vesna barzut
životni ciklus
životni ciklus
Nestajanje merim po izbočini groba
- već ga upola nema.
Prekrivač zemlje sve jače steže
da vrati telo u prastanje.
Meseci prolaze.
Ne zaboravljam,
ne želim dalje
a Zemlja podmuklo pravi krugove.
Lažem mačke da se odmara,
ne, nije nipošto umro.
Samo spava snom bez buđenja.
(Laži uvek ponude utehu)
Nestajanje merim po novim borama,
koje pletu mrežu po mom licu.
Propadanje uvek predstoji nestanku.
Spokojno gledam rasipanje sebe,
znam, pokrivač zemlje čeka
da me ponovo sa sobom sastavi.
Vreme je stalo u januaru
Vreme je stalo u januaru.
Iako su višnje procvetale
znam da ispod sneg viri.
I on je tamo negde,
čeka da dođem
- a ja ne dolazim.
Kad mu dosadi čekanje
pošalje mi priviđenje.
Dolaze polako da me ne uplaše,
različita tela ali isto lice,
da ga prepoznam
i ne zaboravim.
Svi oko mene žure,
gadljivo odbacuju tugu,
bez osvrtanja nastavljaju dalje.
Gledaju me ispod oka,
nervira ih moje zaostajanje.
Procvetale višnje ne mirišu.
Vreme je stalo u januaru.
On čeka.
Ja se mahnito krećem
i ne odlazim.
*
U našem jeziku ne postoji,
ili bar ja ne znam,
reč za roditelje koji su izgubili svoju decu.
Možda ih možemo zvati „sirotani“
da bar tako siročići dobiju nekog bliskog.
Nisam ga poznavala.
Znam da je imao deset godina
i ogroman tumor koji ga je ubio.
Ili je tumor imao njega?
Možda je on ubio tumor?
Životi nam se nisu nikada ukrstili
ali smrt jeste.
Sahranjen je na istom groblju,
dan nakon mog oca.
Nisam mu videla majku
mada o njoj često mislim.
Ne znam kome je teže - siročićima ili sirotanima,
ali mogu da joj kažem vredi li čekati sutra.
Doveka ću biti jedan dan tugovanja ispred,
a ona uvek jedan dan bliže Njemu.
U našem jeziku ne postoji,
ili bar ja ne znam,
reč za roditelje koji su izgubili svoju decu.
Možda ih možemo zvati „sirotani“
Da bar tako siročići dobiju nekog bliskog.
*
Njegov pribor za brijanje na ćošku kade,
nemi oltar,
odbijanje da nestanak postane stvarnost.
Plašim se da ga dodirnem.
Ne pomeram ga.
Glupo je i smešna sam.
Sve je već bačeno,
skoro da nema tragova njegovog postojanja.
Raspali krevet je sklonjen dok su čekali da se vrati,
a nisu mu se nadali.
Jastuk je negde skrajnut
da se napravi mesta
za one koji nisu izgubili.
Za njega više nema snova
- snova bez njega ima.
Pribor za brijanje i dalje stoji na ćošku kade,
zaustavljam plač u grlu.
Glupo je i smešna sam.
Bezlična kutija mogla je biti bilo čija,
kao što je on sad ničiji.
rođendan
Konačno shvatam zašto ne pamtim.
Uspomene su minsko polje,
trenutak nepažnje i ležiš raskomadan
i nikog nema da te sastavi
- a svaki delić boli.
Podsetnik:
Devetnaesti jul.
Piše samo:
Tatin rođendan.
A tate više nema.
Važnost danu rođenja preuzeo je dan smrti.
I to razum dobro zna ali ćuti
i podmuklo me gura u novu zasedu.
Zajedno krvarimo,
dok se u krvi ne podavimo
Uspomene su bezbedne,
bol ih svaki put zaštiti.
predratna
Hodamo oprezno kao na ivici glečera,
bole nas mišići od usiljenih osmeha,
pravimo se da ne znamo šta sledi.
Iluzija je neodrživa.
Ljuta sam i krivim te.
Kriva si i ljuti te što podsećam
da ne možeš pobeći.
Istorija je ispisana na mom licu.
Sve se ponavlja.
Pristale smo na prećutno primirje.
Bes raste.
Čeka trenutak nepažnje da se izlije.
Boleće više ali nam sad treba predah.
Pravimo se da nema ožiljka,
glumim da ne osećam prazninu.
Izbegavaš me da ne bi videla
ono od čega bežiš.
Njega nema.
Mene boli odsustvo,
tebe što sam podsetnik onog što je bio.
Zato hodamo oprezno,
bole nas mišići od usiljenih osmeha.
Ljuta sam i krivim te.
Kriva si i mrziš podsetnike.
Obe znamo
- iluzija je neodrživa
raspadanja
Još čujem zvuke posrtanja,
dan kad si zakoračio iz sebe
i započeo nestajanje
iznova se odigrava.
(iako je glavni glumac odavno napustio pozornicu)
Godinu dana u komi
i niko nije primetio.
Gledam se, nevoljno probuđena.
(Hibernacija završena, umiranje se nesmetano nastavlja)
S tugom shvatam:
„Ostarila sam!“
Sada sam ja najstariji zamorac evolucije
predodređen da ne uspe.
Čeka se samo potvrda mrtvozornika
i blagoslov pravoslavnog popa
za pakao nesvrstanih.
Spokojna sam.
Sada kada znam da koračam tvojim korakom
ne očekujem ponovni susret.
Nikada nismo mogli postojati u istoj dimenziji.
Ti si, izgleda, to oduvek znao.
dvoboj
Pritisak u plućima nagoveštava
da se upravo sad
tu
vodi epska bitka.
Smrt pritiska pluća
a život želi da pobegne.
Dok niko ne gleda,
gutam tablete
(umro je pre nego što su mogle da mu pomognu)
i onda pakosno čekam da zabuna počne.
Ni život ni smrt ne znaju
na čiju ću stranu prevagnuti.
beskonačnost
Daljina raste
iako se odavno ne pomičemo.
Postalo je nemoguće zakoračiti izvan sebe.
Zamišljam kako se krećem oko sopstvene ose
najpre polako pa brže, brže,
sve dok izmišljena opruga ne pukne
i osa počne da se kreće po zamišljenoj kružnici mog tela.
I to se kretanje ne zaustavlja
jer kako starim - postajem razuđenija.
Jednom će osa reći plačnim glasom:
„Vi ne znate kako je meni teško bilo“.
Pokušavaće da izračuna odakle je pošla i gde je došla,
i kada je rastojanje izneveri - hvataće se zapremine, gustine, težine
- I neće naći odgovor.
Onda će ponovo kretati na put bez kraja,
odlučna da ne ide u krug iako ide po kružnici
tvrdoglavo ignorišući moju pomoć.
Na teži način obe učimo
- Samo je konačnost beskonačna.