazvoniti jednom,
kada sam dodirujući one zelene suze
u bronzanu glavu ključem kucnuo.